SVEDOK GOVORI O ATMOSFERI NEKAŽNJIVOSTI U HERCEG-BOSNI
Britanski general tvrdi da je vojno rukovodstvo bosanskih Hrvata slalo signale da je maltretiranje Bošnjaka dopustivo.
SVEDOK GOVORI O ATMOSFERI NEKAŽNJIVOSTI U HERCEG-BOSNI
Britanski general tvrdi da je vojno rukovodstvo bosanskih Hrvata slalo signale da je maltretiranje Bošnjaka dopustivo.
Ovosedmični svedok na suđenju šestorici lidera bosanskih Hrvata rekao je pred sudom kako oficiri snose odgovornost za zločine svojih jedinica jer su stvorili atmosferu u kojoj su se naređenja mogla ignorisati.
Penzionisani britanski general Endrju Pringl (Andrew Pringle), koji je proučavao vojnu doktrinu Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), rekao je kako su komandanti odavali utisak da nije neophodno poštovati zvanična naređenja da se sa zarobljenicima i civilima uzorno postupa.
Šestorica zvaničnika – Jadranko Prlić, Bruno Stojić, Slobodan Praljak, Milivoj Petković, Valentin Ćorić i Berislav Pušić – kontrolisali su samoproglašeni hrvatski entitet unutar Bosne, takozvanu Herceg-Bosnu, a optuženi su za organizaciju progona ne-Hrvata, koji je počinjen 1993. Terete se po 26 tačaka za mučenje, proterivanje i ubijanje bosanskih Muslimana, odnosno Bošnjaka, tokom hrvatsko-bošnjačkog sukoba.
Pringl je kao primer izdvojio naređenje jednog hrvatskog oficira u kojem se za Bošnjake koristi pogrdan naziv „Balije“, čime se zapravo šalje signal da pripadnici tih bošnjačkih jedinica mogu biti maltretirani.
„Sve što on kaže predstavlja deo komandnog pristupa“, rekao je Pringl, sugerišući da su pojedini oficiri stvorili ambijent u kojem je Ženevska konvencija o ponašanju prema zarobljenicima mogla biti ignorisana.
Ta konvencija je bila ugrađena u doktrinu jugoslovenske vojske, koja je poslužila kao osnova za formiranje vojske Herceg-Bosne. Pravilima tog akta izričito je zabranjeno upućivanje ratnih zarobljenika na prvu liniju fronta radi kopanja rovova.
Uprkos tome, okrivljeni se terete za upućivanje zarobljenih Bošnjaka na izgradnju utvrđenja, kopanje rovova, nošenje municije i prikupljanje leševa (često i usred trajanja samih borbi).
U optužnici se navodi da su mnogi zarobljenici umrli ili bili teško ranjeni. A neki od njih bili su upotrebljeni kao živi štit ili za privlačenje neprijateljske vatre kako bi se otkrila suparnička lokacija.
Praljak je u svojoj odbrani tvrdio da je pominjana doktrina usvojena tek 1988., tako da je samo mali broj vojnika bio u prilici da je upozna, ali je Pringl rekao da su njene implikacije vanvremenske.
„Silovanje žena, spaljivanje kuća . . . Ne mislim da je neophodno objašnjavati takve stvari“, rekao je svedok.
On je kazao i da je bilo moguće i stvaranje atmosfere u kojoj se ratni zločini ne bi tolerisali. Pozvao se na hrvatskog komandanta Antu Rosu, koji je u novembru 1993. upozorio jedinice da će svako ko počini ubistvo, silovanje ili pljačku biti pogubljen.
„Zločini muslimanskih terorista nisu opravdanje. Ne smemo dozvoliti da se buduće generacije Hrvata stide postupaka svojih očeva“, rekao je Roso.
Na osnovu dokumenata koje mu je uručila optužba, Pringl je zaključio da su civilne vlasti želele da krivicu za zločine prebace na vojne. Jedan od dokumenata sadrži i naredbu koju je u junu 1993. izdao Petković, a koja se ticala razoružavanja i pritvaranja muslimanskih vojnika u hrvatskim redovima.
U sledećem dokumentu, iz septembra 1993., vlada Herceg-Bosne, kojom je predsedavao Prlić, pokušala je da se distancira od odgovornosti za mučenje pritvorenih zarobljenika.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Praljak je želeo da ukaže na to da je situacija na terenu bila drugačija od one na papiru, te da objasni kako je bilo teško odbaciti komandante zbog manjka ljudstva.
„Nema sumnje da je, kada su civili izloženi riziku, odgovornost komandanata još veća, i da oni moraju proveriti da li ih njihovi vojnici ugrožavaju“, odgovorio je svedok, dodajući da se nehotična ubistva civila „u ratu dešavaju, ali da je to nešto sasvim drugo od svesnih napada na civile“.
Suđenje se nastavlja iduće sedmice.
Goran Jungvirth je novinar IWPR-a iz Zagreba.
Penzionisani britanski general Endrju Pringl (Andrew Pringle), koji je proučavao vojnu doktrinu Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), rekao je kako su komandanti odavali utisak da nije neophodno poštovati zvanična naređenja da se sa zarobljenicima i civilima uzorno postupa.
Šestorica zvaničnika – Jadranko Prlić, Bruno Stojić, Slobodan Praljak, Milivoj Petković, Valentin Ćorić i Berislav Pušić – kontrolisali su samoproglašeni hrvatski entitet unutar Bosne, takozvanu Herceg-Bosnu, a optuženi su za organizaciju progona ne-Hrvata, koji je počinjen 1993. Terete se po 26 tačaka za mučenje, proterivanje i ubijanje bosanskih Muslimana, odnosno Bošnjaka, tokom hrvatsko-bošnjačkog sukoba.
Pringl je kao primer izdvojio naređenje jednog hrvatskog oficira u kojem se za Bošnjake koristi pogrdan naziv „Balije“, čime se zapravo šalje signal da pripadnici tih bošnjačkih jedinica mogu biti maltretirani.
„Sve što on kaže predstavlja deo komandnog pristupa“, rekao je Pringl, sugerišući da su pojedini oficiri stvorili ambijent u kojem je Ženevska konvencija o ponašanju prema zarobljenicima mogla biti ignorisana.
Ta konvencija je bila ugrađena u doktrinu jugoslovenske vojske, koja je poslužila kao osnova za formiranje vojske Herceg-Bosne. Pravilima tog akta izričito je zabranjeno upućivanje ratnih zarobljenika na prvu liniju fronta radi kopanja rovova.
Uprkos tome, okrivljeni se terete za upućivanje zarobljenih Bošnjaka na izgradnju utvrđenja, kopanje rovova, nošenje municije i prikupljanje leševa (često i usred trajanja samih borbi).
U optužnici se navodi da su mnogi zarobljenici umrli ili bili teško ranjeni. A neki od njih bili su upotrebljeni kao živi štit ili za privlačenje neprijateljske vatre kako bi se otkrila suparnička lokacija.
Praljak je u svojoj odbrani tvrdio da je pominjana doktrina usvojena tek 1988., tako da je samo mali broj vojnika bio u prilici da je upozna, ali je Pringl rekao da su njene implikacije vanvremenske.
„Silovanje žena, spaljivanje kuća . . . Ne mislim da je neophodno objašnjavati takve stvari“, rekao je svedok.
On je kazao i da je bilo moguće i stvaranje atmosfere u kojoj se ratni zločini ne bi tolerisali. Pozvao se na hrvatskog komandanta Antu Rosu, koji je u novembru 1993. upozorio jedinice da će svako ko počini ubistvo, silovanje ili pljačku biti pogubljen.
„Zločini muslimanskih terorista nisu opravdanje. Ne smemo dozvoliti da se buduće generacije Hrvata stide postupaka svojih očeva“, rekao je Roso.
Na osnovu dokumenata koje mu je uručila optužba, Pringl je zaključio da su civilne vlasti želele da krivicu za zločine prebace na vojne. Jedan od dokumenata sadrži i naredbu koju je u junu 1993. izdao Petković, a koja se ticala razoružavanja i pritvaranja muslimanskih vojnika u hrvatskim redovima.
U sledećem dokumentu, iz septembra 1993., vlada Herceg-Bosne, kojom je predsedavao Prlić, pokušala je da se distancira od odgovornosti za mučenje pritvorenih zarobljenika.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Praljak je želeo da ukaže na to da je situacija na terenu bila drugačija od one na papiru, te da objasni kako je bilo teško odbaciti komandante zbog manjka ljudstva.
„Nema sumnje da je, kada su civili izloženi riziku, odgovornost komandanata još veća, i da oni moraju proveriti da li ih njihovi vojnici ugrožavaju“, odgovorio je svedok, dodajući da se nehotična ubistva civila „u ratu dešavaju, ali da je to nešto sasvim drugo od svesnih napada na civile“.
Suđenje se nastavlja iduće sedmice.
Goran Jungvirth je novinar IWPR-a iz Zagreba.
