Svedok iskoristio „poslednju šansu“ da pobegne
Nakon što su bolnički zatočenici okupljeni i odvezeni, on je znao da se „neće iz toga lako izvući“.
Svedok iskoristio „poslednju šansu“ da pobegne
Nakon što su bolnički zatočenici okupljeni i odvezeni, on je znao da se „neće iz toga lako izvući“.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 779, 8. mart 2013.)
Zaštićeni svedok koji je dao iskaz na haškom suđenju Goranu Hadžiću opisao je kako je uspeo da izbegne sigurnu smrt na farmi Ovčara u okolini Vukovara, istočnohrvatskog grada kojeg su u novembru 1991. zauzele srpske snage.
Hadžić je optužen po 14 tačaka za zločine protiv čovečnosti koji su počinjeni nad hrvatskim i drugim nesrpskim stanovništvom – uključujući progone, istrebljenje, ubijanje, pritvaranje, mučenje, nečovečna dela, okrutno postupanje, deportaciju, bezobzirno razaranje i pljačku.
Tokom rata u Hrvatskoj (1991-95.), Hadžić je obavljao visoke političke funkcije na području koje je bilo pod srpskom kontrolom. Bio je predsednik vlade samoproklamovane Srpske Autonomne Oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema (SAO SBZS), a od februara 1992. do decembra 1993. i predsednik takozvane Republike Srpske Krajine (RSK), koja je obuhvatala i spomenutu autonomnu oblast.
Optužnicom protiv Hadžića obuhvaćen je i najteži pojedinačni zločin koji je počinjen tokom rata u Hrvatskoj.
Jedinice Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) – koje su zauzele Vukovar – izvele su 20-21. novembra 1991. oko 260 ljudi iz gradske bolnice i odvezli ih izvan grada, na poljoprivredno dobro Ovčara. Ti nesrpski zatočenici su bili tučeni, mučeni i, naposletku, ubijeni. Njihovi ostaci su 1996. ekshumirani iz masovne grobnice na pomenutom poljoprivrednom dobru.
Ovosedmični svedok optužbe je svoj iskaz dao pod pseudonimom GH-080, pri čemu su mere zaštite njegovog identiteta podrazumevale i iskrivljenje lika i glasa. On se predstavio kao „građanin čija je dužnost bila da brani grad“ nakon što je Vukovar tokom 1991. bio izložen „masovnom granatiranju od strane srpskih snaga“. Sudu nije otkriven nijedan drugi podatak iz njegove biografije.
Svedok je sudu opisao događaje koji su doveli do masakra na Ovčari. Ispričao je kako se 20. novembra ujutro zatekao u vukovarskoj bolnici, te kako su tada usledili pozivi da se „ustaje i kreće“. Naoružani pripadnici rezervnog sastava JNA naredili su svima da napuste zgradu i uđu u autobuse koji su bili parkirani nekoliko ulica dalje.
„Autobusi su se punili ljudima, i bilo je pedesetak osoba u svakom od njih. Video sam hrvatske vojnike, ali i civile, ljude iz svih starosnih grupa“, kazao je on.
Svedok GH-080 je ušao u jedan od autobusa, gde je prepoznao neke od putnika.
„U početku nije bilo jasno šta se dešava“ – rekao je on sudu – „ali je ubrzo postalo očigledno da se iz ovoga neće biti lako izvući.“
Po rečima svedoka, autobusi su najpre bili odvezeni do vukovarske kasarne JNA, koja je bila „prepuna gnevnih vojnika“, koji su delovali „euforično i ljuto“ zbog onoga što se dešavalo.
„Rečeno nam je da ćemo biti ubijeni, da će nas se otarasiti zato što im je dosta našeg terora“, kazao je svedok. „Bilo je najmanje sedam prepunih autobusa, koji su dovezeni u kasarnu i tamo parkirani, da bismo posle otprilike sat vremena napustili kasarnu i krenuli u pravcu Ovčare.“
Svedok je tada shvatio da ljudi u autobusima nisu evakuisani, već da su „zatočeni i da ih drže kao zarobljenike“.
Tužilac Aleks Demirđijan (Alex Demirjian) je pitao svedoka šta se desilo kada su stigli na farmu Ovčara.
„Kad smo došli na Ovčaru, naređeno nam je da izađemo iz autobusa i skinemo sve sa sebe – odeću i dragocenosti. Bili smo prisiljeni da prođemo kroz špalir naizgled mladih ljudi – sudeći po uniformama, takođe rezervista JNA – koji su nas svojski pretukli“, kazao je svedok.
On je rekao da su rezervisti bili naoružani „štapovima, puškama, palicama i vlastitim rukama i nogama“, te da su se nasumična premlaćivanja nastavila i dok su zarobljenici, po naređenju, čekali u hangaru koji se nalazio u sklopu farme.
„Pretpostavljam da je na Ovčaru bilo dovezeno oko 300 ljudi. Otprilike 30 ih je bilo teško povređeno prilikom premlaćivanja, a nekolicina ih je čak izdahnula na licu mesta“, kazao je GH-080.
Te večeri, nastavio je on, zarobljenici su bili podeljeni u „grupe od po deset, 15 ili 20 ljudi“. Grupa u kojoj se on zatekao bila je ukrcana u jedan kamion.
„Kamion se kretao u pravcu Grabova, da bi najednom sišao s glavnog puta i prešao na makadamski“, rekao je on.
Dok je vozilo bilo u pokretu, dvojica zarobljenika – Željko Jurela i Mata Perak – razgovarali su o mogućnosti da iskoče iz njega. Perak je „želeo da skoči, ali mu je Jurela rekao da bi to bilo besmisleno, jer bi ga svakako ubili“, ispričao je svedok.
„Tada mi je palo na pamet da mi je to poslednja i jedina prilika da se spasem“, kazao je on.
GH-080 je opisao kako je iskočio kroz mali otvor na zadnjem delu kamiona, te kako je potrčao „što je brže mogao, kako bi spasao život“.
„Zaista su mi pucali u leđa, ali nisu zaustavili [kamion], tako da sam uspeo da pobegnem“, kazao je on.
Svedok je ispričao kako su ga iste večeri pritvorili neki drugi pripadnici rezervnog sastava JNA, koji su ga zarobili na granici sa Srbijom i predali ga policiji u gradu Šidu (Srbija). Tamo je, kako je posvedočio, bio „ispitivan o Ovčari“.
Nakon toga je odveden u zatvor u Sremskoj Mitrovici, takođe u Srbiji. GH-080 veruje da se to desilo zato što su ga „smatrali manje opasnim“ nakon što je šidska policija ustanovila da on nije lično prisustvovao masovnim pogubljenjima hrvatskih vojnika i civila na Ovčari.
Svedok je ispričao kako je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici proveo četiri meseca, tokom kojih je redovno bio premlaćivan. Nakon toga je prebačen u Beograd, gde je u zatvoru ostao do avgusta 1992., kada je „razmenjen“.
Govoreći o okrivljenom, svedok se prisetio da je „Hadžića jednom video u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde je došao da obiđe zarobljenike. Sve vreme se raspitivao ko je iz Vukovara.“
„Rečeno nam je da će izvesni Vukovarci, koji su organizovali ’izdaju’, biti optuženi i da će im suditi lokalne srpske snage. A Hadžić je očito došao da odabere kome će se suditi“, dodao je svedok.
Velma Šarić je saradnica IWPR-a iz Sarajeva.
