Svedok na suđenju Mladiću opisuje kako je izbegao masovnu egzekuciju

Rachel Irwin

Senior Reporter

Tuesday, 10 July, 2012

The link has been copied

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 749, 10 jul 2012.)

Na suđenju ratnom vojnom komandantu bosanskih Srba, Ratku Mladiću, ove sedmice je prvi svedok tužilaštva dao mučan iskaz o tome kako je pobegao iz svog sela, kako su ga zarobile snage bosanskih Srba, te kako je uspeo da izbegne masakr u kojem mu je stradao otac.

Tužioci tvrde da je Mladić, kao neko ko je od 1992. do 1996. bio komandant vojske bosanskih Srba, odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, čime je „doprineo ostvarenju cilja – trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.

Elvedin Pašić (34) živi u Sjedinjenim Državama i već je svedočio na dva ranija suđenja pred Haškim tribunalom.

Prvog dana svedočenja, 9. jula, Pašić je sudu ispričao kako je odrastao u muslimanskom seli Hrvaćani, u opštini Kotor Varoš (Bosna i Hercegovina). Sve do izbijanja rata u proleće 1992. godine, on se – kako je rekao – „sjajno slagao“ sa svojim školskim drugovima srpske i hrvatske nacionalnosti, sa kojima je zajedno slavio verske praznike i bavio se sportom.

U junu 1992., neposredno posle Pašićevog četrnaestog rođendana, na njegovo su selo – kako je pred sudom posvedočio – počele da padaju bombe i granate.

Bilo je to druge noći muslimanskog praznika Eid-al-Adha, koji se u Bosni zove Kurban bajram – ali su, umesto da slave, Pašić i njegova porodica tu noć proveli zgrčeni u strahu. On je stavio jastuk preko glave kako ne bi bio pogođen šrapnelom.

Pašić i njegova majka su kroz prozor pobegli iz kuće, da bi narednu noć proveli putujući od sela do sela, u potrazi za bezbednim smeštajem.

Potom su se susreli sa njegovim ocem i vratili se – zajedno sa pedesetak meštana – u Hrvaćane, ali je njihovo selo u međuvremenu bilo uglavnom srušeno.

„Sve je bilo spaljeno. Prepao sam se od te situacije“, prisetio se Pašić, dodajući da je svuda uokolo ležala mrtva stoka. Bila je naduta i „mirisala je stravično“.

Pašić je krenuo svojoj kući, jer je želeo da vidi vlastitog psa.

„Kada sam dospeo do kuće, video sam da je spaljena do temelja. Ništa nije ostalo. A pas je bio ustreljen“, rekao je on sudu.

Pašić je rekao i da je kasnije otkrio kako je petoro staraca, koji su bili suviše nemoćni da bi pobegli, spaljeno ili ustreljeno u svojim kućama. Njihove su porodice potom pokušale da pokopaju njihove ostatke, kazao je on.

Jedna grupa Srba sa automatskim puškama izašla je pred svedokovu grupu, oslovljavajući ih kao „balije“ – što je pogrdan naziv za bosanske Muslimane.

„Rekli su da za nas nema mesta, izuzev u Turskoj“, kazao je Pašić.

Njegova je porodica potom napustila Hrvaćane, a dok su prolazili kroz jedno srpsko selo, stanovnici su ih – prema Pašićevim rečima – proklinjali, pljuvali i vikali na njih.

Do početka novembra 1992., Pašić i njegovi roditelji boravili su u selu Večići, koje je bilo poslednji lokalni džep muslimansko-hrvatskog otpora.

Sa srpskim je snagama bio postignut dogovor po kojem su civili mogli da se predaju, ali se strahovalo od onoga što bi se moglo dogoditi vojno sposobnim muškarcima. Pašić je rekao da se njegov otac sećao priča o tinejdžerima koji su bili izvođeni iz kolona sa ženama i decom.

Odlučili su da Pašić i njegov otac, zajedno sa jednom grupom muškaraca, odu na slobodnu teritoriju, u Travnik, dok je majka trebalo da ode u jednoj civilnoj koloni.

„Moj otac je odlučio da me povede sa sobom, pa je zagrlio i poljubio majku, i rekao joj: ’Ako sam ti ikada učinio nešto loše, želim da mi oprostiš. Ne znamo šta će se desiti’“, prisetio se Pašić, grcajući od emocija.

„Moja majka je rekla: ’Ne govori to . . . Preživećeš.“

Pašić je počeo da drhti, a suze su mu se slivale niz lice, koje je prekrio rukama. Predsedavajući sudija Alfons Ori (Alphons Orie) rekao mu je da predahne, pa je Pašić narednih nekoliko minuta tiho jecao.

A Mladić je mirno sedeo, povremeno brišući lice maramicom, stavljajući okvir naočara u usta, ili proučavajući sadržaj svoje velike, crne aktovke.

Svedok je potom opisao kako je – zajedno sa ocem, velikom grupom muškaraca, te desetak žena i petoricom ili šestoricom dečaka njegovih godina – pobegao u šumu

Ta grupa je, kako je ispričao, upala u zasedu. Meci su počeli da lete.

„Bio sam potpuno šokiran“, rekao je Pašić.

Meci su nalikovali svicima, pa je on čak – kako je kazao – pokušavao da ih uhvati.

Otac ga je zgrabio i odgurnuo pod jedno veliko drvo. Pucnjava je prestala oko četiri sata izjutra, ali se ubrzo potom nastavila. Pašić je sa ocem i ostalim muškarcima bežao nizbrdo, pokušavajući da umakne mecima.

Pašiću su dali težak kaput, u kojem se jedva kretao.

„Bio sam veoma iscrpljen zbog tog kaputa“, rekao je on – tako da je pitao oca da li može da ga skine, a potom i zastao da to učini.

„Možda je Bog želeo da bude tako“, kazao je.

Ljudi koji su bili ispred njih upali su u minsko polje, i desetak ih je poginulo.

Pašić je video kako jedan od njih, kome su bile raznete noge, doziva nekoga da ga ubije.

„Otac mi je rekao: ’Ne gledaj’“, kazao je Pašić, a glas mu je ponovo zadrhtao.

Nakon što je prošla ispod jednog vodopada, Pašićeva grupa je naišla na veliku grupu ljudi koja se, pod rukovodstvom jednog muslimanskog sveštenika, molila.

Ubrzo potom se, kako je rekao, začulo kako „balije“ mogu da se predaju ili umru.

Pašićeva grupa, u kojioj je sad već bilo dvestotinak ljudi, ušla je u jedan tunel, gde su im srpski vojnici u maskirnim uniformama i sa kalašnjikovima naredili da predaju sve svoje stvari, uključujući dragocenosti i oružje.

Vojnici su im naredili da se postroje u tri reda i potom legnu potrbuške u blato.

Otac je ležao pokraj Pašića. Vojnici su primetili čizme koje je njegov otac nosio i upitali ga da li je ubio nekog srpskog vojnika da bi došao do njih. Šutirali su ga i odveli na ispitivanje.

„Vratio se, ali je stalno vikao: ’Jesi li dobro? Jesi li dobro?’ On je snažan čovek, tako da znam da je to pitao zato što je on bio povređen“, rekao je Pašić.

Vojnici su potom ženama i deci naredili da ustanu, pa je Pašiću otac rekao da i on to uradi.

„Rekao sam mu: ’Ne, ja ne želim da idem bez tebe’“, kazao je Pašić.

I stric je od njega to tražio, tako da je Pašić – kako je rekao – bio poslednji dečak koji je ustao i krenuo za ženama i decom ka školskom dvorištu u selu Grabovica.

Naterani su da se postroje, a Pašić je rekao da je mislio da će biti pogubljeni. Umesto toga je došao jedan čovek i rekao im da će noć provesti u školi i da im se ništa neće desiti. Ista osoba je, međutim, dodala i da će muškarci „platiti“.

Pašić je potom, zajedno sa ostalim zarobljenicima, bio odveden u učionicu. Kroz prozor je video muškarce, kojima su napolju ruke bile vezane iza leđa, dok su iza njih sijala svetla vojnih kamiona. Kiša je jako padala – kazao je Pašić.

Ženama i deci je bilo rečeno da mogu da izađu i vide muškarce.

„Jeste li Vi otišli da vidite svog oca?“, pitala je svedoka tužiteljka Kamil Bajbels (Camille Bibles).

„Ne, oni nam jesu to ponudili, i tu je bila jedna žena koja se nedavno udala i koja je otišla da vidi svog muža. Rekla je da je bio sav modar“, prisetio se Pašić.

On je kazao da su pre toga, dok je zajedno sa ocem ležao u blatu, vojnici pitali oca da li ima nekog svog u grupi, a otac je rekao da nema.

Zbog toga je Pašić, kako je naveo, strahovao da će svog oca, ukoliko bude izašao da ga vidi, dovesti u opasnost.

„Voleo bih da sam otišao“, rekao je on, briznuvši u plač.

Pašić je pokušao da zaspi, ali mu je bilo hladno, a odeća mu je bila mokra. Sledećeg su jutra žene i deca bili izvedeni napolje; rečeno im je da polako krenu ka autobusima koji su ih čekali. Da bi stigli tamo, morali su – kako je rekao – da prođu kroz gomilu srpskih seljaka, koji su bili naoružani palicama i sekirama.

„Bio sam poslednji koji je krenuo i moj cilj je bio da stignom do autobusa. Osećao sam udarce po leđima, ali sam nastavio da hodam“, kazao je on.

Kada je bio nadomak autobusa, jedna žena ga je zgrabila i srušila na zemlju – rekao je Pašić sudu.

„Kazala je: ’Pustite me da ubijem baliju.’ Pokušavao sam da je zbacim, a stražar ju je odgurnuo i uveo me u autobus“, kazao je svedok.

Seljani su lupali na prozore i tresli autobus – pa je Pašić strahovao da će ga prevrnuti.

Nakon što je vozilo krenulo, on je pogledao i video kako mu jedna ruka maše sa drugog sprata škole.

„Vidim tu ruku u svojim snovima“, kazao je Pašić.

U optužnici se navodi da su muški zarobljenici bili ubijeni na drugom spratu škole. Prema prethodnim haškim presudama, tu je poginulo oko 150 ljudi.

„Ne sumnjam da su, nakon što su tamo proveli tu noć, svi oni bili pobijeni“, kazao je Pašić.

Prilikom unakrsnog ispitivanja, Mladićev advokat Branko Lukić je od Pašića zatražio pojedinosti koje su se ticale njegovog kretanja nakon bekstva iz vlastitog sela.

Na samom kraju saslušanja održanog 9. jula, sudija Ori je kazao kako nije jasno šta odbrana nastoji da ospori.

A kada je suđenje 10. jula bilo nastavljeno, Lukić je rekao kako želi da pokaže da se ubistva u školi nisu desila, da ne postoje leševi i da Pašić nije bio na licu mesta.

„Ako se išta dogodilo, [učinili su] to lokalni civili“, kazao je Lukić.

Lukić je osporavao i svedokovu priču o prolasku kroz špalir srpskih seljana prilikom ukrcavanja u autobus u Grabovici.

„U tom trenutku, Vas je spasao vojnik koji Vas je zgrabio i ugurao u autobus. Da li biste rekli da Vam je taj vojnik spasao život?“, upitao je Lukić.

„Rekao bih da mi jeste spasao život; ne znam da li bih preživeo“, odgovorio je Pašić.

Lukić je primetio kako svedok, nakon što se ukrcao u autobus, nije mogao znati šta se tačno desilo u Grabovici.

Pašić je rekao kako je kasnije saznao da su ti ljudi ubijeni, dodajući da je pre nekoliko godina bio pronađen i identifikovan deo jednog prsta njegovog strica.

Tužilaštvo je potom pitalo da li su posmrtni ostaci Pašićevog oca ikada nađeni.

„Noćas sam sanjao svog oca“, odgovorio je Pašić. „Prvi put sam mogao da mu vidim lice . . . Nedostaje mi moj tata, čak još više sada, kada sam i ja otac i imam sopstvenu decu. Sve što činim vraća te uspomene“, kazao je on.

„Pozivam ljude da ovo saslušaju i pogledaju. Ukoliko imaju bilo kakvu informaciju, molim ih da se jave. Želeo bih da nađem svog oca“, rekao je on.

Rachel Irwin je novinarka IWPR-a u Hagu.