Svedok opisuje srpske ratne komunikacije

Velma Šarić

IWPR-trained journalist

Friday, 26 November, 2010

The link has been copied

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 671, 26. novembar 2010.)

Na suđenju bivšim policijskim zvaničnicima bosanskih Srba, Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu, zaštićeni svedok optužbe je ove sedmice dao iskaz o sistemima komunikacije koji su među bosanskim Srbima funkcionisali u periodu od aprila do decembra 1992.

Župljanin je 1994. postao savetnik bivšeg predsednika bosanskih Srba i sadašnjeg haškog optuženika, Radovana Karadžića, a optužen je za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.

Stanišić je optužen za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni. U optužnici protiv Stanišića navodi se da je on u aprilu 1992. bio imenovan za ministra u novoformiranom Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP), te je samim tim ušao i u vladu bosanskih Srba.

Stanišić i Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom.

Oni su optuženi za zločine koji su u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992. počinjeni na području 20 opština širom Bosne.

U optužnici se navodi da su dvojica okrivljenih odgovorni za „nametanje i važenje restriktivnih mera protiv bosanskih Muslimana i Hrvata“, čime su počinili progon na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi – što se karakteriše kao zločin protiv čovečnosti.

Obojica optuženika – čije su optužnice spojene u septembru 2008. – izjavili su da se ne osećaju krivima ni po jednoj tački.

Svedočeći pod pseudonimom ST-219, zaštićeni svedok je – bez prikrivanja lika ili glasa – svoj iskaz dao posredstvom video-veze. On je na početku obraćanja sudu rekao da o onome što se dešavalo 1992. ranije nije svedočio pred Haškim tribunalom, niti pred bilo kojim evropskim ili lokalnim sudom.

Svedok je izjavio da je u periodu od aprila do decembra 1992. bio zaposlen u centru za komunikaciju civilnih vlasti, dodajući kako je „taj centar s radom počeo u aprilu, i naša je obaveza bila da pratimo situaciju na našoj teritoriji, u našim vodama i vazduhu, da budemo u stanju da u slučaju opasnosti damo blagovremene znake upozorenja civilima, vojnim jedinicama i institucijama, kao i ostalim vladinim strukturama.

„Na početku tog nesretnog rata, u aprilu, bilo je mnogo problema u funkcionisanju sistema komunikacije i uspostavljanju osmatračkih položaja na terenu. Trajale su borbe i bilo je malo ljudi, pa ih je stoga bilo teško rasporediti.“

Opisujući aktivnosti samog centra, on je rekao: „Bili smo angažovani oko svih vidova komunikacije koja se tiče društva uopšte, kako institucija lociranih na Palama [nedaleko od Sarajeva], tako i drugih institucija. Pošto nam je nedostajalo ljudstvo, postali smo i centar za šifrovanje komunikacija, kao i za obaveštajne i službe osmatranja.“

A na pitanje tužioca Tomasa Hanisa (Thomas Hannis) o tome da li je vojska bosanskih Srba imala vlastiti sistem komunikacije, svedok je odgovorio da jeste.

On je rekao da su i vlada Republike Srpske (RS) i vojska imale sopstvene sisteme komunikacije. Centar u kojem je ST-219 bio zaposlen koristile su skupština, vlada i ostale institucije, a tehnički je bio pod jurisdikcijom ministarstva odbrane bosanskih Srba.

Prema tvrdnjama tužilaštva, Stanišić i Župljanin su bili u prilici da koriste taj sistem komunikacija za pribavljanje informacija o zbivanjima na terenu, uključujući i zločine koji su u periodu od aprila do decembra 1992. počinjeni nad bosanskim Hrvatima i Muslimanima. Tužilaštvo tvrdi da okrivljeni nisu preduzeli ništa kako bi sprečili te zločine.

Da bi dokazalo učešće Stanišića i Župljanina u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, tužilaštvo tvrdi da je postojao i zaseban sistem veze između civilnih vlasti i dvojice optuženika.

Hanis je potom svedoka pitao ko je „bio glavni klijent ili korisnik usluga“ centra u kojem je on radio.

„Pa, mi smo opsluživali organe vlasti; drugim rečima, civilne vladine strukture. Počev od najvišeg nivoa – što znači predsedništvo, vladu, sva ministarstva – pa do opština“, odgovorio je svedok.

„Je li to uključivalo i Skupštinu srpskog naroda, ili kasnije Republike Srpske?“, nastavio je tužilac.

„Svakako, skupština je takođe bila civilni organ vlasti“, odgovorio je ST-219.

On je objasnio da je centar imao tri odvojena odeljenja: po jedno za radio i telefonske veze, i jedno za dešifrovanje. ST-219 je objasnio i da je njihova oprema uključivala telefone, aparate za ultra-kratke i kratke talase, telefakse i teleprintere. Dodao je i da su mogli da koriste i radio-relej i radio-veze, kao i da su imali pristup razrađenom sistemu „kurirskih veza“.

„Koliko regionalnih sekretarijata je u srpskoj republici postojalo u maju 1992. godine?“, pitao je tužilac.

„Ne znam tačan broj. Kao što sam rekao [tokom samog svedočenja], imao sam saobraćajnu nesreću i patim od amnezije, pa možda ne mogu da se setim nekih stvari“, odgovorio je svedok, dodajući kako pouzdano pamti da su postojali regionalni sekretarijati u Banja Luci, Bijeljini, Trebinju, Palama, Doboju i tadašnjem srpskom delu Sarajeva.

„A republičko ministarstvo odbrane je bilo povezano sa svim tim centrima – je li to tačno?“, pitao je Hanis.

„Uglavnom jeste postojala neka vrsta veze, koja je često bila prekidana, tako da kontakt nije mogao da bude uspostavljen [na primer] zbog toga što nije bilo struje, zbog radova ili oružanog sukoba, tako da nije uvek bilo lako uspostaviti komunikaciju u takvim uslovima“, objasnio je svedok, dodajući da su „povremeno morala biti korišćena druga sredstva, uključujući otvorene [ne-šifrovane] veze, poput radija“.

U nastavku svedočenja, tužilac je ukazao na jedan dokument koji nosi datum 4. maj 1992., i upitao svedoka da li se radi o nečemu što je poslato teleprinterom.

„Verovatno jeste, ova oznaka mi govori da je to učinjeno na teleprinteru marke Siemens, ali prvi put vidim taj dokument. Na njemu je potpis Stojana Župljanina“, odgovorio je svedok.

Tužilac je zatim pokazao još jedan dokument, izvod iz protokola zapisnika kancelarije tužilaštva, uključujući i izvod iz spiska veza koje je ministarstvo unutrašnjih poslova u maju 1992. registrovalo na Vracama (Sarajevo).

Hanis je želeo da zna da li su vlada i predsedništvo RS-a primale dokumenta iz sarajevskog centra obaveštajnih službi. ST-219 je odgovorio da jesu, dodajući da bi takvi dokumenti, ako ih se slalo, stizali u kancelariju sekretara u vladinoj zgradi.

Na pitanje tužioca da li mu je poznat telefonski broj 783460, svedok je odgovorio kako misli da se radi o vladinom broju telefona ili faksa.

„Gde je tokom aprila i maja fizički bio lociran telefaks?“, pitao je tužilac.

„Imali smo jednu telefaks-mašinu u centru, a vlada je imala jednu u svojim kancelarijama. Imale su ih i policijske stanice“, odgovorio je svedok.

U aprilu i maju 1992., predsedništvo i vlada bosanskih Srba bili su locirani na Palama, „jedan deo u hotelu Panorama, a drugi u zgradi poznatoj kao Kikinda“, nastavio je svedok.

„Znate li da li je sarajevski centar obaveštajnih službi imao direktnu vezu sa političkim kancelarijama i državnim zvaničnicima tokom novembra 1992.?“, pitao je tužilac.

„Ne mogu da odgovorim na Vaše pitanje, pošto to ne znam, ali sigurno su mogli da pošalju neka dokumenta [na primer] kurirskom vezom, mislim da bi to bilo potpuno logično, s tim da ne znam da li su imali bilo kakve direktne veze“, odgovorio je ST-219.

Svedok je dodao i da je tokom decembra 1992. postojala direktna telefonska veza između sarajevskog centra obaveštajnih službi i ministarstva odbrane, ali je dodao i to da je „uprkos tome, sva komunikacija išla preko kurira, dostavljanjem pošte“.

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.