SVEDOK TVRDI DA JE BEOGRAD KOMANDOVAO KOSOVSKOM POLICIJOM
Po rečima eksperta, komandant policije na samom Kosovu nije imao kontrolu nad specijalnim jedinicama.
SVEDOK TVRDI DA JE BEOGRAD KOMANDOVAO KOSOVSKOM POLICIJOM
Po rečima eksperta, komandant policije na samom Kosovu nije imao kontrolu nad specijalnim jedinicama.
Jedan svedok odbrane je ove sedmice rekao kako okrivljeni Sreten Lukić nije bio nadležan za jedinice specijalne policije koje su na Kosovu bile angažovane tokom 1999., jer je lanac komandovanja vodio natrag ka beogradskom ministarstvu unutrašnjih poslova.
Lukiću se u Hagu sudi zajedno sa bivšim predsednikom Srbije, Milanom Milutinovićem; bivšim potpredsednikom jugoslovenske vlade, Nikolom Šainovićem; kao i generalima jugoslovenske vojske Dragoljubom Ojdanićem, Vladimirom Lazarevićem i Nebojšom Pavkovićem.
Veštak Branko Simonović, koji je ove sedmice svedočio na suđenju šestorici zvaničnika, govorio je o strukturi policije na Kosovu tokom 1999., usredsređujući se prevashodno na ulogu samog Lukića, koji je u to vreme bio načelnik srbijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) za Kosovo i Metohiju.
„Prilikom [vlastitog] istraživanja, naišao [sam] na nekoliko izjava ljudi koji su nastojali da svoju ulogu prikažu značajnijom od one kakva je zaista bila, što bi mogao biti slučaj i sa gospodinom Lukićem“, rekao je ovaj profesor prava i kriminologije.
Kada je Lukić pre nekoliko sedmica svedočio u vlastitu odbranu, izjavio je da su specijalne policijske jedinice koje su delovale na Kosovu imale dvostruku komandnu strukturu – jer su im naređenja stizala i od komandanta same jedinice, i iz štaba kosovskog MUP-a, kojim je on komandovao.
Tužioci su ove sedmice od svedoka zatražili da prokomentariše te tvrdnje.
„Dvostruka komanda nije moguća u policijskim strukturama“, kazao je Simonović.
Šestorici okrivljenih pripisuje se odgovornost za ubijanje više stotina kosovskih Albanaca, kao i prisilno raseljavanje 800,000 ljudi tokom prvog polugođa 1999. U optužnici se navodi da su okrivljenici sudelovali u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ čiji je cilj bilo čišćenje Kosova od nesrpskog stanovništva.
U martu 1999. godine, snage NATO-a su započele bombardovanje Srbije kako bi prestao progon Albanaca. Kampanja je okončana tri meseca docnije.
Simonović je govorio o paradoksalnom položaju u kojem se nalazio štab kosovskog MUP-a.
„Ministarstvo unutrašnjih poslova je [bilo] u Beogradu, a pod njim su policijske divizije i odeljenja. Njihove su nadležnosti jasno definisane pravilom službe u kojem se ne pominje štab [MUP-a] na Kosovu; stoga potonji nije ni bio ovlašćen da komanduje jedinicama“, rekao je on.
„Jedina aktivnost u kojoj je štab sudelovao bilo je prosleđivanje informacija sa Kosova u Beograd“, dodao je.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Simonoviću je postavljeno pitanje da li to znači da je kosovski štab beogradskom ministarstvu predstavljao „dopunsku jedinicu“.
On je pak odgovorio: „Ne, to je više bila jedinica za nekakvu pomoć u logistici i obuci, ali bez prava nadzora ili kontrole nad jedinicama.“
Međutim, kada su ga sudije pitale o tome da li je uopšte moguće da je beogradsko ministarstvo Lukića zadužilo za specijalne policijske jedinice, Simonović je odgovorio da jeste.
„Ali bi moralo postojati nekakvo naređenje ili dokument, koji ja u svom istraživanju nisam pronašao“, dodao je on.
Svedok je pokazao dokument koji je srbijanski ministar unutrašnjih poslova potpisao u maju 1999., a kojim je Lukić – zbog „izuzetnih postignuća u komandovanju policijskim jedinicama koje su bile angažovane u gušenju terorizma na Kosovu“ – promovisan u čin policijskog generala.
Simonović je ponovio kako Lukić u to vreme nije mogao komandovati jedinicama na Kosovu, te dodao da su takva unapređenja u maju 1999. bila uobičajena.
„Bilo je to u vreme NATO-napada, i trebalo je očuvati borbeni duh. Sećam se da sam na TV-u svakodnevno gledao desetine takvih unapređenja“, kazao je on.
Svedoku je bilo postavljeno i pitanje koje se ticalo putnih isprava koje su srpski policajci navodno oduzimali Albancima prisiljenim da napuste Kosovo. Cilj je, po navodima tužilaštva, bio da se osigura da oni više ne mogu da dokažu svoje državljanstvo.
Međutim, Simonović je rekao kako takva taktika ne bi urodila plodom.
„Postoje i drugi načini da se dokaže da je neka osoba jugoslovenski državljanin. U svim zemljama postoje i knjige rođenih, kao i knjige prijavljenih. One su uvek na raspolaganju ukoliko osoba izgubi dokumenta; stoga su mogle biti upotrebljene i u ovom slučaju“, odgovorio je on.
Tokom unakrsnog ispitivanja, tužilaštvo je pitalo i da li se svedok i ranije bavio istraživanjem policijskih struktura.
Simonović je rekao da – iako nikada nije proučavao strukturu kosovske policije – ipak jeste uopšteno istraživao policijske strukture, kao i da je u Srbiji nekoliko godina radio i na reformi policije.
Sudije su izrazile svoju zabrinutost u pogledu Simonovićevog ranijeg, pismenog svedočenja, u kojem se nalazi i popis ustavnih ovlašćenja unutar vlade tokom 1999., kao i izjava da predsednik Srbije raspolaže „veoma malom stvarnom vlašću“.
Predsedavajući sudija Ian Bonomi (Iain Bonomy) je upitao da li je moguće da je Slobodan Milošević bio toliko moćna politička ličnost, a da je pritom zapravo uživao malu stvarnu vlast.
Svedok je pak odgovorio kako „ne zna odgovor“ na to pitanje.
Upitan da li misli da je Milošević ipak bio moćna politička ličnost, Simonović je rekao: „[Ne] pobijam tu tvrdnju, samo ne znam kako bih na to pitanje odgovorio.“
Suđenje se nastavlja iduće sedmice, kada će svedočiti i poslednji svedok odbrane.
Denis Džidić je obučeni izveštač IWPR-a iz Sarajeva.
Lukiću se u Hagu sudi zajedno sa bivšim predsednikom Srbije, Milanom Milutinovićem; bivšim potpredsednikom jugoslovenske vlade, Nikolom Šainovićem; kao i generalima jugoslovenske vojske Dragoljubom Ojdanićem, Vladimirom Lazarevićem i Nebojšom Pavkovićem.
Veštak Branko Simonović, koji je ove sedmice svedočio na suđenju šestorici zvaničnika, govorio je o strukturi policije na Kosovu tokom 1999., usredsređujući se prevashodno na ulogu samog Lukića, koji je u to vreme bio načelnik srbijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) za Kosovo i Metohiju.
„Prilikom [vlastitog] istraživanja, naišao [sam] na nekoliko izjava ljudi koji su nastojali da svoju ulogu prikažu značajnijom od one kakva je zaista bila, što bi mogao biti slučaj i sa gospodinom Lukićem“, rekao je ovaj profesor prava i kriminologije.
Kada je Lukić pre nekoliko sedmica svedočio u vlastitu odbranu, izjavio je da su specijalne policijske jedinice koje su delovale na Kosovu imale dvostruku komandnu strukturu – jer su im naređenja stizala i od komandanta same jedinice, i iz štaba kosovskog MUP-a, kojim je on komandovao.
Tužioci su ove sedmice od svedoka zatražili da prokomentariše te tvrdnje.
„Dvostruka komanda nije moguća u policijskim strukturama“, kazao je Simonović.
Šestorici okrivljenih pripisuje se odgovornost za ubijanje više stotina kosovskih Albanaca, kao i prisilno raseljavanje 800,000 ljudi tokom prvog polugođa 1999. U optužnici se navodi da su okrivljenici sudelovali u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ čiji je cilj bilo čišćenje Kosova od nesrpskog stanovništva.
U martu 1999. godine, snage NATO-a su započele bombardovanje Srbije kako bi prestao progon Albanaca. Kampanja je okončana tri meseca docnije.
Simonović je govorio o paradoksalnom položaju u kojem se nalazio štab kosovskog MUP-a.
„Ministarstvo unutrašnjih poslova je [bilo] u Beogradu, a pod njim su policijske divizije i odeljenja. Njihove su nadležnosti jasno definisane pravilom službe u kojem se ne pominje štab [MUP-a] na Kosovu; stoga potonji nije ni bio ovlašćen da komanduje jedinicama“, rekao je on.
„Jedina aktivnost u kojoj je štab sudelovao bilo je prosleđivanje informacija sa Kosova u Beograd“, dodao je.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Simonoviću je postavljeno pitanje da li to znači da je kosovski štab beogradskom ministarstvu predstavljao „dopunsku jedinicu“.
On je pak odgovorio: „Ne, to je više bila jedinica za nekakvu pomoć u logistici i obuci, ali bez prava nadzora ili kontrole nad jedinicama.“
Međutim, kada su ga sudije pitale o tome da li je uopšte moguće da je beogradsko ministarstvo Lukića zadužilo za specijalne policijske jedinice, Simonović je odgovorio da jeste.
„Ali bi moralo postojati nekakvo naređenje ili dokument, koji ja u svom istraživanju nisam pronašao“, dodao je on.
Svedok je pokazao dokument koji je srbijanski ministar unutrašnjih poslova potpisao u maju 1999., a kojim je Lukić – zbog „izuzetnih postignuća u komandovanju policijskim jedinicama koje su bile angažovane u gušenju terorizma na Kosovu“ – promovisan u čin policijskog generala.
Simonović je ponovio kako Lukić u to vreme nije mogao komandovati jedinicama na Kosovu, te dodao da su takva unapređenja u maju 1999. bila uobičajena.
„Bilo je to u vreme NATO-napada, i trebalo je očuvati borbeni duh. Sećam se da sam na TV-u svakodnevno gledao desetine takvih unapređenja“, kazao je on.
Svedoku je bilo postavljeno i pitanje koje se ticalo putnih isprava koje su srpski policajci navodno oduzimali Albancima prisiljenim da napuste Kosovo. Cilj je, po navodima tužilaštva, bio da se osigura da oni više ne mogu da dokažu svoje državljanstvo.
Međutim, Simonović je rekao kako takva taktika ne bi urodila plodom.
„Postoje i drugi načini da se dokaže da je neka osoba jugoslovenski državljanin. U svim zemljama postoje i knjige rođenih, kao i knjige prijavljenih. One su uvek na raspolaganju ukoliko osoba izgubi dokumenta; stoga su mogle biti upotrebljene i u ovom slučaju“, odgovorio je on.
Tokom unakrsnog ispitivanja, tužilaštvo je pitalo i da li se svedok i ranije bavio istraživanjem policijskih struktura.
Simonović je rekao da – iako nikada nije proučavao strukturu kosovske policije – ipak jeste uopšteno istraživao policijske strukture, kao i da je u Srbiji nekoliko godina radio i na reformi policije.
Sudije su izrazile svoju zabrinutost u pogledu Simonovićevog ranijeg, pismenog svedočenja, u kojem se nalazi i popis ustavnih ovlašćenja unutar vlade tokom 1999., kao i izjava da predsednik Srbije raspolaže „veoma malom stvarnom vlašću“.
Predsedavajući sudija Ian Bonomi (Iain Bonomy) je upitao da li je moguće da je Slobodan Milošević bio toliko moćna politička ličnost, a da je pritom zapravo uživao malu stvarnu vlast.
Svedok je pak odgovorio kako „ne zna odgovor“ na to pitanje.
Upitan da li misli da je Milošević ipak bio moćna politička ličnost, Simonović je rekao: „[Ne] pobijam tu tvrdnju, samo ne znam kako bih na to pitanje odgovorio.“
Suđenje se nastavlja iduće sedmice, kada će svedočiti i poslednji svedok odbrane.
Denis Džidić je obučeni izveštač IWPR-a iz Sarajeva.
