SVEDOKINJA TVRDI DA SU HRVATSKE SNAGE MALTRETIRALE SRBE
Jedna Srpkinja je pred zagrebačkim sudskim većem ispričala kako su tokom 1993. civili bili zlostavljani od strane pripadnika hrvatskih formacija.
SVEDOKINJA TVRDI DA SU HRVATSKE SNAGE MALTRETIRALE SRBE
Jedna Srpkinja je pred zagrebačkim sudskim većem ispričala kako su tokom 1993. civili bili zlostavljani od strane pripadnika hrvatskih formacija.
Jedna Srpkinja, čiji je identitet ostao zaštićen, ispričala je ove sedmice pred zagrebačkim sudom kako su hrvatski vojnici – nakon što su upali u selo – jednu njenu komšinicu živu spalili.
Osoba koja je predstavljena kao Svedokinja 22 ispričala je i kako je, premda teško ranjena granatom, uspela da se sakrije u seniku.
Iz svog skrovišta je videla kako su hrvatski vojnici kundacima po glavi udarali Boju Vujnović, staru preko 70 godina, pre no što su je spalili.
„Polegli su je na kauč, nečim polili i zapalili. Ona je vrištala, a oni su je gledali i skakali“, kazala je svedokinja.
Ispričala je i kako je njenog sina – koji nikada nije bio vojnik, jer je kao dete preležao paralizu, usled čega je hodao hramljući – odvela hrvatska vojska. Nikada ga više nije videla.
Svedokinja optužbe je sve to govorila na suđenju generalima Rahimu Ademiju i Mirku Norcu, optuženima za ratne zločine koje su jedinice pod njihovom komandom navodno počinile u septembru 1993., prilikom operacije zauzimanja hrvatskog područja zvanog Medački džep, koje je do tada bilo pod srpskom kontrolom.
Optužnica je prvobitno podignuta pred Haškim tribunalom, i u njoj se navodi kako je u pomenutoj operaciji barem 29 srpskih civila ubijeno, dok ih je više desetina teže ranjeno. Među njima je bilo mnogo žena i starijih osoba.
A 16. januara je na sudu saslušano nekoliko svedoka koji su 1993. godine – nakon što je hrvatska vojska napustila dotično područje – bili pozvani da identifikuju tela svojih suseda.
Oni su opisali ljude koji su ubijeni, kao i način na koji su umrli.
Zaštićeni Svedok 17 je sudu rekao da, iako su njegovo selo Čitluk držali lokalni Srbi, oni nisu pružali otpor hrvatskim snagama, pošto su raspolagali sa svega nekoliko pušaka.
Kada je tim odbrane, koji pokušava da pokaže da su ubijeni civili bili naoružani, upitao svedoka ko je nabavio to oružje, on je odgovorio: „Oružje je bilo dovezeno u selo.“
Pošto je svedok pobegao iz sela, nije mogao da vidi šta su potom radili hrvatski vojnici, premda jeste otišao u grad Medak da bi identifikovao tela.
Prepoznao je i neke starije žene iz Čitluka, uprkos činjenici da su bile „potpuno spaljene, ništa nije ostalo od njihovog lica, sve je spaljeno . . . kosa i oči i nos“.
Svedokinja 22 je rekla da je videla hrvatske vojnike kako namerno uništavaju srpsko selo.
„Ovo je srpska svojina. Ovo sve mora da bude spaljeno. Ne ostavljajte ništa“, navela je ona reči jednog hrvatskog vojnika.
„A tog dana kad je bio napad, oni su vikali – ovo je srpsko, koljite sve. Ne puštajte nikog da pobegne . . . sve ih ubijte i zakoljite.“
Rekla je i da je uništavanje bilo sistematično. „Najpre su prikupili svu stoku i građevinski materijal od novih kuća i to odvezli u [grad] Gospić. A potom su, posle dva ili tri dana, počeli sve da spaljuju“, rekla je ona.
Žena je ispričala i kako je posle tog događaja deset dana hodala šumom – uprkos tome što su je bolele rane od šrapnela koje joj je nanela granata bačena na njenu kuću – da bi dospela na teritoriju koja je još uvek bila pod srpskom kontrolom, i gde joj je rečeno kako joj je sin ubijen i kako mu je telo spaljeno.
Svedokinji su postavljana pitanja u vezi sa njenom prethodnom izjavom koju je dala istražiteljima u Beogradu, a u kojoj o hrvatskim vojnicima govori kao o „ustašama“ – što je uvredljiv naziv koji se odnosio na hrvatske nacističke kolaboracioniste iz Drugog svetskog rata.
Ona je pak porekla da je to činila, kao što je porekla i tvrdnju iz izjave da su u spaljivanju i pljačkanju sudelovali i neki civili.
„Dajem reč da je sve što sam danas kazala tačno i da nisam kazala ono što je ovde napisano“, rekla je ona nakon što joj je tim odbrane ukazao na nesaglasnost između njenog sadašnjeg svedočenja i ranije izjave.
Na pitanje predsedavajućeg sudije, Marina Mrčele, svedokinja je odgovorila kako nikada nije potpisala nikakvu izjavu koju su joj dali istražitelji, te da joj nisu ni pročitali taj dokumenat.
Suđenje je nastavljeno 18. januara predstavljanjem dokumenata koji se tiču slučaja.
Goran Jungvirth je saradnik IWPR-a iz Zagreba.
Osoba koja je predstavljena kao Svedokinja 22 ispričala je i kako je, premda teško ranjena granatom, uspela da se sakrije u seniku.
Iz svog skrovišta je videla kako su hrvatski vojnici kundacima po glavi udarali Boju Vujnović, staru preko 70 godina, pre no što su je spalili.
„Polegli su je na kauč, nečim polili i zapalili. Ona je vrištala, a oni su je gledali i skakali“, kazala je svedokinja.
Ispričala je i kako je njenog sina – koji nikada nije bio vojnik, jer je kao dete preležao paralizu, usled čega je hodao hramljući – odvela hrvatska vojska. Nikada ga više nije videla.
Svedokinja optužbe je sve to govorila na suđenju generalima Rahimu Ademiju i Mirku Norcu, optuženima za ratne zločine koje su jedinice pod njihovom komandom navodno počinile u septembru 1993., prilikom operacije zauzimanja hrvatskog područja zvanog Medački džep, koje je do tada bilo pod srpskom kontrolom.
Optužnica je prvobitno podignuta pred Haškim tribunalom, i u njoj se navodi kako je u pomenutoj operaciji barem 29 srpskih civila ubijeno, dok ih je više desetina teže ranjeno. Među njima je bilo mnogo žena i starijih osoba.
A 16. januara je na sudu saslušano nekoliko svedoka koji su 1993. godine – nakon što je hrvatska vojska napustila dotično područje – bili pozvani da identifikuju tela svojih suseda.
Oni su opisali ljude koji su ubijeni, kao i način na koji su umrli.
Zaštićeni Svedok 17 je sudu rekao da, iako su njegovo selo Čitluk držali lokalni Srbi, oni nisu pružali otpor hrvatskim snagama, pošto su raspolagali sa svega nekoliko pušaka.
Kada je tim odbrane, koji pokušava da pokaže da su ubijeni civili bili naoružani, upitao svedoka ko je nabavio to oružje, on je odgovorio: „Oružje je bilo dovezeno u selo.“
Pošto je svedok pobegao iz sela, nije mogao da vidi šta su potom radili hrvatski vojnici, premda jeste otišao u grad Medak da bi identifikovao tela.
Prepoznao je i neke starije žene iz Čitluka, uprkos činjenici da su bile „potpuno spaljene, ništa nije ostalo od njihovog lica, sve je spaljeno . . . kosa i oči i nos“.
Svedokinja 22 je rekla da je videla hrvatske vojnike kako namerno uništavaju srpsko selo.
„Ovo je srpska svojina. Ovo sve mora da bude spaljeno. Ne ostavljajte ništa“, navela je ona reči jednog hrvatskog vojnika.
„A tog dana kad je bio napad, oni su vikali – ovo je srpsko, koljite sve. Ne puštajte nikog da pobegne . . . sve ih ubijte i zakoljite.“
Rekla je i da je uništavanje bilo sistematično. „Najpre su prikupili svu stoku i građevinski materijal od novih kuća i to odvezli u [grad] Gospić. A potom su, posle dva ili tri dana, počeli sve da spaljuju“, rekla je ona.
Žena je ispričala i kako je posle tog događaja deset dana hodala šumom – uprkos tome što su je bolele rane od šrapnela koje joj je nanela granata bačena na njenu kuću – da bi dospela na teritoriju koja je još uvek bila pod srpskom kontrolom, i gde joj je rečeno kako joj je sin ubijen i kako mu je telo spaljeno.
Svedokinji su postavljana pitanja u vezi sa njenom prethodnom izjavom koju je dala istražiteljima u Beogradu, a u kojoj o hrvatskim vojnicima govori kao o „ustašama“ – što je uvredljiv naziv koji se odnosio na hrvatske nacističke kolaboracioniste iz Drugog svetskog rata.
Ona je pak porekla da je to činila, kao što je porekla i tvrdnju iz izjave da su u spaljivanju i pljačkanju sudelovali i neki civili.
„Dajem reč da je sve što sam danas kazala tačno i da nisam kazala ono što je ovde napisano“, rekla je ona nakon što joj je tim odbrane ukazao na nesaglasnost između njenog sadašnjeg svedočenja i ranije izjave.
Na pitanje predsedavajućeg sudije, Marina Mrčele, svedokinja je odgovorila kako nikada nije potpisala nikakvu izjavu koju su joj dali istražitelji, te da joj nisu ni pročitali taj dokumenat.
Suđenje je nastavljeno 18. januara predstavljanjem dokumenata koji se tiču slučaja.
Goran Jungvirth je saradnik IWPR-a iz Zagreba.
