Tolimir tvrdi da je UN provocirao Srbe u Srebrenici

Velma Šarić

IWPR-trained journalist

Friday, 9 July, 2010

The link has been copied

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 653, 9. jul 2010.)

Jedan svedok optužbe na suđenju bivšem vojnom zavaničniku bosanskih Srba, Zdravku Tolimiru, negirao je ove sedmice pred Haškim tribunalom optuženikove navode da su zaštitne snage Ujedinjenih nacija svesno provocirale srpske formacije na području Srebrenice.

Kao bivši pomoćnik komandanta za obaveštajni rad i bezbednost pri generalštabu vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS), Tolimir se tereti po osam tačaka – uključujući genocid, zaveru sa ciljem činjenja genocida, istrebljenje, ubijanje, progon, prisilno razmeštanje stanovništva i deportaciju bosanskih Muslimana iz Srebrenice i Žepe (istočna Bosna) tokom jula 1995.

U julu 1995. – neposredno uoči i tokom genocida u Srebrenici – holandski pukovnik Robert Franken bio je zamenik komandant holandskog bataljona zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija (UNPROFOR).

Tolimir se brani samostalno, a na saslušanju je najpre želeo da sazna to da li je bataljon dobijao naređenja iz Holandije. „Jesu li vas obavezivala naređenja holandskog ministra odbrane?“, pitao je on.

„U kontekstu odbrane Srebrenice, postojala su izvesna ograničenja koja je ustanovio ministar“, odgovorio je Franken. „On nam nije naredio da branimo Srebrenicu, ali jeste bio upoznat sa tamošnjom situacijom. Nije imao nikakvu komandnu odgovornost, jer se nije nalazio na vrhu komandnog lanca UN-a. Ukoliko je želeo da obavi nešto službeno, morao je da se obrati vrhu komandnog lanca UN-a. Ne holandskom bataljonu, nego komandi UNPROFOR-a.“

Svedok je nastavio: „Znao sam da je usvojio određene smernice, jer je kod mene došao komandant i rekao mi: ’Ovo su smernice iz Holandije.’ Ne bih pred sudom ponavljao šta sam mu tom prilikom rekao, to bi jednostavno bilo neprikladno.“

Franken je potom dodao: „Zahvaljujući naređenju iz Sarajeva, po kojem je enklava trebalo da bude branjena, UNPROFOR se od zaštitnih snaga pretvorio u odbrambene snage te enklave.“

„Jeste li bili u prilici da branite Srebrenicu?“, pitao je Tolimir.

„Ne, naprosto nismo“, odgovorio je Franken.

„Jeste li računali na podršku iz vazduha pri izvršavanju tog zadatka?“, nastavio je Tolimir.

„Ne, nismo, nismo nakon što se dogodilo da smo zatražili podršku, da bi nam onda bilo rečeno da avioni nisu spremni“, odgovorio je Franken. „Trebalo je da avioni dođu 11. jula izjutra i bio sam zadovoljan, ali oni naposletku nikada nisu ni došli.“

Tolimir je potom podsetio svedoka na to da je VRS 8. jula izdala eksplicitno naređenje kojim je zabranjeno otvaranje vatre na pripadnike UNPROFOR-a. On je svedoka upitao da li misli da je to razlog zbog kojeg nije usledila masovna podrška iz vazduha.

„Ne znam zbog čega nije bilo nikakvih napada iz vazduha“, kazao je Franken. „Naš zahtev za podršku zadovoljavao je sve uslove koje je utvrdio UN. VRS je otvarala vatru na trupe UN-a i nisu poštovali njihovo naređenje.“

Svedok je potvrdio da holandski mirovnjaci jesu tražili podršku NATO-a, ali da su obim i količina koji su obezbeđeni bili daleko manji od onoga što je bilo neophodno za odbranu enklave.

Način na koji su holandske trupe UN-a bile raspoređene oko Srebrenice, kazao je Tolimir prilikom ispitivanja svedoka, „bio je svesno odabran sa ciljem da isprovocira vojsku bosanskih Srba da napadne UNPROFOR, kako bi se ispunio jedan od preduslova za dobijanje vazdušne podrške NATO-a“.

On je naveo da je UNPROFOR uspostavio „blokadne položaje“ u nadi da će izazvati napade VRS-a na sebe.

„Ti blokadni položaji su bili neophodni kako bi se sprečilo ulazak VRS-a u grad“, odgovorio je Franken.

Tolimir je potom od Frankena zatražio da objasni ono o čemu je tužilaštvo u ranijoj fazi suđenja govorilo kao o „konvojskom teroru“.

„Kao bataljon, mi smo imali izvesne logističke potrebe“, kazao je svedok. „Pa ipak, kad god bismo poželeli da nam dođe nekakav logistički konvoj, suočili bismo se sa pritiskom VRS-a, koji se ticao toga da li će on doći i šta nosi. Ponekad je prolazak tih konvoja bio i po više puta zabranjen; a ponekad bi bili sprečavani da nam dovezu baš ono što nam je bilo potrebno.“

Dodao je da se to odnosilo na konvoje UNPROFOR-a, ali da je on upoznat i sa problemima sa kojima su se suočavali konvoji UNHCR-a za pomoć izbeglicama.

Franken je potom objasnio manjak municije sa kojim se suočio holandski bataljon.

„Mnogo oružja je bilo oštećeno vlagom“, kazao je on, „tako da je upotrebljiva municija činila svega 16 procenata naših stvarnih potreba za municijom. Što nas je i navelo na to da zatražimo povećanje isporuke municije i oružja“.

Tolimir je potom upitao svedoka: „Mislite li da bi bilo razumno dozvoliti povećanje isporuka oružja, čak i da je u pitanju UNPROFOR, i dopustiti da ta municija bude upotrebljena i protiv vas? Pa, rekli ste da je VRS bila agresor – zar ne?“

„UNPROFOR se u enklavi nalazio uz saglasnost obe strane“, odgovorio je svedok. „Nisam razumeo zbog čega ste vi [VRS] strahovali od toga da bi oružje moglo biti upotrebljeno protiv vas. Bila su vam poznata naša naređenja i naš mandat i znali ste da oni nisu podrazumevali otvaranje vatre protiv bilo koje strane.“

Okrivljeni je potom nastavio da ispituje odnos UNPROFOR-a prema bosanskim Muslimanima iz enklave.

„Da li Vas je komanda iz Sarajeva informisala o tome da su vršeni napadi iz enklave na okolna sela i civile?“, upitao je on.

Svedok je odgovorio da je u dva navrata kontaktirao sa predstavnikom VRS-a koji se prezivao Nikolić, „i sećam se da se on žalio na akcije Muslimana na severu enklave, na to da je [bosanska] vojska postavila zasedu, [i na] 10-12 [ubijenih] vojnika. Zamolili smo ga da nam dostavi još materijala, kako bi bila odobrena izgradnja dodatnih lokacija za posmatranje, ali je taj zahtev VRS odbila“.

„Jeste li ikada videli kako bosanski Muslimani odnose oružje i opremu UNPROFOR-a“, upitao je Tolimir.

„Jednom su zaista zauzeli posmatračko mesto, Kalin, i pokušali da pokradu neke stvari odatle, ali su u tome bili sprečeni. Uspeli su da uzmu samo dva rezervoara dizela.“

Svedok je dodao da su se sve do potkraj maja dešavali okršaji dveju strana, ali da je takođe postojao i pokušaj da se postigne sporazum koji bi dozvoljavao to da se sa enklavom trguje „bilo čime osim oružjem“.

Tolimir je potom upitao svedoka: „Kako ste reagovali na pojačan stepen aktivnosti prema područjima naseljenim Srbima?“

„Rekao sam Vam kako su mi poznata samo dva slučaja koje sam već spomenuo“, kazao je svedok. A kada ga je Tolimir upitao da li je bio upoznat sa operacijom bosanske vojske otimanja oružja od VRS-a i uzimanja zarobljenika, kao i sa spaljivanjem kuća, svedok je odgovorio kako nije bio upoznat sa tim incidentom.

„Šezdesetoro stanovnika demilitarizovane zone je ubijeno. Je li to dozvoljeno?“, upitao je Tolimir.

„Ubijanje civila je u svakom slučaju zabranjeno – ukoliko se pomenuta brojka odnosi na civile“, odgovorio je Franken. „To je velik broj, ali morate u vidu imati kontekst, znati koliko je veliko bilo to selo, kako su bili napadnuti i kako su se branili.“

„Jeste li razoružali jedinice [bosanske] vojske?“, nastavio je Tolimir.

„Nismo bili uspešni u tim nastojanjima“, odgovorio je Franken. „Dva ili tri puta smo bili u prilici da oduzmemo oružje od [bosanske] vojne patrole, i odnesemo ga na mesto za prikupljanje oružja.“

Svedok je potom rekao da u Srebrenici jeste postojala crna berza, ali da je ona uključivala i cigarete i hranu, „kao stvari koje bi na nju mogle biti iznete“.

Na Tolimirovo pitanje, on je rekao da ne zna ništa o oružju i crnoj berzi, odbacujući Tolimirove tvrdnje da „čak i Muslimani priznaju da je u enklavi postojala crna berza za nabavku otužja“.

Optužnica protiv Tolimira objavljena je 25. februara 2005., a on je uhapšen 31. maja 2007. A 16. decembra 2009., on se izjasnio kao nevin po svim tačkama optužnice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.