U "haškom Hiltonu"
Jedan od retkih opisa života u zatvorskom centru u kojem okrivljenici borave za vreme trajanja suđenja.
U "haškom Hiltonu"
Jedan od retkih opisa života u zatvorskom centru u kojem okrivljenici borave za vreme trajanja suđenja.
Polica za knjige je gotovo puna, a na njoj su pored ostalog i klasici kakvi su Alisa u zemlji čuda, Gospodar muva i Zbogom, oružje. Po stolovima su hrpe časopisa, uključujući Tajm (Time) i Nešnl Džiografik (National Geographic); tu je i školska tabla, a na zidu visi mapa sveta.
Sve je sasvim obično, izuzimajući rešetke na prozorima.
Učenici koji koriste ovu učionicu u Pritvorskoj jedinici Ujedinjenih nacija (PJUN) zapravo su osumnjičenici za ratne zločine koji čekaju svoja suđenja i žalbene procese u Hagu. Ukoliko budu osuđeni, bivaju prebačeni u neku drugu zemlju na odsluženje zatvorske kazne.
Optuženici su najčešće nekadašnji političari ili vojna lica iz bivše Jugoslavije. Dva najpoznatija ovdašnja žitelja su Radovan Karadžić, koji je za vreme bosansko-hercegovačkog rata bio predsednik tamošnjih Srba; i Ratko Mladić, koji je komandovao njegovom vojskom.
Kao višegodišnji begunac, Karadžić je – pre no što je 2008. uhapšen – pustio gustu belu bradu i prerušio se u nju-ejž iscelitelja u Beogradu. A krhki Mladić – senka onog krupnog vojnog oficira koji se može videti na ratnim snimcima – napokon je bio uhvaćen 2011. godine, u kući svog rođaka, u jednom selu u Srbiji.
Oba optuženika se terete za niz stravičnih zločina koji su počinjeni nad bosansko-hercegovačkim Muslimanima i Hrvatima – uključujući genocid, ubijanje i istrebljenje. Navodno su rukovodili opsadom Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je stradalo oko 12,000 ljudi; kao i masakrom koji je 1995. bio počinjen u Srebrenici, gde je ubijeno preko 7,000 muslimanskih muškaraca i dečaka iz Bosne i Hercegovine.
Sedela sam skoro svakodnevno na njihovim suđenjima pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), slušajući na stotine sati često mučnih svedočenja. Takođe sam upoznata i sa procesima protiv nekolicine drugih – od ukupno 27 pritvorenika, koliko ih trenutno boravi u PJUN-u.
Većina njih su sredovečne, ako ne i starije osobe. Neki od njih se u sudnici pojavljuju sa sumornim i odlučnim izrazom lica – poput šezdesetpetogodišnjeg oficira vojske bosansko-hercegovačkih Srba, Zdravka Tolimira, koji je prošle godine osuđen za genocid – dok drugi svoj sudski proces koriste kao pozornicu za vlastiti ego i politički program. Na primer, Vojislav Šešelj – koji je već dugo u pritvoru – optužio je sudije da su sudelovale u "zajedničkom zločinačkom poduhvatu" njegovog uklanjanja iz političkog života Srbije.
Stoga je neverovatno bizarno zamisliti bilo kog od tih ljudi kako sedi u učionici i čita Gospođu Pigl-Vigl – omiljenu dečju lektiru koju sam primetila u biblioteci – ili kako uči da baca lonac na glineni točak, ili kako pozdravlja sunce na časovima joge, koji se održavaju jednom sedmično. No, očito da čine baš to.
Postoji i zajednička bašta, koja se trenutno ne održava, pošto "niko ne ume s biljkama" – kaže Miko Sarvela (Mikko Sarvela), finski sociolog koji nosi naočare i zapovednik je PJUN-a.
Pritvorenici imaju pristup kompjuterima, ali ne i internetu – rekao je on. Posete su im dozvoljene tokom sedam uzastopnih dana svakog meseca, pri čemu polovina tog vremena može biti iskorišćena za "intimne posete" partnera. A kada ga je jedan od novinara tokom naše medijske ekskurzije upitao koliko je dece začeto u PJUN-u za sve ove godine, Sarvela mu je odgovorio da nije vodio evidenciju.
Ratovi u bivšoj Jugoslaviji možda jesu bili vođeni na verskoj, etničkoj i nacionalističkoj osnovi, ali se pritvorenici nikada ne dele na taj način, izuzev ukoliko sud to ne naredi. Oni zajedno kuvaju koristeći namirnice koje nabavljaju u zatvorskoj prodavnici; zajedno se bave sportom; i zajedno obeležavaju posebne prilike.
Često se kaže da je PJUN jedino mesto gde se mirovni sporazom kojim je okončan bosansko-hercegovački rat uistinu poštuje.
"Postoji suštinsko razumevanje u pogledu toga da se ne raspravlja o politici", kaže zamenik zapovednika Frejzer Gilmor (Fraser Gilmour). On je rekao i da su se tokom godina razvila prijateljstva među pritvorenicima – nezavisno od toga da li se radi o Srbima, Bošnjacima, Hrvatima ili kosovskim Albancima.
Po Gilmorovim rečima, ponekad je i to što imate zajedničkog neprijatelja u vidu tužilaštva sasvim dovoljno za prevladavanje dugotrajnih netrpeljivosti. Isto važi i za suparnike koji potiču iz istih etničkih grupa. U svojoj završnoj reči, Šešelj je 2012. rekao da "u potpunosti poštuje" ono što je nazvao "mučeničkom smrću" bivšeg srbijanskog predsednika Slobodana Miloševića, koji je umro u PJUN-u 2006. godine, pre no što je proces protiv njega mogao da bude okončan.
"Postali smo prijatelji tokom našeg ovdašnjeg druženja; pre toga nikada nismo bili prijatelji", rekao je Šešelj na sudu, premda se postarao i da naglasi kako su tokom rata jedine pesme koje su njegovi paravojni dobrovoljci pevali o Miloševiću bile "rugalice".
MIRNO, ALI SABLASNO TIHO
Zatvorski kompleks smešten je u zelenilom bogatom, rezidencijalnom delu Haga, nedaleko od Severnog mora. Spolja gledano, liči na impozantnu srednjovekovnu tvrđavu. Većina zgrada unutar objekta namenjena je holandskim zatvorenicima, uključujući i stilizovano asimetričnu kantinu, koja bi u drugačijem okruženju mogla da prođe kao mali, moderni umetnički centar.
Neupadljivu trospratnu zgradu zatvorenici iz bivše Jugoslavije dele sa afričkim pritvorenicima kojima se sudi pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS), s tim da zatočenici MKS-a i MKSJ-a žive u odvojenim krilima i veoma se retko sreću. Međutim, koriste istu učionicu, što dokazuje i englesko-ruandski rečnik koji se nalazi na stolu.
Pre našeg ulaska u objekat, komandni oficir nam kaže kako PJUN ne miriše i ne zvuči kao "običan zatvor". Kako to tačno miriše običan zatvor? – pitam ja.
"Na dim, znoj i izbeljivač", odgovara on.
To je istina. PJUN se ne uklapa u stereotipe, barem one koji se tiču zatvora u američkom stilu, tako često opisivanih u popularnoj kulturi. Nakon bezbednosnih provera aerodromskih razmera i prolaska kroz niz vrata koja se zaključavaju, postaje jezivo tiho. Malo je neposrednih znakova da tu zaista žive ljudi. Stražari koji nas prate su veoma ljubazni, razgovaraju sa nama i nude nam kafu.
Opuštena atmosfera još više iznenađuje s obzirom na činjenicu da se novinarima retko dopušta da ovde uđu, te da naša poseta očito remeti uobičajenu rutinu.
Bilo nam je dozvoljeno fotografisanje prilikom obilaska, ali isključivo u određenim zonama; osoblje PJUN-a nam je pre no što smo otišli pregledalo memorijske kartice. Morali smo da se pismeno saglasimo sa još nekim odredbama i uslovima. Tokom obilaska su se o kolegi novinaru i meni starala dvojica stražara, plus dvojica pripadnika osoblja Tribunala, kao i komandni oficir i njegov zamenik.
Prvo odredište bila nam je gimnastička sala, sa koševima, golovima i tri sprave za vežbanje. Liči na običnu fiskulturnu salu, osim – ponovo – rešetki na visoko podignutim prozorima. Pritvorenici ovde svakodnevno provode po sat vremena, a ponekad bivaju organizovane i utakmice sa stražarima.
"Idemo sada u potkrovlje", šali se Sarvela dok se tiskamo u liftu koji nas odvozi u stambeni deo. Pogledavši na dugmad u liftu, primetila sam da na jednom od njih piše "Vazdušni kavez". Komandni oficir ljubazno naglašava – kako nam na pamet ne bi pale pogrešne ideje – da se ne radi doslovno o kavezu, već o ograđenom prostoru u kojem pritvorenici mogu da borave na svežem vazduhu.
Nije nam bilo dozvoljeno da posetimo krilo u kojem pritvorenici žive. Jedan sat koji smo proveli u objektu vremenski se poklopio sa intervalom u kojem su svi oni zaključani u svojim ćelijama.
Umesto toga, bili smo u prilici da vidimo jedno ispražnjeno krilo, koje je očito u svemu identično sa ostalima, izuzev što je zajednička soba oskudnije ukrašena. Umesto stolova, stolica i televizora, koji obično zauzimaju taj prostor, ovde se nalazi veliki sto za stoni tenis. Uz niske plafone, prazne zidove i blještava svetla iznad glave, sve to deluje prilično jednolično – toliko da nam nije bilo dozvoljeno fotografisanje.
Nakon što smo ušli u hodnik, stražari nam otključavaju dve ćelije koje ćemo pogledati. Obe su uske i opremljene sa po jednim krevetom, stolom, televizorom sa ravnim ekranom, umivaonikom i (samo delimično zatvorenim) toaletom. Svaki pritvorenik ima vlastitu ćeliju.
Premda trenutno u ovom krilu niko ne boravi, u ormaru visi nekakva odeća, dok se na stolu nalazi čajnik, kao i dva bela tanjira i pribor za jelo, uredno postavljen. Možda najčudniji aspekt ovog pokušaja simulacije životne udobnosti jeste jedan par teget papuča pokraj kreveta.
Sve me to podseća na univerzitetsku spavaonicu, što je možda i jedan od razloga zbog kojeg se o PJUN-u često, pomalo podrugljivo, govori kao o "haškom Hiltonu". Pritvorenici nisu slobodni, ali se čini da imaju skoro sve drugo.
Posve očekivano, Sarvela odbija da kaže koliko novca UN troši na pritvorenike, njihove aktivnosti ili vrhunsku medicinsku negu koju dobijaju. Naglašava kako jedinica radi kako treba zato što on i njegove kolege poštuju pritvorenike, koji zauzvrat poštuju osoblje.
"Ne moramo da brojimo noževe posle svakog obroka", kaže zamenik komandnog oficira Gilmor.
Mislim da je delimično i zbog toga PJUN postao objekat koji toliko fascinira i izaziva – u izvesnoj meri – morbidnu radoznalost.
Neko bi pretpostavio da se radi o onoj vrsti mesta gde svi noževi moraju biti prebrojani. No, umesto toga, čak i pritvorenici koji se terete za najteže moguće zločine ovde uče da slikaju akvarele i rade jogu kako bi ublažili simptome post-traumatskog stresnog poremećaja.
"Mi smatramo da je pritvorenicima ovo dom", kaže Sarvela. "Želimo da im u njemu bude što mirnije."
Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.
