Vojni posmatrač opisuje „nasumično“ granatiranje Sarajeva

Rachel Irwin

Senior Reporter

Friday, 17 September, 2010

The link has been copied

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 661, 17. septembar 2010.)

Svedočeći ove sedmice na suđenju Radovanu Karadžiću, bivši vojni posmatrač Ujedinjenih nacija izjavio je da su snage bosanskih Srba granatirale stambena područja u Sarajevu uprkos tome što ona nisu imala „nikakav vojni značaj“.

Svedok optužbe, major Frensis Roj Tomas (Francis Roy Thomas), izjavio je da je lično posmatrao granatiranje civilnih područja.

„Nisam mogao da vidim nikakvu vojnu vrednost onoga što je u tim slučajevima granatirano“, rekao je on advokatu tužilaštva Patriku Hejdenu (Patrick Hayden).

Izgleda da su granatiranja bila nasumična, kazao je Tomas, te da nakon njih nije vršena nikakva analiza o onome što je zbilja pogođeno. On je rekao kako ne shvata na koji je način granatiranje stambenih područja povezano sa borbom koja se vodila na gradskom frontu.

„[Granate] su nasumično padale na grad; ta dejstva, u vojnom pogledu, po nama nisu imala nikakvog smisla“, kazao je Tomas, koji je kao viši vojni posmatrač UN-a u Sarajevu bio angažovan u periodu od oktobra 1993. do jula 1994. On je prethodno već svedočio na dva suđenja pred Haškim tribunalom, uključujujući i proces protiv bivšeg srbijanskog predsednika, Slobodana Miloševića.

Tomas je istakao kako su vojni posmatrači UN-a, poznatiji kao UNMO, „mogli da vide sve“ što se dešavalo u gradu, te da nisu mogli pratiti granatiranja koja su se odigravala noću.

Osim toga, rekao je i da su mnoge granate pale na područja na kojima je bilo teško videti kako pogađaju tlo.

Međutim, Tomas je ostao pri navodima iz svojih tadašnjih izveštaja.

„Da li je tokom Vašeg boravka tamo postojao bilo kakav razlog za stav da su UNMO pristrasni?“, pitao je Hejden.

„Da sam otkrio da je neko pristrasan on bi smesta napustio to mesto“, odgovorio je Tomas, dodajući da je naredio odlazak jedne osobe koja nije poštovala pravila.

Kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene Republike Srpske, Karadžić je optužen za planiranje i nadziranje snajperske i artiljerijske kampanje protiv Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi.

Optužnica ima ukupno 11 tačaka i u njoj se tvrdi da je Karadžić odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su polagali pravo bosanski Srbi“. Nakon što je 13 godina proveo u bekstvu, Karadžić je u julu 2008. uhapšen u Beogradu.

Kada je na Karadžića došao red da unakrsno ispita svedoka, on je Tomasa pitao za slučajeve u kojima je vojska bosanske vlade svoje minobacače postavljala u neposrednoj blizini štabova UN-a.

„Bosancima smo u nekoliko navrata morali da kažemo da uklone minobacače, pošto su ih postavili preblizu zgradama i objektima UN-a“, kazao je Tomas.

„A njihova dejstva po srpskim položajima izazivala su odgovor srpske strane i ugrožavala UN – je li tako?“, pitao je Karadžić.

„Ne više od vožnje duž ’snajperske aleje’ i pucnjeva srpskih snajperista“, kratko je odgovorio Tomas.

„Snajperska aleja“ je nezvaničan naziv za glavni sarajevski bulevar koji je bio pod stalnom snajperskom vatrom i koji je dospeo na zao glas kao mesto kojim je opasno prolaziti.

Karadžić se potom vratio tvrdnji koju je tokom suđenja već iznosio u više navrata: da je vojska bosanske vlade otvarala artiljerijsku i snajpersku vatru na vlastiti narod kako bi izmamila međunarodne simpatije i vojnu intervenciju.

„Da li biste se složili sa time da su Muslimani, prema nekim glasinama, gađali vlastiti narod?“, pitao je Karadžić.

„Te glasine posmatrači nikada nisu potvrdili“, kazao je Tomas. „Gospodine majore, da li su [posmatrači] pokretali zakonske istrage o glasinama koje su se ticale tih incidenata?“, pitao je Karadžić.

„Naš mandat nije predviđao sprovođenje krivičnih istraga“, odgovorio je Tomas.

Karadžić je potom pitao kojoj od dveju strana je bilo „u interesu“ da izazove međunarodnu vojnu intervenciju.

„Pitate me za moj sud o tome?“, uzvratio je Tomas. „Ne raspolažem nikakvim dokazima koji bi išli u prilog tome da je to jedna ili druga strana. Na obe strane su postojali elementi kojima je bilo u interesu izazivanje intervencije.“

Karadžić je zatim rekao da je vojska bosanske vlade granatirala srpske snage iz stambenih područja, te da je bilo kakvo uzvraćanje vatre imalo karakter odmazde.

„Zbog čega tvrdite da su Srbi gađali stambena područja bez ikakvog razloga – kad je na Srbe bilo pucano upravo iz stambenih područja?“

„Znali smo da Bosanci pokušavaju da izazovu vaša dejstva“, odgovorio je Tomas. „To im je bio jedan od omiljenih hobija.“

Međutim, Tomas je ponovio svoju ocenu da vojska bosanskih Srba nakon što bi uzvratila vatru nije vršila nikakvu „ocenu ciljeva“. Osim toga, rekao je i da postoji više vojnih taktika koje se mogu primeniti umesto odmazde vatrenim dejstvima.

„Gde su bili profesionalni artiljerci da vam daju taj savet?“, upitao je Tomas. „Ili, ukoliko su vam ga i dali – [zbog čega] ste odlučili da se oglušite o njega?“

Karadžić je rekao da vojska uistinu raspolaže „profesionalnim artiljercima, profesionalnim strelcima i osmatračima vatre“.

„Jeste, slažem se, i upravo zbog toga ne razumem nasumično gađanje stambenih područja“, odgovorio je Tomas.

Tomas je rekao da mu je bio uskraćen pristup mnogim područjima koja su bila pod kontrolom bosanskih Srba, na šta se Karadžić pozvao na naredbu koju je 1993. izdao general Stanislav Galić, koji je u to vreme komandovao Sarajevsko-romanijskim korpusom vojske bosanskih Srba.

Galića su sudije Tribunala osudile na doživotnu robiju, dok je njegovom nasledniku – Dragomiru Miloševiću – dosuđena zatvorska kazna u trajanju od 29 godina.

„Dvojici generala, mojim kolegama, izrečene su vrlo stroge [zatvorske kazne] zbog toga što nisu uspeli da osvetle istinu, tako da mi to pokušavamo da uradimo“, kazao je Karadžić.

On je pročitao Galićevo naređenje, u kojem se navodi da će snage bosanskih Srba osoblju UN-a dozvoliti „slobodu kretanja“.

Tomas ga je pitao zbog čega, ukoliko je zaista bilo tako, Galić nije došao kod njega da porazgovara o toj naredbi, niti je dozvolio posmatračima pristup bolnicama i mrtvačnicama sa one strane fronta koja je pripadala bosanskim Srbima.

„Gospodine majore . . . nije običaj da se major obraća generalu“, kazao je Karadžić. „Osećam jasnu pristrasnost sa Vaše strane.“

Nakon što je sudija Hauard Morison (Howard Morrison) ukazao na to da je taj komentar „potpuno beskoristan“, Karadžić je ocenio da Tomas „uporno širi priču i pokazuje mržnju spram mog generala“.

„Major nije mogao da se obrati generalu“, nastavio je Karadžić. „Ne možete ga ovde blatiti tek tako.“

Karadžić je potom predočio još jednu naredbu koju je izdao Galić kojom se osnažuje poruka da pripadnicima međunarodnih organizacija treba obezbediti slobodu kretanja i „dobronameran“ tretman.

„Ne mislim da to išta znači“, odgovorio je Tomas. On je dodao i da poznaje jednog ukrajinskog pukovnika, pripadnika snaga UN-a, koji je na putovanju za Žepu, gde su mu se nalazili vojnici, nekoliko sati proveo u pritvoru.

„On je bio pukovnik i zasluživao je bolji tretman – ukoliko već potežete i pitanje ranga“, kazao je Tomas. „Usput, ja sam bio na dužnosti koju je vršio potpukovnik, ako ćete da vređate.“

Karadžić se pak sudiji Morisonu – koji je predsedavao u odsustvu sudije O-Gona Kvona (O-Gon Kwon) – požalio da je Tomas „pristrasan i neprijateljski nastrojen prema našoj strani“.

„O pitanju svedokovog neprijateljstva odlučiće sud“, odgovorio je sudija, koji je rekao da Karadžić pribegava „prepirci i pogrdama“.

Prethodno je ove sedmice jedna žrtva snajperske vatre iz Sarajeva pred sudom ukratko opisala svoje stradanje.

Budući da se radi o svedokinji koja je već svedočila na dva ranija suđenja, tužiteljka Hildegard Uerc-Reclaf (Hildegard Uertz-Retzlaff) je, pre no što ju je ispitala, pročitala sažetak njene izjave.

Prema tom sažetku, Alma Mulaosmanović-Čehajić je bila pogođena u levu ruku dok se vozila prepunim tramvajem koji se kretao iz pravca Baščaršije (deo Sarajeva), ka Čengić Vili. Incident se desio u februaru 1995., u vreme kada je svedokinja bila osamnaestogodišnja studentkinja.

Mulaosmanović-Čehajićeva je ranije posvedočila kako je, dok je tramvaj prolazio pokraj kasarne Maršal Tito, sa zadnje strane čula pucnjeve, tako da je zaključila da vatra stiže iz pravca Grbavice i Vraca – što su područja koja su bila pod kontrolom bosanskih Srba.

„Kakvi su bili životni uslovi za vreme rata?“, upitala je svedokinju Uerc-Reclafova.

„Bili su veoma teški, pogotovo zbog sigurnosti i bezbednosti, ali i zbog oskudice vode, struje i svega drugog što je neophodno – neophodno za nekakav normalan život“, kazala je Mulaosmanović-Čehajićeva. „Psihološki, vladala je depresija, pošto niko nije znao koliko će to trajati“.

Ona je rekla kako je poznavala nekoliko ljudi koji su poginuli od snajperske i artiljerijske vatre – među kojima je i njen ujak, koji je – po njenim rečima – ubijen ispred vrata zgrade u kojoj je stanovao. Jedna od njenih prijateljica je, kako je kazala, pogođena i usmrćena dok je na svom balkonu spremala ručak.

„Kakav je efekat, ukoliko ga je uopšte bilo, sudbina tih rođaka i školskih drugova imala na Vas?“, pitala je Uerc-Reclafova.

„Pa, bilo je veoma teško“, odgovorila je Mulaosmanović-Čehajićeva. „Mogao je to biti bilo koji građanin, uključujući i mene, a [postojala su] i osećanja prema tim ljudima, kao i prema njihovim najbližima i najdražima koji su izgubili članove porodice. To su snažna osećanja.“

A kada je na Karadžića došao red da unakrsno ispita svedokinju, on je rekao kako neće negirati ono što joj se desilo, ali je konstatovao kako pucnji nisu bili namerni.

„[Ona] se naprosto zatekla usred razmene vatre“, kazao je Karadžić.

„Biste li se zaista razljutili ukoliko bi Vas neko prevario i ako bi Vam pripisao nešto što su Srbi Vama učinili?“, pitao ju je Karadžić. „Zar se to ne bi veoma loše odrazilo na pomirenje?“

„Pa, ukoliko bi se to dogodilo, bila bih ljuta“, odgovorila je ona.

Svedočenje Mulaosmanović-Čehajićeve je okončano nakon što joj je sudija Morison postavio poslednje pitanje.

„Konstatujem nešto što je očigledno: danas nosite maramu“ , kazao je sudija, imajući na umu belu tkaninu koja je pokrivala kosu i vrat svedokinje. „Jeste li i onoga dana kada ste pogođeni nosili maramu?“

„Ne, nisam“, odgovorila je ona. „Nosim je od 2003.“.

I treći ovosedmični svedok, dr Bakir Nakaš – koji je za vreme rata bio direktor sarajevske Državne bolnice – pojavio se pred sudom na poziv tužilaštva.

Budući da su sudije Karadžiću odobrile dodatno vreme za razmatranje nedavno otkrivenih dokumenata, suđenje će se nastaviti 27. septembra.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.