Vojvodina zahteva autonomiju

Vojvodina, severna srpska provincija, trazi od Beograda autonomiju, koju joj je Slobodan Milosevic ukinuo 1989.godine. Da bi se to realizovalo vlada Vojvodine je 2.marta Skupstini Srbije poslala platformu kojom se zahteva izmena cak sto zakona.

Vladajuca DOS koalicija, u kojoj se nalaze tri partije iz Vojvodine, obecala je povratak autonomije uoci proslogodisnje izborne pobede nad Milosevicevim rezimom.

Medjutim, dostizanje predmilosevicevske autonomije, nece biti lako izvodljivo, jer vlasti u Beogradu takva nastojanja vide kao pokusaj razbijanja Srbije. Stoga, treba ocekivati kompromisno resenje - Beograd ce prihvatiti neke zahteve, a zahtev za punom autonomijom verovatno odbaciti.

Platforma koja je upucena vlastima u Beogradu izglasana je vecinom glasova u Skupstini Vojvodine. Nisu je prihvatili clanovi Demokratske stranke Srbije, predsednika Vojislava Kostunice koji su i ranije u vise navrata izjavljivali da teznje ka autonomiji vode raspadu Srbije.

Ta stranka predlaze regionalizaciju Srbije, gde bi Vojvodina bila izjednacena sa ostalim regionima, ali drugi regioni do sada nisu definisani, niti je jasno kakva bi ovlascenja oni imali.

Da ih Beograd ne bi optuzio za separatizam, pristalice autonomije uvek naglasavaju da vojvodjanski problem treba resavati u okviru Srbije i Jugoslavije.

Vojvodjanska vlada stoga predlaze da u nadleznosti Jugoslavije ostane odbrana, drzavna bezbednost, monetarni i carinski sistem, spoljna politika te krivicno zakonodavstvo. Autori platforme predlazu da Vojvodina i dalje bude deo jedinstvenog trzista i jedinstvenog pravnog poretka, ali da samostalno regulise odnose u oblasti zdravstva, socijalnog i penzijsko-invalidskog osiguranja, zdravstvene zastite, brige o deci, sluzbene upotrebe jezika, obrazovanja, informisanja i kulturnog zivota nacionalnih manjina, poljoprivrede, pogranicne i regionalne saradnje.

Sada se moze ocekivati da koalicioni partneri iz DOS-a, jedni u Vojvodini, drugi u Beogradu, koji su bili slozni u zbacivanju Milosevica u predstojecim razgovorima jedni drugima kazu dosta neugodnih stvari. Za sredinu marta najavljen je sastanak lidera DOS u Novom Sadu na kojem ce biti razmotrena Platforma za autonomiju Vojvodine.

Postoji jasna razlika u DOS-u izmedju partija koje su "srbijanske"sa centralama u Beogradu i autenticno vojvodjanske koje zagovaraju autonomiju.

Dok je pred partijama bio zajednicki cilj zbacivanje Milosevica u predizbornom programu Demokratske opozicije Srbije, koriscena je formulacija da se DOS zalaze za "potpunu autonomiju" Vojvodine. Ali, neke od stranka koalicije objasnjavale su da se pod tim podrazumeva izvrsna, zakonodavna i sudska vlast, druge su tvrdile da ce se o detaljima raspravljati posle izbora.

Posle izbora, Vojvodjani su odmah krenuli u akciju za autonomiju. Zadobivsi vlast u vojvodjanskom parlamentu, pobednicke stranke su vec ubacile u proceduru srpskog parlamenta inicijative za promenu osam zakona, izmedju ostalih o sluzbenoj upotrebi jezika, pokrajinskim robnim rezervama i poljoprivrednom zemljistu.

U medjuvremenu, osam opstina sa severa Vojvodine, nastanjene pretezno Madjarima, otisle su korak dalje. Napravile su protokol o saradnji kojim se predvidja i udruzivanje finansija i formiranje nekih zajednickih organa. Madjarske opstine su na ovaj nacin izvrsile pritisak na centralu u Novom Sadu da bude odlucnija u pregovorima sa Beogradom, a od Beograda da sto pre ucini neke ustupke.

Iako srpski republicki zakon o lokalnoj samoupravi dopusta takvu saradnju opstina, komentatori nekih beogradskih listova pitaju se nije li potpisivanje protokola korak ka teritorijalnoj autonomiji.

Prvi znaci da sadasnje vlasti u Beogradu nisu raspolozene za potpunu autonomiju bili su vidljivi vec sredinom februara. Tada je Nenad Canak, predsednik Skupstine Vojvodine, nagovestio mogucnost da se u Vojvodini raspise referendum na kojem bi se stanovnici izjasnili o odnosima sa Srbijom.

Na to su posebno ostro reagovali clanovi stranke gospodina Kostunice, tvrdeci da bi referendum bio korak ka izdvajanju Vojvodine iz Srbije.

Oni su najbrze reagovali i na tek odaslatu Platformu, koju nisu podrzali u vojvodjanskom parlamentu. Delegacija ove stranke iz Novog Sada susrela se povodom Platforme sa predsednikom stranke Vojislavom Kostunicom koji je i sef drzave. Kabinet predsednika Kostunice nije objavio saopstenje, ali koordinator DSS za Vojvodinu Igor Kurjacki rekao je da se ne moze resavati pitanje Vojvodine dok se ne odredi polozaj Srbije u okviru Jugoslavije.

On je naglasio: "Mora se ici na ustavnu proceduru, na promenu Ustava da bismo resavali teritorijalno-politicku situaciju". Ovakav komentar, u stvari, znaci odlaganje resavanja problema.

Nenad Canak je ovakav stav prokomentarisao: "Ustavne promene u Srbiji imaju smisao jedino ako se njima regulise pitanje Vojvodine".

Vojvodjani, medjutim, tesko mogu odustati od svoje borbe. Za to, veruju, imaju dobre argumente. Rasireno je uverenje da su zlatna vremena za stanovnike Vojvodine bila od 1974 do 1989.godine, kada je ona imala svoj Ustav i ekonomsku samostalnost.

Svi pokrajinski fondovi tokom protekle decenije preliveni su u Beograd. Lisene trzista Slovenije, Hrvatske i Zapadne Evrope, kojima su tradicionalno bile okrenute, vojvodjanska privreda i poljoprivreda su fakticki unistene.

Vise od 60 odsto stanovinika Vojvodine, prema brojnim istrazivanjima javnog mnjenja, smatra da je glavni razlog propadanja bila centralizacija i, stoga, zahteva promenu statusa pokranije u okviru Srbije i Jugoslavije. Prema istrazivanju agencije "Scan", koje je narucilo Izvrsno vece Skupstine Vojvodine, ciji su rezultati objavljeni 7.marta, 60 odsto stanovnika Vojvodinee izjasnjava se za autonomiju Pokrajine.

Dr Stanko Pihler profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu istice da najsnaznije srbijanske politicke stranke nisu raspolozene za autonomiju Vojvodine i da je njihov glavni cilj - obuzdavanje centrifugalnih teznji.

Profesor Pihler smatra da u Beogradu trenutno ne postoji odgovarajuca politicka volja za vracanje autonomije Vojvodini, kao i da medjunarodna zajednica u sadasnjim okolnostima nije zainteresovana da se aktualizuje pitanje autonomije Vojvodine.

To pitanje ce se, smatra on, resavati na duzi rok, a ekonomska integracija sa svetom vremenom ce nametnuti model organizacije vlasti, koji ne moze biti centralisticki. Po misljenju ovog uglednog strucnjaka, na valu takvih procesa Vojvodina ce biti uspostavljena kao evropska regija.

Stoga treba ocekivati da bi Beograd mogao usvojiti neke od zahteva Vojvodine i tako naciniti komprimis, ali u narednom periodu svakako nece biti pune autonomije.

Mihajlo Ramac je redovni dopisnik IWPR.