Zapad bi trebalo da poveca pomoc Makedoniji

Pise: Karina Johansen iz Skoplja

Pre nedavnog nasilja u blizini Tanusevaca i brda iznad Tetova, medjunarodna

zajednica je Makedoniju smatrala jedinstvenim primerom zemlje na Balkanu u

kojoj se konflikt uspesno sprecava.

Ne samo sto se ova zemlja mirnim putem otcepila od bivse Jugoslavije, vec je

cak i 1999, kada je kriza na Kosovu dostigla vrhunac i kada je 300.000

albanskih izbeglica sa Kosova prebeglo u Makedoniju preteci da ugrozi

etnicku ravnotezu ove zemlje, uspela da izbegne etnicke konflikte unutar

svojih granica.

Specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za Balkan, Carl Bildt, u petak 16.

marta rezimirao je trenutnu situaciju u Makedoniji sledecom izjavom : "Ovde

se ne dovodi u pitanje samo bezbednost Makedonije, vec i sve sto smo

pokusavali da postignemo na Balkanu: demokratija, zajednicki zivot, saradnja

medju etnickim zajednicama.

"Kada Albanci i Makedonci sede zajedno u koalicionoj vladi, to je prava

demokratija. Ako ekstremni nacionalisti s puskom u ruci to uniste, citava

Evropa ce doci u opasnost. "

Albanski ekstremisti tvrde da napori koje oni vec deset godina ulazu kako bi

demokratskim politickim sredstvima unapredili prava pripadnika svoje nacije

u Makedoniji, nisu urodili plodom, te da su zbog toga primorani da se za

svoja politicka prava u okviru Makedonije bore na drugi nacin.

Mada neka od spornih etnickih pitanja i dalje, medjutim, ostaju neresena i

mada se nastavlja sa diskriminacijom etnickih Albanaca prilikom

zaposljavanja, a navodno i u okviru nekih drzavnih institucija kao sto je

policija, ipak se moze reci da je postignut znacajan napredak.

Pravna podloga za ostvarenje uslova u kojima ce etnicki Albanci uzivati ista

prava kao i Makedonci postoji. Ovim dvema vrlo podeljenim zajednicama nisu,

medjutim, date iste mogucnosti za ostvarenje tih prava.

Trenutna, mesovita etnicka vlada ucinila je izvesne napore da se pozabavi

takvom neravnopravnoscu. Povecana je kvota pozitivne diskriminacije u

korist etnickih Albanca u policiji, vojnoj i civilno administraciji i na

univerzitetima.

No, politika emancipacije i integracije etnicke albanske zajednice u

makedonsko drustvo ne moze uroditi plodom preko noci. Sve dok se znacajan

broj etnickih Albanaca ne ukljuci u rad drzavnih institucija, vrlo je

verovatno da ce oni ostati privrzeni sopstvenoj etnickoj zajednici, a ne

makedonskoj drzavi.

S druge strane, mnogi Makedonci veruju da je etnickim Albancima ucinjeno

dovoljno ustupaka i smatraju da su ih oni Albanci koji se sada bore protiv

drzave izneverili, pogotovo nakon sto je Makedonija prihvatila ogroman

priliv albanskih izbeglica s Kosova tokom krize u toj pokrajini.

Stavise, mnogi Makedonci strahuju da se zahtevi Albanaca nece zaustaviti kod

potrebe da budu priznati kao ustavotvoran narod. Oni veruju da se iza toga

krije zelja za federalizacijom ili totalnim otcepljenjem zapadne Makedonije

s ciljem da se ostvari san o "Velikoj Albaniji".

Tako je pritisak na mesovitu etnicku koalicionu vladu sve veci, a rastu i

bes i frustracija u okviru obe zajednice.

Trenutno se cini da samo manjina u okviru etnicke albanske zajednice

podrzava nasilnu strategiju albanskih ekstremista. No, izgleda da podrska

njima raste.

Isto tako je u porastu frustracija koju dozivljavaju Makedonci usled

nespremnosti vlade da ostrije reaguje.

U subotu, 17. marta, oko 1.000 Makedonaca okupilo se u vecernjim casovima

ispred zgrade parlamenta u Skoplju, zahtevajuci od vlade da preduzme

ostrije mere protiv albanske gerile ili da podeli oruzje demonstrantima kako

bi se oni sami obracunali s pobunjenicima.

Sledeceg poslepodneva, broj demonstranata sa slicnim zahtevima popeo se na

3.000.

Koraci koje ce u narednih nekoliko dana preduzeti makedonska vlada i

medjunarodna zajednica odigrace presudnu ulogu u eventualnom sprecavanju

medjuetnickog konflikta u Makedoniji. Neophodno je da se odrzi mesovita

etnicka koaliciona vlada i da opozicione partije ne zloupotrebe tu situaciju

za obezedjivanje kratkotrajne politicke prednosti.

Nakon dvodnevnog vanrednog zasedanja, parlament je 17. marta potvrdio

jedinstvo vlade izglasavsi zajednicku deklaraciju sa 97 vecinskih glasova i

samo 6 uzdrzanih. Odbijen je predlog opozicije, Socijaldemokratskog saveze

Makedonije (SDSM) da se osnuje vlada u ciji sastav bi usle sve partije.

Deklaracija je osudila nasilje, potvrdila postovanje teritorijalnog

integriteta Makedonije, pozvala ljude da ostanu mirni i vrate se svojim

kucama, te apelovala na medjunarodne mirovne snage na Kosovu, K-For, da

pojacaju svoje prisustvo duz kosovsko-makedonske granice.

Ta rezolucija delimicno je razuverila ljude da postoje napetosti i

podeljenosti u okviru koalicione vlade. Makedonski predsednik Boris

Trajkovski, premijer Ljubco Georgievski i ministar unutrasnjih poslova,

Dosta Dimovska, najavili su mogucnost uvodjenja vanrednog stanja kako bi se

vojsci omogucilo da operise u unutrasnjosti zemlje.

Kako navodi nezavisni dnevni list "Dnevnik", vodja Demokratske partije

Albanaca, Arben Xhaferi, pripretio je da ce napustiti koaliciju ukoliko se

preduzmu takvi koraci. Xhaferi tvrdi da bi vanredno stanje samo pojacalo

napetost izmedju etnickih zajednica.

Na medjunarodnom planu, makedonska vlada trazi uverenje da ce se Zapad

umesati ukoliko doce do eskalacije nasilja.

Iako medjunarodna zajednica stalno osudjuje nasilje, Makedonci sve manje

veruju u resenost Zapada da zastiti teritorijalni integritet ove zemlje.

Do ovog nepoverenja je doslo jer su Makedonci bili svedoci onoga sta se

desavalo na Kosovu.

To sto K-For nije uspeo da obezbedi granice izmedju Makedonije i Kosova,

uprkos cestim zahtevima Skoplja da se poostri akcija koja bi osujetila

kretanje naoruzanih grupa i opreme preko granice, samo je uvecalo

zabrinutost.

Odbacen je zahtev za tampon zonom sa K-For trupama, mada ce nove trupe biti

poslate u ovu oblast, a i NATO je trazio da se na Kosovo smeste dodatne

trupe.

Uprkos tome, izgleda da medjunarodne snage na Kosovu nisu sposobne da

obezbede granicu.

I NATO je bio izlozen medjunarodnoj kritici. Specijalni izvestilac za

ljudska prava za Balkan, Jiri Dienstbier, okrivio je medjunarodnu zajednicu

da je suvise pasivna u sprecavanju konflikta u Makedoniji. On je optuzio

K-For da je prekasno reagovao na krizu i pozvao je medjunarodnu zajednicu da

prizna postojanje ekstremizma kako bi se ova oblast stabilizovala.

Ukoliko zeli da spreci gasenje napora koji se vec deset godina ulaze u

sprecavanje konflikta, medjunarodna zajednica mora da obezbedi konkretniju

podrsku makedonskoj vladi. Izjave kojima se podrzava teritorijalni

integritet ove zemlje nece biti dovoljne.

Jasno je da bi politicko resenje bilo povoljnije, ali je moguce da

intenzivniji medjuetnicki dijalog na kome insistira medjunarodna zajednica

nece bit dovoljan. Neke druge mere za sprecavanje konflikta bice neophodne

ukoliko dodje do eskalacije krize.

K-For mora da osigura granicu izmedju Kosova i severne Makedonije i da

spreci dalje prodiranje gerile i zaliha iz kosovske provincije. Pojacanje

granicnih patrola od 19. marta predstavlja korak napred.

Ali, medjunarodna zajednica mora pazljivo da razmotri posledice svog

trenutnog stava koji iskljucuje vojno angazovanje u samoj Makedoniji.

Generalni sekretar NATO-a, George Robertson, s pravom istice da Skoplje nije

uputilo takav zahtev, ali da bi Zapad u najmanju ruku morao tu opciju da

ostavi otvorenom, ukoliko se stav vlade u Skopju promeni.

Karina Johansen bavi se istrazivanjem politickih nauka u Skopju.