Život posle smrti
Kako je jedna dobrovoljna donacija organa izmenila nekoliko života širom Bosne.
Život posle smrti
Kako je jedna dobrovoljna donacija organa izmenila nekoliko života širom Bosne.
Kada je sin Milana i Smilje Vidović poginuo u saobraćajnoj nesreći 2007. godine, njih dvoje su odmah odlučili da pristanu na donaciju organa.
Sportistu Slobodana Vidovića – koga su svi zvali Bobo – udario je automobil dok je vozio bicikl. Narednih su dana lekari saopštili njegovim roditeljima da on neće preživeti.
Milan se priseća kako su u njegovoj porodici vođeni razgovori o ljudima koji su odbili da doniraju organe.
"Pitali smo se zbog čega to ne žele. To mi se nekako urezalo u pamćenje, tako da sam – kada se dogodilo ovo sa Bobom – odlučio da pitam ostatak porodice da doniramo organe moga sina, kako bismo spasili što se spasiti može i pomogli nekom drugom", rekao je on.
Vidovićevi su iz Kozarske Dubice (Republika Srpska) i srpske su nacionalnosti. Milan je insistirao na tome da etnička pripadnost ne treba da utiče na odlučivanje o tome koji će recipijenti biti odabrani.
"Rekao sam im da neću postavljati nikakve uslove u vezi sa donacijom organa. Nije me bilo briga za religiju, naciju ili rasu. Jedina stvar do koje mi je stalo bilo je da se pomogne ljudima i da se deo moga sina spase kroz te ljude", kazao je on.
"Rekao sam im kako je moj jedini uslov taj da želim da vidim te ljude koji su primili organe, kako bi mogli da mi kažu da li su operacije uspele i kako im je."
Upravo to se i dogodilo. Nakon što je 12 godina proveo na dijalizi, Todoru Budiću iz Banja Luke (takođe u Republici Srpskoj) transplantovan je jedan od Bobovih bubrega. Drugi je otišao Aliji Begoviću, Bošnjaku iz Tuzle (u Federaciji), odnosno iz drugog administrativnog entiteta u Bosni i Hercegovini.
Ismet Devedžić, takođe iz Tuzle, dobio je novu jetru; a Hasanu Ibriću, još jednom Bošnjaku iz Federacije, zamenjena je rožnjača, nakon čega mu se delimično vratio vid.
Vidovićevi su bili u prilici da se sretnu sa svima njima. Postali su bliski.
"Svi se srećemo jednom godišnje", kaže Milan. "Organizovan je bio i sportski turnir, i čak su doveli timove iz Tuzle da učestvuju u tome."
On dodaje: "Svi smo postali rodbina."
Devedžić to potvrđuje i kaže da su Vidovići "sada moja porodica. Oni su moji drugi roditelji."
A Ibrićev sin Vehdija kaže: "Mi smo prijatelji, i to prijateljstvo nema granica. Desilo se da su nam vere različite – mi smo muslimanske, a oni pravoslavne. Moja mati se svake sedmice moli za Bobu."
Veze sa ljudima koji su dobili organe pružile su Vidovićima neku vrstu utehe i smisla.
"Teško je izgubiti dete, ali sam se – kao što sam rekla – osećala malo bolje kad su nam predložili doniranje", kaže Smilja. "Još uvek je teško, ali deo njega živi u tim ljudima. Oni me pozovu i ja pričam s njima. Tako mi je malo lakše.
"Još uvek ne mogu sebi da kažem da je mrtav. On još živi."
Ovaj film je nastao u sklopu projekta Obični heroji, kojeg finansira Ambasada Kraljevine Norveške u Sarajevu. IWPR taj projekat realizuje u saradnji sa sarajevskim Centrom za postkonfliktna istraživanja.
