ŽRTVE SNAJPERSKE VATRE SVEDOČE NA SUĐENJU PERIŠIĆU

Branilac bivšeg načelnika generalštaba Vojske Jugoslavije (VJ), Momčila Perišića, pokušao je ove sedmice da ospori tvrdnje jedne Sarajke da je za vreme opsade tog grada, koja je trajala 44 meseca, bila pogođena vatrom iz srpskog snajpera.



Svedokinja optužbe na suđenju Perišiću, Sabina Šabanić, ispričala je ove sedmice sudijama kako je, dok se vozila tramvajem, bila ranjena vatrom iz srpskog snajpera. Rekla je da su srpske snage u vreme trajanja opsade, koja je počela u aprilu 1992., otvarale vatru na civile. Međutim, odbrana tvrdi da su meci mogli biti ispaljeni od strane pripadnika bilo koje strane u sukobu.



Perišić je VJ-om komandovao u vreme opsade Sarajeva, kao i u vreme genocida koji je u julu 1995. počinjen u Srebrenici, a sudi mu se za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti – uključujući progone, ubistva i istrebljenje civila u Bosni i Hrvatskoj, u periodu od 1993. do 1995. Optužen je za pomaganje i podsticanje nasumičnog ubijanja i ranjavanja više hiljada sarajevskih civila u snajperskim napadima, te artiljerijskoj i minobacačkoj paljbi.



Tužilaštvo pokušava da dokaže da je okrivljeni bio upoznat sa ratnim zločinima koji su tokom opsade počinjeni pod komandom tadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske (VRS), Ratka Mladića, kao i komandanata Sarajevsko-romanijskog korpusa, Stanislava Galića i Dragomira Miloševića. Galića je žalbeno veće Tribunala zbog učešća u tim zločinima osudilo na doživotnu kaznu, dok je Miloševiću izrečena kazna od 33 godine, pri čemu je trenutno u toku žalbeni postupak.



U optužnici se navodi da je Perišić, kao čelnik VJ-a kojom je komandovano iz Beograda, u vreme trajanja sukoba obezbeđivao ključno osoblje, vojnu i logističku pomoć VRS-u.



Šabanićeva je u vreme opsade živela u Sarajevu, gde se, kako kaže, 23. novembra 1994. vozila u prepunom tramvaju koji se našao na udaru vatre. Bila je ranjena u desno rame.



Pre no što je svedokinja počela da daje iskaz, tužilaštvo je u uvodnoj reči kazalo da je snajperska vatra koja ju je povredila stigla iz pravca nebodera koji su se nalazili na teritoriji pod srpskom kontrolom, te da se sve to dogodilo u vreme trajanja primirja – jer su jedino tada tramvaji i radili.



Šabanićeva je posvedočila da je tramvaj bio prepun civila, uglavnom žena, te dodala da u to vreme na tom području nije viđala nikakve vojnike. Vozilo se našlo na udaru dok se kretalo jednom od glavnih sarajevskih ulica, Zmaja od Bosne, i to na onom odeljku puta za koji je Šabanićeva kazala da je u to vreme bio najopasniji u gradu. Rekla je i da je tramvaj bio prepun zbog toga što su se neki ljudi vozili svega jednu stanicu, kako bi izbegli pešačenje rizičnim delom puta.



Tokom unakrsnog ispitivanja, odbrana je – pitajući svedokinju da li joj je poznato da su u to vreme obe zaraćene strane u Sarajevu imale svoje snajpere – pokušala da pokaže kako je dotičnu pucnjavu moguće pripisati kako VRS-u, tako i snagama bosanske vlade, odnosno Armiji Bosne i Hercegovine (ABiH).



Međutim, svedokinja je odlučno ostala pri tvrdnji da su na tramvaj pucali Srbi.



„Bila sam civil i na osnovu onoga što sam na svojoj koži iskusila znam da je to došlo sa srpske strane. Oni su pucali na naše civile“, kazala je ona.



Potom ju je Perišićev branilac, Novak Lukić, upitao da li se lično uverila u to da su Srbi pucali iz snjapera na civile, ili je samo čula da se to dešava – od komšija ili iz medija.



Ona je rekla kako u to veruje zbog velikog broja incidenata koji su se odigrali duž puta.



„To je bilo mesto gde su ljudi najčešće bili ubijani ili ranjavani – na tom delu puta“, odgovorila je.



Na pitanje odbrane o tome da li joj je poznato da su primirje u vreme trajanja sukoba kršile obe zaraćene strane – te da su obe strane zbog toga bile opominjane od strane Zaštitnih snaga UN-a (UNPROFOR) – ona je odgovorila kako na temelju vlastitog iskustva zna da je to činila samo jedna, srpska strana.



Drugi svedok optužbe, Alen Gičević – bivši vozač pri sanitetu ABiH – takođe je ispričao sudijama kako je pogođen iz snajpera dok se u ulici Zmaja od Bosne vozio tramvajem. Gičević je rekao da je u martu 1995., na lokaciji u blizini hotela Holiday Inn, bio pogođen u nogu.



Poput Šabanićeve, i Gičević je kazao kako veruje da su ti hici ispaljeni iz zgrade koju su kontrolisali Srbi.



Ovog svedoka, koji je ranije svedočio i na suđenju bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću, Lukić je upitao da li je video odakle je dospeo metak koji ga je ranio.



On je odgovorio da nije.



Odbrana je potom Gičevića upitala da li je tačno ono što je rekao u ranijoj fazi postupka – kako je u stanju samo da pretpostavi da su pucnji došli iz pravca izvesnih zgrada, jer su te lokacije bile lako vidljive i iz samog tramvaja.



Gičević je odgovorio potvrdno.



Lukić je potom pročitao deo iz izjave koju je svedok ranije dao Kancelariji tužioca, u kojoj stoji: „Četnici su držali te položaje – kad kažem četnici, mislim na najgori deo srpskog stanovništva.“ Četnici su u vreme Drugog Svetskog rata bili kraljevska vojska, ali se ta oznaka u ratovima koji su na Balkanu vođeni devedesetih odnosila na srpske borce.



Svedok je potvrdio da je izneo to opažanje. Potom ga je Lukić upitao da li su dotične zgrade bile locirane na teritoriji koju je kontrolisala ABiH, rekavši kako veruje da je to tako. Međutim, on je rekao kako je godinu dana pre samog incidenta prestao da radi za bosansku vojsku, tako da u to vreme nije mogao pouzdano znati gde su njeni položaji.



Odbrana je od Gičevića zatražila i da pojasni koliko je pucnjeva čuo.



„Uvek kažem kako mi se činilo da sam čuo dva ili tri pucnja“, odgovorio je svedok. „Možda su bila dva pucnja, da bi potom treći zvuk došao od razbijenog prozorskog okna. Ali, veoma je teško razlikovati sve te zvuke dok pucaju na vas.“



Suđenje se nastavlja iduće sedmice.