NA SUĐENJU REČENO DA SU BARIKADE U SARAJEVU NIKLE SPONTANO
Svedok kaže da su akcije koje su izvedene u martu 1992. predstavljale odgovor na ubistvo srpskog svata.
NA SUĐENJU REČENO DA SU BARIKADE U SARAJEVU NIKLE SPONTANO
Svedok kaže da su akcije koje su izvedene u martu 1992. predstavljale odgovor na ubistvo srpskog svata.
Jedan svedok je ove sedmice na haškom suđenju dvojici šefova policije bosanskih Srba izjavio kako su barikade koje su u Sarajevu bile postavljene 1992. predstavljale „spontani“ pokušaj Srba da se zaštite.
Bivši zvaničnik Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Bosne i Hercegovine, Neđo Vlaški, tvrdi da su barikade nikle nakon što je na sarajevskoj Baščaršiji 1. marta 1992. bio ubijen jedan srpski svat.
„Barikade su bile politička reakcija na političko ubistvo, one nisu bile organizovane pre ubistva, nego nakon njega, što znači da su nikle spontano“, rekao je on. „Kada se desi nešto veliko, teško je kontrolisati reakcije običnih ljudi.“
Vlaški je svoj iskaz dao u svojstvu svedoka optužbe na suđenju bivšim policijskim zvaničnicima bosanskih Srba, Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu, koji su optuženi za zločine nad Hrvatima i Muslimanima počinjene u 20 bosanskih opština.
Kao bivši načelnik banjalučkog regionalnog Centra službi bezbednosti i savetnik političkog lidera bosanskih Srba, Radovana Karadžića, Župljanin se tereti za istrebljenje, ubistvo, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.
Njegov saoptuženik Stanišić se, pak, tereti za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i za to što nije niti sprečio, niti kaznio zločine svojih potčinjenih. U optužnici se navodi i da je Stanišić u aprilu 1992. bio imenovan na poziciju ministra zaduženog za novoosnovani MUP bosanskih Srba, te da je stoga bio i član vlade bosanskih Srba.
Stanišić i Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom.
Tužiteljka Džoana Korner (Joanna Korner) zapazila je da se u transkriptu Stanišićevih i Župljaninovih telefonskih razgovora – koji su presretnuti 2. marta 1992. – navodi kako je Župljanin rekao da „sve je spremno i čekamo dalje instrukcije“, te kako mu je Stanišić odgovorio da će „dati znak ukoliko bude neophodna totalna blokada“.
Tužilaštvo tvrdi da je Vlaški bio sa Stanišićem u trenutku kada je on – iz sarajevskog hotela Holidej In – vodio taj razgovor.
„Izjavili ste da su barikade u Sarajevu predstavljale spontani incident čiji je cilj bio da se zaštite Srbi – znači li to da ste znali zbog čega je Župljanin rekao Mići Stanišiću da očekuje dalje instrukcije?“, pitala je tužiteljka.
Svedok je odgovorio kako ni to ne dokazuje da je postavljanje barikada organizovala Srpska demokratska stranka (SDS), već da se pre radilo o „logičnom odgovoru“ na organizovani napad na Srbe.
„Bila nam je potrebna organizovana reakcija na organizovanu akciju“, kazao je on. „Radilo se o političkom ubistvu – ne o pukoj tuči, nego o političkom ubistvu srpskog svata koji je nosio srpsku zastavu; pucano je na srpski simbol, jer to je bio simbol koji su nosili svi Srbi u celoj Bosni. Sile akcije uvek izazivaju sile reakcije.“
Kornerova je ukazala i na pismo koje je 10. oktobra 1994. poslato vladi bosanskih Srba, a u kojem osoba koja se predstavlja kao „Kečić“ pominje stan koji je Vlaški dobio zbog toga što je u bosanskom ministarstvu unutrašnjih poslova među prvima organizovao otpor Srba Bošnjacima i Hrvatima.
Svedok je potvrdio da je bio jedan od organizatora, pošto se „našao u grupi očajnih ljudi, koji su radili za ministarstvo i koji su bili potpuno marginalizovani, pa su morali da se samo-organizuju zbog ponižavajućeg tretmana Srba u tom ministarstvu.
„A koliko sam od toga uopšte imao koristi pokazuje činjenica da sam tek 1994. uspeo da dobijem stan.“
Tokom unakrsnog ispitivanja, odbrana se usprotivila tome da se u zapisnik uvedu i transkripti presretnutih telefonskih razgovora koje su lideri SDS-a vodili tokom 1991. i 1992., tvrdeći da se radilo o presretanjima koja je „nezakonito“ izvršila bosanska Služba državne bezbednosti (SDB).
Stanišićeva odbrana, naime, tvrdi da je SDB u to vreme funkcionisao kao privatna obaveštajna služba vladajuće Stranke demokratske akcije (SDA).
Stanišić se Haškom tribunalu predao u martu 2005. Župljanin se skrivao do juna iste godine, kada je uhapšen u gradu Pančevu, nedaleko od srbijanske prestonice Beograda.
Optužnice dvojice okrivljenih spojene su u septembru 2008., kada im je započelo i suđenje. Obojica su se izjasnila kao nevini po svim tačkama optužnice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a.
Bivši zvaničnik Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Bosne i Hercegovine, Neđo Vlaški, tvrdi da su barikade nikle nakon što je na sarajevskoj Baščaršiji 1. marta 1992. bio ubijen jedan srpski svat.
„Barikade su bile politička reakcija na političko ubistvo, one nisu bile organizovane pre ubistva, nego nakon njega, što znači da su nikle spontano“, rekao je on. „Kada se desi nešto veliko, teško je kontrolisati reakcije običnih ljudi.“
Vlaški je svoj iskaz dao u svojstvu svedoka optužbe na suđenju bivšim policijskim zvaničnicima bosanskih Srba, Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu, koji su optuženi za zločine nad Hrvatima i Muslimanima počinjene u 20 bosanskih opština.
Kao bivši načelnik banjalučkog regionalnog Centra službi bezbednosti i savetnik političkog lidera bosanskih Srba, Radovana Karadžića, Župljanin se tereti za istrebljenje, ubistvo, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.
Njegov saoptuženik Stanišić se, pak, tereti za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i za to što nije niti sprečio, niti kaznio zločine svojih potčinjenih. U optužnici se navodi i da je Stanišić u aprilu 1992. bio imenovan na poziciju ministra zaduženog za novoosnovani MUP bosanskih Srba, te da je stoga bio i član vlade bosanskih Srba.
Stanišić i Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom.
Tužiteljka Džoana Korner (Joanna Korner) zapazila je da se u transkriptu Stanišićevih i Župljaninovih telefonskih razgovora – koji su presretnuti 2. marta 1992. – navodi kako je Župljanin rekao da „sve je spremno i čekamo dalje instrukcije“, te kako mu je Stanišić odgovorio da će „dati znak ukoliko bude neophodna totalna blokada“.
Tužilaštvo tvrdi da je Vlaški bio sa Stanišićem u trenutku kada je on – iz sarajevskog hotela Holidej In – vodio taj razgovor.
„Izjavili ste da su barikade u Sarajevu predstavljale spontani incident čiji je cilj bio da se zaštite Srbi – znači li to da ste znali zbog čega je Župljanin rekao Mići Stanišiću da očekuje dalje instrukcije?“, pitala je tužiteljka.
Svedok je odgovorio kako ni to ne dokazuje da je postavljanje barikada organizovala Srpska demokratska stranka (SDS), već da se pre radilo o „logičnom odgovoru“ na organizovani napad na Srbe.
„Bila nam je potrebna organizovana reakcija na organizovanu akciju“, kazao je on. „Radilo se o političkom ubistvu – ne o pukoj tuči, nego o političkom ubistvu srpskog svata koji je nosio srpsku zastavu; pucano je na srpski simbol, jer to je bio simbol koji su nosili svi Srbi u celoj Bosni. Sile akcije uvek izazivaju sile reakcije.“
Kornerova je ukazala i na pismo koje je 10. oktobra 1994. poslato vladi bosanskih Srba, a u kojem osoba koja se predstavlja kao „Kečić“ pominje stan koji je Vlaški dobio zbog toga što je u bosanskom ministarstvu unutrašnjih poslova među prvima organizovao otpor Srba Bošnjacima i Hrvatima.
Svedok je potvrdio da je bio jedan od organizatora, pošto se „našao u grupi očajnih ljudi, koji su radili za ministarstvo i koji su bili potpuno marginalizovani, pa su morali da se samo-organizuju zbog ponižavajućeg tretmana Srba u tom ministarstvu.
„A koliko sam od toga uopšte imao koristi pokazuje činjenica da sam tek 1994. uspeo da dobijem stan.“
Tokom unakrsnog ispitivanja, odbrana se usprotivila tome da se u zapisnik uvedu i transkripti presretnutih telefonskih razgovora koje su lideri SDS-a vodili tokom 1991. i 1992., tvrdeći da se radilo o presretanjima koja je „nezakonito“ izvršila bosanska Služba državne bezbednosti (SDB).
Stanišićeva odbrana, naime, tvrdi da je SDB u to vreme funkcionisao kao privatna obaveštajna služba vladajuće Stranke demokratske akcije (SDA).
Stanišić se Haškom tribunalu predao u martu 2005. Župljanin se skrivao do juna iste godine, kada je uhapšen u gradu Pančevu, nedaleko od srbijanske prestonice Beograda.
Optužnice dvojice okrivljenih spojene su u septembru 2008., kada im je započelo i suđenje. Obojica su se izjasnila kao nevini po svim tačkama optužnice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a.
