POKRENUT ŽALBENI POSTUPAK U SLUČAJU KRAJIŠNIK

Advokat Momčila Krajišnika žalio se na zatvorsku kaznu od 27 godina izrečenu nekadašnjem političaru bosanskih Srba, tvrdeći da mu sudije optuženom nisu obezbedile niti dovoljno vremena, niti uslove za pripremu odbrane.



Krajišnik je u septembru proglašen krivim po optužbama koje se tiču njegove uloge u bosanskom ratu (1992-95.). Sudije su ocenile da je Krajišnik odgovoran za zatiranje, ubistvo, progon, deportaciju i prisilno razmeštanje nesrpskih civila iz većeg dela Bosne, ali su ga oslobodile optužbe za genocid.



Tribunal je do sada izrekao samo dve osude za genocid, pri čemu se u oba slučaja radilo o vojnim oficirima bosanskih Srba koji su sudelovali u srebreničkom masakru 1995. godine.



Advokat koji je Krajišniku dodeljen nakon što je on otpustio svog branioca Nikolasa Stjuarta (Nicholas Stewart) – Kolin Nikols (Colin Nicholls) – žalio se na presudu bez odobrenja svog klijenta. Nikols ima status Krajišnikovog „prijatelja suda“ (amicus curiae), jer je optuženi odbio da ga prizna kao branioca.



Krajišnik želi da se brani samostalno, a navodno planira i da podnese zasebnu žalbu. Nikols je naglasio da žalba neće uticati na to kako će Krajišnik izlagati vlastite argumente.



Nikols tvrdi da je Krajišnikovo pravo na pošteno suđenje bilo ugroženo time što su sudije u februaru 2004. odbacile molbu odbrane da se ono obustavi.



On je rekao i da time što je odbrani za pripremu završnog iskaza data „očigledno neprikladna“ količina vremena načinjena „greška u zakonu“, koja obesnažuje presudu.



Nikols je rekao i kako je Krajišnikovo pravo da ispituje svedoke optužbe i poziva vlastite svedoke bilo ograničeno, te kako mu je bilo dato svega 60 procenata vremena koje je tužiocima dodeljeno za izvođenje ključnih svedoka.



S obzirom da je presuda doneta svega mesec dana nakon što su tužilaštvo i odbrana izneli svoje argumente, Nikols je rekao kako je taj period bio „očito nedovoljan“ za podrobniju raspravu o „obimnoj dokaznoj građi“ sa kojom su se sudije suočile.



Nikols je, potom, naširoko kritikovao definiciju zajedničkog zločinačkog poduhvata (ZZP); zaključak do kojeg su sudije došle u vezi sa Krajišnikovim učešćem u ZZP-u; njegovu upućenost u opšti plan; te njegovu krivičnu odgovornost za postupke drugih.



Takođe je doveo u pitanje svedočenja dvojice ključnih svedoka optužbe, koja je sudsko veće, kako je rekao, iskoristilo za ustanovljavanje Krajišnikove pozicije u hijerarhiji bosanskih Srba.



Sudsko veće je – na osnovu dokaza koje su izneli bivši ministar pravde Republike Srpske (RS), Momčilo Mandić, odnosno premijer Branko Derić – utvrdilo da je Krajišnik bio „broj dva“ Radovana Karadžića, iliti njegov „lični premijer“.



Budući da se i Mandiću sudi za ratne zločine u Bosni, te da je Derić „imao očite razloge da preuveliča“ Krajišnikovu umešanost kako bi „umanjio vlastitu odgovornost“, Nikols tvrdi da sudsko veće nije trebalo da pridaje toliku važnost dokazima svedoka koji su imali „snažne motive da lažu“.



U međuvremenu, Nikols tvrdi da je odnos procesnog sudije prema Krajišnikovim vlastitim dokazima „potpuno nerazuman“, napominjući kako se on usredsredio na inkriminišuće dokaze iz samog njegovog svedočenja, istovremeno ga proglasivši nepouzdanim i odbacivši dokaze koji bi ga mogli osloboditi.



Mesec dana nakon što je u septembru 2006. izrečena presuda, tužioci su podneli vlastitu žalbu u kojoj su kaznu opisali kao „očigledno neprikladnu“.



Glavna tužiteljica Tribunala, Karla del Ponte (Carla Del Ponte), izjavila je kako kazna „odaje nepriznavanje inherentne težine zločina koje je počinio tuženik“, i pozvala žalbene sudije da Krajišnikovu kaznu povećaju na doživotnu.



Tužioci tvrde da su sudije dale isuviše značaja faktorima kao što su Krajišnikove godine ili činjenici da on nije pokušao da pobegne, a nedovoljno Krajišnikovoj „ključnoj ulozi“ u različitim institucijama koje su „vršile kontrolu političkih i vladinih tela bosanskih Srba, ili srpskih trupa u Bosni“.



Katy Glassborow izveštava za IWPR iz Haga.