ANALIZA: HASKI SAMIT

Mada im je bivsa predsednica Republike Srpske Biljana Plavsic na trenutak

"ukrala show" neocekivanim i dramaticnim priznanjem krivice (vidi Sudsku hroniku),

haski dogadjaj sedmice je nesumljivo bio trodnevni "srpsko-hrvatski samit" odrzan u tribunalovoj sudnici br. 1.

Bivsi predsednik Srbije (a potom i Jugoslavije) Slobodan Milosevic i

sadasnji predsednik Hrvatske sa reputacijom "poslednjeg predsednika SFRJ",

Stjepan Mesic, nastavili su tamo gde su stali sredinom 1991 kada je

politicka kriza u tada jos zajednickoj drzavi degenerisala u rat.

Njihov proslonedeljni dijalog u haskoj sudnici, tokom unakrsnog ispitivanja

Mesica od strane Milosevica, pruzio je dragoceni uvid u sadrzaj i nivo

politicke debate koja je, pocetkom desedesetih, vodjena izmedju posvadjanih

lidera tadasnjih sest jugoslovenskih republika. Argumenti su bili identicni

onima s pocetka prosle decenije. Milosevic i Mesic su se ponovo natezali

oko toga ko su "konstitutivni elementi federacije", da li suverenitet i

pravo na otcepljenje pripadaju republikama ili narodima i da li drzavu

treba preurediti u "labavu konfederaciju" ili "cvrstu federaciju." Ponovo

su se, takodje, sporili oko toga ko ili sta "razbija Jugoslaviju" i ko je

ili sta je "brani." I ko je sve to "prvi poceo": da li Milosevic govorom iz

1989 u kojem je najavio "nove bitke, mozda i oruzane", ili pokojni hrvatski

predsednik Franjo Tudjman kada je godinu dana kasnije "izbacio Srbe iz

Ustava Hrvatske."

Ton "samita u sudnici" je, takodje, bio veoma slican tonu kojim su

republicki lideri pre vise od 10 godina razmenjivali sve te i ostale

argumente. Bio je, naime, naglaseno svadjalacki, cesto i uvredljiv. Jedino

sto je recnik, mozda, bio nesto ugladjeniji, odnosno manje vulgaran, posto

se "samit u sudnici" odvijao pred ocima i usima sveta, dok su se liderska

prepucavanja iz protekle decenije odvijala iza zatvorenih vrata.

Uvid u sadrzaj i ton nekadasnjih politickih debata je dragocen pre svega

zbog toga sto pokazuje zasto je - s takvim sagovornicima i takvim

argumentima - bilo tesko i zamisliti, a kamo li postici, politicko resenje

jugoslovenske krize. Raspad je bio neminovan i u njemu su ucestvovali svi.

"Svi smo ucestvovali u unistavanju Jugoslavije" - priznao je prosle

nedelje Stjepan Mesic u trenutku iskrenosti.

Nisu, medjutim, svi imali iste "zasluge" u tome. Mada se u novembru 1991

pred hrvatskim parlamentom pohvalio: "Obavio sam zadatak, Jugoslavije vise

nema", Mesic sada "glavne zasluge" za razbijanje Jugoslavije pripisuje

Slobodanu Milosevicu, tadasnjem predsedniku Srbije. Milosevica, rekao je

Mesic prosle sedmice, "nije interesovala nikakva Jugoslavija - ni

konfederalna ni federalna - vec iskljucivo Velika Srbija koja bi bila

stvorena na rusevinama Jugoslavije."

"Rusenje Jugoslavije" Milosevic je, prema Mesicevom svedocenju, poceo

krajem osamdesetih ukidanjem autonomije Kosova i Vojvodine (autonomne

pokrajine u sastavu Srbije), kao i podsticanjem smene vlasti u Crnoj Gori,

cime je uspostavio punu kontrolu nad 4 od ukupno 8 glasova u Predsednistvu

SFRJ, koje je tada funkcionisalo kao kolektivni sef drzave (Srbija, Kosovo,

Vojvodina i Crna Gora na jednoj, a ostali: Slovenija, Hrvatska, BiH i

Makedonija na drugoj strani). Milosevic nije, istina, imao vecinu, ali je mogao

da blokira sve odluke koje mu nisu odgovarale. Sto je, jasno, i cinio. Pa

je, tako, u maju 1991 blokirao rutinsku rotaciju na celu federalnog

predsednistva, ciji je predsednik prema unapred utvrdjenom redosledu

trebalo da postane predstavnik Hrvatske, Stjepan Mesic.

Slobodan Milosevic, medjutim, nije u Hagu zbog blokiranja Predsednistva ili

razbijanja bivse federacije, pa cak ni zbog ratova koji su usledili. Zlocini protiv mira ili agresija nisu u okvriu jurisdikcije tribunala. Slobodan Milosevic je optuzen za genocid, zlocine protiv covecnosti, teske povrede Zenevskih konvencija i ratne zlocine, koje su navodno pocinile oruzane snage pod njegovom komandom, kontrolom ili uticajem.

Najznacajniji deo Mesicevog direkton ispitivanja odnosio se upravo na to kako

je 1991 Slobodan Milosevic uspostavio efektivnu kontrolu nad federalnim predsednistvom, koje je ujedno delovalo i kao vrhovni komandant JNA. Videvsi da

je ugrozen opstanak federacije, glomazna i preskupa armija (u to je vreme

vazila za cetvrtu u Evropi) je, po Mesicu, trazila novog "sponzora" i nasla

ga je u Milosevicu. Posto je napustaju oficiri i vojnici nesrpske

nacionalnosti, JNA se ubrzano "srbizira", a Milosevic je - posredstvom

Centralne banke (NBJ) nad kojom je takodje uspostavio kontrolu - finansira

kreditima iz zemlje i inostranstva i deviznim rezervama iz federalne kase.

Istovremeno, Milosevic kontrolise i lidere srpskih stranaka stvorenih u

Hrvatskoj i Bosni, ciji se pripadnici naoruzavaju uz pomoc JNA ili tajne

srpske policije, koja istovremeno organizuje "dobrovoljacke" paravojne

formacije.

Dogadjaji u Hrvatskoj su se, po Mesicu, odvijali u skladu sa prepoznatljivim obrascem koji ukazuje na planiranje, organizaciju i koordinaciju. Pripadnici

KOS (vojna kontra-obavestajna sluzba) bi provocirali ili izmisljali

incidente u pojedinim "srpskim delovima" Hrvatske. Onda bi na scenu stupila

JNA sa tenkovima i pesadijom u cilju "razdvajanja sukobljenih strana", cak

i tamo gde nije bilo nikakvih sukoba. Nakon izvesnog vremena JNA bi se

povukla ostavljajuci nesto od svog naoruzanja i ratne tehnike, a srpska

"sukobljena strana" bi ostala sa punom kontrolom nad tom teritorijom.

Zanimljivo je da, po Mesicu, Miloseviceva primarna meta nije bila Hrvatska,

pa cak ni onaj deo njenih teritorija pod srpskom kontrolom. Oci mu je, kako

je svedocio, otvorio Borisav Jovic, u to vreme Miloseviceva desna ruka u

federalnom predsednistvu, koji su je pocetkom 1991 rekao da Beograd "ni

najmanje ne interesuju ni Hrvatska ni Srbi iz Hrvatske", vec ga interesuje

"66 odsto teritorije Bosne i Hercegovine, koja je bila i koja ce ostati

srpska." Mesica je to podstaklo da Jovicu predlozi samit Milosevica i

Tudjmana, zajedno sa njima dvojicom, kako bi u pregovorima nasli resenje za

srpsko-hrvatske sporove.

Inicijativa je prihvacena i samit je odrzan 25. marta 1991. u nekadasnjem

Titovom lovistu u Karadjordjevu, ali su Milosevic i Tudjman ipak odlucili

da se sastanu nasamo, bez svedoka. Stjepan Mesic je prosle nedelje ponovio

ono sto je, o tom sastanku, vec dva puta govorio pred Haskim tribunalom:

marta 1998 na sudjenjima bivsem gradonacelniku Vukovara Slavku Dokmanovicu

i (prema sopstvenom priznanju, posto je svedocenje bilo zatvoreno za

javnost), na procesu hrvatskom generalu Tihomiru Blaskicu.

Ukratko, Tudjman je iz Karadjordjeva dosao odusevljen "velikodusnoscu"

Milosevica koji mu je, kako je po povratku u Zagreb rekao Mesicu i ostalim

bliskim saradnicima, ponudio znatne delove Bosne koji njega (Milosevica) ne

interesuju, jer su pripadali nekadasnjoj "hrvatskoj banovini" ili "turskoj

Hrvatskoj." Uzaludna su bila upozorenja Tudjmanu da ce ga Milosevic

prevatiti: njegov odnos prema Bosni se, rekao je Mesic, nakon sastanka u

Karadjordjevu potpuno promenio.

Nije, medjutim, Milosevic prevario samo Tudjmana. Prevario je, po Mesicu, i

Srbe u Hrvatskoj kojima je obechao da ce ziveti "u jednoj drzavi" (sa

ostalim Srbima), a koji su mu zapravo trebali samo kao "inicijalna kapisla"

za osvajacki pohod na Bosnu. Prema ovoj Mesicevoj tvrdnji, eventualno

ukljucivanje delova Hrvatske u Milosevicevu Veliku Srbiju moglo bi se

smatrati nekom vrstom "kolateralne dobiti". Na spisku prevarenih, pored

Tudjmana i Srba u Hrvatskoj, su po Mesicu i srpska i jugoslovenska javnost,

JNA i medjunarodna zajednica, kojima je Milosevic uporno tvrdio da se "bori

za Jugoslaviju... dok je u stvarnosti razbijao svim sredstvima."

Mesic je, u svom svedocenju, dodao jos nekoliko crta portretu optuzenog,

koji su u kosovskoj fazi sudjenja naslikali neki od medjunarodnih svedoka,

poput Lorda Ashdown, ambasadora William Walker ili generala Klausa

Naumanna.

Opisao je optuzenog kao coveka koji je "sve podredio svojim ratnim

ciljevima" i koji je svoje saradnike "koristio jednokratno: odbacivao ih je

kada bi obavili zadatak i isao je dalje u ratnu opciju." Na pitanje tuzioca

Geoffrey Nice da li je kod Milosevica ikada video da saoseca sa stradanjima

svog ili drugih naroda, Mesic je odgovorio: "Ja bas nikada nisam vidio bilo kakav znak emocija kod njega. Sve sto je imao bili su ciljevi koje je namjeravao sprovesti."

Svoj "samit" sa prvim aktuelnim sefom drzave koji je do sada

svedocio pred tribunalom, Milosevic je poceo veoma ostro, kao da raspolaze

kompromitujucim informacijama kojima ce u startu diskreditovati svedoka.

Aludirao je na Mesiceve "aktivnosti" sa neidentifikovanom "trecom osobom" s

kojom je sredinom sedamdesetih bio u zatvoru; zatim ga je optuzio da je bio

"saradnik tajne policije", te da je licno naredjivao "likvidacije i

kidnapovanja" nekih policajaca i Srba, pa cak i da je bio ukljucen u neku

aferu prodaje "belog roblja". Mesic je, medjutim, sve to ismejao,

primecujuci kako "optuzeni ima bujnu mastu" ili kako on sa likvidacijama

koje su pomenute "ima veze koliko i sa atentatom na Linkolna", a Milosevic

nije ponudio ni jedan dokaz za svoje tvrdnje.

Sa licnog, Milosevic je presao na politicki teren, optuzujuci Mesica da je

kao predsednik Parlamenta odgovoran za zlocine koje je Hrvatska vojska (HV)

pocinila u Bosni i Hercegovini 1993. Ni tu, medjutim, nije bio uspesniji:

posto je "pohvalio optuzenog sto izrazava zaljenje zbog patnji muslimanskih

zrtava", Mesic je rekao da kao predsednik parlamenta nije imao nikakve

izvrsne vlasti, a da su mu predsednik Tudjman i ministar odbrane Susak -

kada bi ih pitao o ulozi HV u Bosni - odgovarali da to nije tacno. Raspravu

je prekinuo sudija May pitajuci Milosevica "kakva je relevantnost

hrvatsko-muslimanskog sukoba u Bosni" za optuznicu koja njega, Milosevica,

tereti za zlocine u Hrvatskoj?

Nakon toga, Milosevic je Mesica optuzio za "dvostruku izdaju": prvo je, kao

predsednik federalnog predsednistva, "izdao Jugoslaviju", a nakon toga je

"izdao i Tudjmana i HDZ, s kojima je zajedno rasturao Jugoslaviju."

Pitanje je Mesicu pruzilo sansu da razradi neke svoje kratke odgovore na

koje ga je u direktnom ispitivanju prisiljavao tuzilac Nice. Rekao je da su,

pocetkom devedesetih, "svi bili nezadovoljni Jugoslavijom" i da je "status

quo bio neodrziv", te je Hrvatska zajedno sa Slovenijom, a kasnije i BiH i

Makedonijom predlagala "konfederalni model", ali Milosevic nije hteo za to

ni da cuje, insistirajuci na "cvrstoj federaciji." Sto je, opet, za ostale

bilo neprihvatljivo jer bi, kako je rekao Mesic, "doziveli sudbinu Kosova i

Vojvodine", nad kojima je Srbija uspostavila "prinudnu upravu."

Sto se, pak, "izdaje Tudjmana i HDZ" tice, Mesic je objasnio da se s njima

razisao pocetkom 1994 zato sto se nije slagao sa njihovom (ratnom)

politikom u Bosni, sa njihovim modelom privatizacije i njihovim otporom

uspostavljanju pravne drzave u Hrvatskoj.

Sudije i publika su se, zatim, ni krivi ni duzni nasli na pocetku prosle

decenije, na nekoj od sednica federalnog predsednistva ili takozvanih

"putujucih samita" (na kojima su se povremeno okupljali predsednici

republika), prinudjeni da slusaju beskrajna natezanja optuzenog i svedoka

optuzbe o "suverenitetu republika", "pravu naroda na samopredeljenje" i

prednostima i manama konfederalnog ili federalnog modela uredjenja drzave.

Sledeca tacka dnevnog reda na "haskom samitu" bili su zlocini. Progon Srba

u Hrvatskom je, po Milosevicu, poceo krajem osamdesetih a Mesic da je 1990

bio predsednik "prve hrvatske vlade koja je zavela teror nad srpskim

stanovnistvom." Pocelo je, po Milosevicu, "iskljucenjem Srba iz ustava" i

"ukidanjem cirilicnog pisma", zatim se nastavilo masovnim otpustanjem sa

posla i drugim diskriminativnim merama, a onda se preslo na otmice i

ubijanja hrvatskih Srba i njihovo zatvaranje u logore kojih je, po

optuzenom, bilo vise od 200. Optuzio je, takodje, Mesica da je odgovoran za

napade na JNA.

Mesic je odgovorio da u Hrvatskoj nije bilo ni terora ni logora za Srbe,

ali da je bilo "neprihvatljivih (ekstremistickih) poruka", zloupotreba i

zlocina... koji nisu kaznjeni zbog toga sto nije funkcionisala pravna

drzava. O tome se, dodao je, moglo razgovarati, ali zbog toga nije trebalo

razarati Vukovar, Dubrovnik i druge hrvatske gradove. A to su, po Mesicu,

radile jedinice JNA i paravojne formacije koje su u Hrvatsku upucene iz

Srbije i Crne Gore i koje su bile "pod kontrolom optuzenog". Mesic, inace,

nije propustio ni jednu priliku da Milosevica oslovi sa "optuzeni" i u tome

je, ocito, nalazio posebno zadovoljstvo.

Jedino u cemu su se na "haskom samitu" saglasili i optuzeni i svedok

optuzbe, bilo je da "zlocince treba kazniti." Imali su, medjutim,

dijametralno suprotna misljenja o tome "ko je zlocinac". Mesic je nekoliko

puta isticao kako se pred tribunalom ne sudi njemu, vec Milosevicu, na sta

je optuzeni uzvratio: "u tome i jeste problem", tvrdeci da se radi o

"zameni teze."

Milosevic, ocito, smatra da je Mesicu, a ne njemu, mesto na optuzenickoj

klupi i pokusao je da ponudi i objasnjenje zasto nije tako. Imajuci u vidu

da je Mesic svedocio ne samo protiv njega, vec i protiv Tudjmana i HDZ, kao

i da se nedavno izjasnio u prilog izrucenja generala Janka Bobetka,

Milosevic je optuzio predsednika Hrvatske "radi za ovaj ilegalni sud", u

nadi da ce tako izbeci sopstvenu krivicnu odgovornost.

Ocenjujuci ovo pitanje kao "neprikladno", sudija Richard May je zakljucio

"haski samit" bivseg predsednika Srbije i sadasnjeg predsednika Hrvatske.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.