SASLUŠANI ARGUMENTI PROTIV PRESUDE ORIĆU

Advokati Nasera Orića su ove nedelje odbacili tužiočeve „nove teorije“ iznete u žalbi na presudu koja je bivšem komandantu izrečena za ratne zločine počinjene u Bosni tokom 1992. i 1993.



„Tužilaštvo sve vreme izlazi s novim teorijama. Danas pred sobom imamo drugačiji slučaj od onog iz optužnice“, kazao je branilac Džon Džouns (John Jones) na početku svog obraćanja sudu.



Orić je u junu 2006. osuđen na dve godine zatvora zbog toga što u periodu od decembra 1992. do marta 1993. nije sprečio ubijanje i mučenje srpskih zatvorenika u Srebrenici.



Nedugo po izricanju presude od strane sudskog veća, i tužilaštvo i odbrana su pokrenuli žalbeni postupak, da bi ove sedmice svoje argumente izneli i pred žalbenim većem Tribunala.



Orićevo suđenje je u bivšoj Jugoslaviji privuklo je mnogo pažnje od samog svog početka, u oktobru 2004. Mnogi Bosanci Orića doživljavaju kao heroja, a kazna koja mu je izrečena izazvala je gnev Srba u Bosni i Srbiji, gde je smatraju isuviše blagom.



Jedan srpski bloger je, reagujući na tu presudu u vreme kada ju je sudsko veće donelo, na sajtu B92 zapazio: „Da je Srbinu suđeno za iste zločine, bio bi kažnjen sa najmanje 20 godina zatvora.“



Tužilaštvo je na kraju prvostepenog postupka tražilo izricanje kazne zatvora u trajanju od 18 godina, dok se ove sedmice žalilo na to da je dvogodišnja kazna isuviše blaga, kao i zbog toga što Orić kao komandant – pre decembra 1992. – nije istražio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni.



U međuvremenu su se Orićevi branioci založili za njegovo oslobađanje po svim tačkama optužnice.



Tužilaštvo tvrdi da je sudsko veće pogrešilo kada nije zaključilo da su stražari koji su ubijali i zlostavljali srpske zarobljenike bili pripadnici vojne policije, te da su se stoga u mesecima pre decembra 1992. nalazili pod Orićevom komandom.



Ono dalje tvrdi da su stražari koji su počinili zločine, čak i ukoliko nisu bili pripadnici vojne policije, svakako bili pod Orićevom komandom.



„Sudsko veće nije potvrdilo da su stražari identifikovani kao pripadnici vojne policije, ali mi kažemo da istraga ne treba tu da stane“, kazala je pred sudom tužiteljka Mišel Džarvis (Michelle Jarvis).



„Nezavisno od toga da li su ti pojedinci prepoznati kao pripadnici vojne policije ili ne, pravo pitanje glasi: da li su oni zaista bili pod Orićevom kontrolom?“



Tužilaštvo ne samo da veruje da su stražari bili pod Orićevom komandom, nego i navodi da ih on, iako je znao za zločine koje su počinili u jesen 1992., nije kaznio. Ono tvrdi da je Orić, time što to nije učinio, umešan u pomaganje i podsticanje zločina.



Tužiteljka Kristina Dal (Christine Dahl) insistirala je na zaključku sudskog veća da je Orić bio upoznat sa mučenjem zarobljenika, ističući da on to znanje nije iskoristio u svrhe istrage i kažnjavanja počinitelja.



„G. Orić je odgovoran zbog toga što je nedvosmisleno bio upoznat sa dovoljno uznemirujućim podacima, koji za sobom povlače i obavezu da ih istražuje, da se dodatno raspita“, kaže Dalova. „A kada je video da su zatvorenici pretučeni i krvavi, znao je da je nešto ozbiljno pošlo po zlu.“



Džouns je na te tvrdnje optužbe odgovorio tako što ih je nazvao „nategnutom teorijom o odgovornosti“. On je kazao da bi odbrana morala usvojiti nekakav „dodatni“ pristup kako bi osporila sve nove teorije koje je iznelo tužilaštvo.



Džouns je rekao i da je, kada je u pitanju komandna odgovornost, Orić bio trostruko ili četvorostruko udaljen od stražara koji su počinili zločine. Ilustrovao je Orićevu odgovornost stihom iz jedne stare engleske pesme, koji glasi: „Plesao sam sa čovekom, koji je plesao sa devojkom, koja je plesala s Princem od Velsa“.



Odgovarajući direktno na argumente Dalove, Džouns je naglasio da nije sporno zlostavljanje nad zarobljenicima, nego Orićeva odgovornost.



„Mi ne poričemo da su zarobljenici bili tučeni. Nisu sporna njihova okrvavljena lica“, kazao je on. „Pitanje je u čijoj su nadležnosti bili stražari i da li je Orić bio upoznat s preduzetim merama.“



Džouns je naglasio kako ne postoje dokazi koji bi ukazivali na to da su oni koji su počinili zločine bili nedvosmisleno potčinjeni Oriću.



Vraćajući se na ono što je okarakterisao kao „srž slučaja“, Džouns je naveo da su srpski zarobljenici bili pritvoreni, kako u policijskoj stanici, tako i u drugom objektu, od strane civilne, a ne vojne policije.



Po Džounsovim rečima, vojnu policiju ne bi trebalo smatrati odgovornom za zločine, „pošto su se mučenja odigravala u stanici civilne policije, koja je bila pod pokroviteljstvom, vlašću i odgovornošću civilne policije i civilnih vlasti, zaključno sa samim civilnim ratnim predsedništvom“.



Pozivajući se na one dokaze kojima sudsko veće po njegovom mišljenju nije pridalo dovoljnu težinu, Džouns je kazao da su stražari bili potčinjeni šefu civilne policije, a ne Oriću.



No, tužilac Pol Rodžers (Paul Rogers) je opovrgao Džounsov argument. On je ukazao na „obilje dokaza“, uključujući zapisnike sa vojnih sastanaka održanih u oktobru 1992. godine, koji pokazuju da su stražari bili vojni policajci i pod vojnom kontrolom, a ne pod kontrolom ratnog predsedništva.



„Prilično je očigledno da je vojska upravljala operacijama vojne policije“, kazao je Rodžers pred sudom.



I dok odbrana traži Orićevo oslobađanje po svim tačkama, Srbi iz Bosne i Srbije smatraju da je bosanski komandant kriv čak i nezavisno od onoga za šta ga je optužnica teretila. Oni ga optužuju da je tokom rata na tom području provocirao Srbe i krive ga za izazivanje masakra nad preko 8,000 Bošnjaka koji su u Srebrenici 1995. izvršili bosanski Srbi.



A već na samom suđenju je izbio spor povodom srpskih svedoka optužbe koji su podržali navode odbrane. Naime, neki preživeli Srbi iz srebreničkog zatvora posvedočili su da Orić nije učinio ništa loše, te da im je čak pružao povlašćen tretman.



Oriću su u prilog išle i kooperativnost prema Tribunalu, kao i njegova mladost – u vreme kada su zločini počinjeni imao je 25 godina. Sudsko veće je odlučilo da, iako ne pridaje preveliki značaj njegovim godinama, ipak ne može da „ne uzme u obzir ogroman teret koji mu je bio nametnut u vreme kada je imao 25 godina i kada je situacija u Srebrenici bila očajna“.



No, u svojoj ovosedmičnoj žalbi, tužilaštvo je osporilo i zaključak sudskog veća po kojem „haos i bezakonje“, koji su u Srebrenici vladali tokom 1992. i 1993., predstavljaju – kada je u pitanju Orićeva odgovornost – olakšavajuću okolnost. Tužilaštvo je tvrdilo da je prava istina nešto sasvim suprotno – to da je situacija na navedenom području bila takva da je rizik od zločina bio očigledan.



„Svakome je trebalo da bude jasno da bi srpski zarobljenici mogli biti izloženi nasilju“, kazala je tužiteljka Džarvis.



Žalbeno će veće presudu saopštiti naknadno.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.