Virtuelna Zemlja

Euforicne junske dane sirom Kosova zamenio je mirniji jul koji je obelezilo razmisljanje, sada posto su kolone traktora i kamion pepunih izbeglica stigle kucama.

Ljudi koji su proveli nekoliko nedelja u begu, i u strahu za svoje zivote ili odvojeni od najblizih, cesto bez informacija o njihovoj sudbini, izgledaju srecni i gotovo kao da ih njihovo iskustvo nije dotaklo.

Medjutim, ispod povrsine u kosovskom drustvu koje naizgled deluje mirno vlada haos. Pokrajina nema cak ni privid gradjanskog drustva, a ni lokalno stanovnistvo ni medjunarodna administracija izgleda nisu u stanju da nesto ucine po tom pitanju.

Britanski vojnici koji sluze u kontigentu KFOR-a, medjunarodnih snaga predvodjenim NATO-m, zavrsavaju svoje zadatke sa vec sada poznatom efikasnoscu, ali novopristigli clanovi Misije Ujedninjenih nacija na Kosovu (UNMIK) su zbunjeni kao da su odjednom pali s neba. Jedva da znaju gde se nalaze, a kamoli sta da rade.

U proteklih nekoliko nedeljama od onih teskih dana kada su se srpske snage povukle i kada je dosao NATO, ulice su postale neobicno pune ljude a kafici i restorani su otvoreni.

Samo ulicne patrole NATO-a prekidaju lumpovanje u kaficima, a britanski tenkovi zatresu ulice i aktiviraju alarme na velikom broju skupih automobila kojih ovde ima sve vise.

A onda pocinju problemi. Nema redovnog snabdevanja vodom, telefoni ne rade, osim ako nemate mobilni i novac da platite 10 maraka za minut kompaniji Brace Karic koja preusmerava pozive preko srpskog YU Telekoma.

Obicni dogadjaji se pretvaraju u pakao zbog nepostojanja civilnih vlasti: u slucaju smrti u porodici potreban je islednik koji ce utvrditi uzrok smrti, optinski sluzbenik da izda smrtovnicu, zdravstveni zvanicnik za dozvolu za sahranu i ljudi koji ce da kopaju grob. Nijednog od njih ne mozete naci.

Djubre se odnosi. Medjutim, posto je na ulicama sve veci broj ljudi, broj saobracajnih nezgoda je u porastu, a ljudi besne. Usred frustracije i letnje vrucine, ljudi se sukobljavaju i ubijaju, ali ne u ratu ili zbog medjuetnicke netrpeljivosti, vec zbog loseg naravi u iznenadnim, kao i drugde. Neka vrsta normalnog zivota se vratila na Kosovo.

Generalni sekretar UN-a Kofi Anan je najavio plan od pet tacaka za Kosovo, a najveci problem se nalazi na prvom mestu: "Konsolidacija vlasti i administrativnih struktura, ukljucujuci i imenovanje civilne policije i plan za ekonomsku rehabilitaciju i razvoj."

Medjutim, vodje kosovskih Srba su vec rekle da ce bojkotovati specijalno privremeno vece koje ce savetovati specijalnog predstavnika UN-a za Kosovo Bernara Kusnera, koji ce preuzeti duznost od Brazilca Serdja Viera de Mela ove nedelje.

De Mela je iznenadio srpski bojkot, u znak portesta sto UN nije uspeo da spreci odmazde Albanaca protiv Srba koji su ostali u pokrajini.

NATO snage - sa izuzetkom nespretnih Italijana i Rusa koje ovde ne vole - za sada besprekorno izvrsavaju svoj zadatak, ali ce uskoro dobiti i bezbednosne zadatke. Kosovu je potrebna efikasna civilna vlada. Medjutim, ovo je izgleda jedina stvar koji vojnici ne mogu da istovare iz svojih kamiona.

Od samog pocetka UNMIK je naisao na probleme koje ne moze da resi. Na primer, njihovi napori da pokrenu emitovanje Radija i TV Pristine su naisli na prepreku u obliku svadje o buducnosti zaposlenih Srba.

Albanski novinari sa Kosova koji su otpusteni kako bi na njihova upraznjena mesta dosli srpski novinari koje je odobrila drzava krajem osamdesetih zele da im se vrati posao. UNMIK je predlozio da se radna mesta podele u razmeri 50 prema 50, ali su ovaj prelog odbili Albanci, koji kazu da takva proporcija ne oslikava cinjenicu da oni u pokrajini cine vecinu.

Isti problem postoji svuda, u obrazovanju, u zdravstvu, u lokalnim vlastima, u svadjama izmedju "starih" Albanaca od pre 1989. godine i "novih" Srba koji su dosli posle.

Danas su Srbi u Pristini tisi. U casovima posle dolaska KFOR-a, oni su prkosili, vikali naizgled bez straha na "srpskoj" strani poznatog pristinskog korzoa.

Hotel Grand, cije ime ne odgovara negovom izgledu, gotovo da je prazan, poznate licnosti iz svetskih medija koje su se okupili ovde kada je grad otvoren i kada je dosao NATO su otisle na druge zadatke. Takodje su otisle i srpske paravojne jedinice i oruzane bande, a medju njima i zloglasni Tigrovi koje predvodi Zeljko Raznatovic Arkan.

Ostala poznata mesta za izlazak, kao sto je Cafe 23 koji se nalazi ispred bivseg sedista pokrajinskog komiteta sada imaju nove vlasnike. Vlasnik 23 je otisao a jedan kosovski Albanac je jednostavno preuzeo lokal.

Ipak, i pored sve ove aktivnosti, albanska politicka scena kao da je zamrla.

Komandant Oslobodilacke vojske Kosova (OVK) i samoproglaseni premijer Hasim Taci kao da je posvetio sve svoje vreme fotografisanju sa stranim zvanicnicima. Izgleda da su ga napustili gotovo svi koji su ga podrzavali za vreme pregovora u Rambujeu.

Drugi sumnjicavo gledaju na njegove veze sa vodjom Albanske demokratske partije (DPA) u Makedoniji, Arbenom Dzaferijem, koji je organizovao kljucni sastanak izmedju Tacija i makedonskog premijera Ljubca Georgievskog.

Njih brine buduci uticaj makedonskih Albanaca na Kosovo. Primeceno je da je Dzaferi bio u drustvu Tacija kada se ovaj vratio u Pristinu namackim vojnim helikopterom.

Malo se cuje o Ademu Demaciju, bivsem politickom predstavniku OVK ili o Redzepu Cosji, lideru Saveza demokratskog ujedinjenja koji je bio drugi kljucni igrac u Rambujeu.

Sto se tice bivseg predsednika Ibrahima Rugove, vodje Demokratskog saveza Kosova (DSK), on se vratio u Pristinu u cetvrtak, a misljenja o njemu su bila oprecna. Neki su upozorili da bi mogao da bude ubijen zbog svoje odluke da se pojavi na drzavnoj TV u Beogradu sa jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Milosevicem dok je na Kosovu besneo rat.

Drugi su navodili srdacan prijem koji mu je priredjen u ogromnom izbeglickom kampu Stenkovec u Makedoniji. U svakom slucaju, njegova prva konferencija za stampu je bila veoma tuzna: u opstim crtama je prokomentarisao da je voljan da saradjuje sa svima, i izbegao pitanje o poseti Beogradu. Ipak, kao sto je i sam rekao, uz medjunarodno prisustvo albanski politicari nece imati pravu vlast jos neko vreme.

Jos jedna kljucna licnost iz Rambujea, koja sada trazi svoje mesto i ulogu u posleratnom Kosovu, je sve popularniji urednik novina Veton Suroi. Jedan od cetvorice kosovskih Albanaca koji stavio svoj potpis u Parizu, Suroi tvrdi da je njegov cilj da se koncentrise na otvaranje svojih novina Koha Ditore, a ne na politiku.

On tvrdi da ga vise interesuje da otvori novu stampariju, nego da osnuje radio ili televiziju. Isto tako bi zeleo da postane prvi Internet provajder na Kosovu. Mozda je ovo imao na umu kada je stranoj TV ekipi koja ga je intervjuisala i pitala o njegovim politickim ambicijama odgovorio da bi najvise zeleo da postane Internet predsednik virtuelne zemlje. Mozda ce mu se ta zelja i ispuniti.

Iso Rusi je dopisnik IWPR-a iz Skoplja.