Kosovo u ocekivanju jeseni nezadovoljstva

Mitrovice i Jeta Dzara iz Prizrena (BCR Br 509, 30-jul-04)

U kisno jutro jednog utorka, dvadesetpetogodisnji Arsim Graicevici sedi u kaficu Kaca u Pristini i pokusava da nadjaca zaglusujuci zvuk generatora za struju pevuseci stihove iz stare pesme Dzordza Gersvina: “Leto je i zivot je lak”.

Zapravo, zivot u Pristini je sve samo ne lak. “Citav grad je bez struje vec 18 sati, a svake noci nam iskljucuju vodu po sedam sati”, objasnjava Graicevici uz jutarnju kafu. “Jedino sto jos mogu da radim jeste da se salim da je zivot leti lak, a to je tako daleko od kosovske stvarnosti.”

U podeljenoj Mitrovici, gradu na severu Kosova, koji je u martu pogodio talas nasilnih etnickih nereda, glavni trg je preplavljen ljudima koji prolaznicima nude cigarete i telefonske kartice.

Ismet, prodavac telefonskih kartica, kaze da posao ide sve slabije. “Ljudi radije stoje u redu i cekaju da sami kupe karticu u posti za 10 evra, nego da je kupe kod nas za 11 evra.”

Kada je najgore, Ismet i njegovi prijatelji setaju gradom, ili jednostavno presede celo popodne pijuci kafu u barovima, ako su zaradili dovoljno da je plate.

Kako medjunarodne donacije polako presusuju, nezaposlenost raste, siromastvo se siri, a infrastruktura Kosova se urusava, sve je vise strahovanja da bi nezadovoljstvo ponovo moglo eksplodirati, na slican nacin kao sto se to dogodilo u martu.

Miftar Bala, rudar, star 41 godinu, nedavno je izrazavao svoje nezadovoljstvo drzeci 15 metara dugacak transparent ispred skupstine Kosova, u protestima koje je 14. jula organizovalo Udruzenje nezavisnih sindikata Kosova, BSPK.

Bala, umoran covek koji izgleda propalo, i jos oko 10.000 demonstranata zahtevali su radna mesta, bolje plate i uslove rada, kao i privatizaciju drzavnih preduzeca.

Zecir Skodra, zvanicnik BSPK, izjavio je da ce udruzenje preduzeti radikalnije mere u septembru, ako njegovi zahtevi ne budu ispunjeni.

“Ako nasi zahtevi ne budu ozbiljno shvaceni od strane medjunarodnih i lokalnih institucija, moglo bi doci do bojkota opstih izbora zakazanih za oktobar”, izjavio je Skodra za IWPR.

Sa 126.000 clanova, od rudara do nastavnika, lekara i javnih sluzbenika, BSPK je snaga cije se pretnje ne mogu ignorisati kao blef.

Ali protesti radnika su samo vrh ledenog brega drustvenog i ekonomskog nezadovoljstva koje pogadja vecinu Kosovara.

Prema izvestaju Riinvest, instituta za istrazivanje i razvoj, iz juna 2004, zvanicna stopa nezaposlenosti je u poslednje dve godine rasla za 30 procenata godisnje.

Dok su medjunarodne donacije opale sa 957,7 miliona evra 2000. na 120,2 miliona 2003. godine, broj nezaposlenih je porastao sa 208.000 u decembru 2001. na 287.265 u februaru ove godine.

Istrazivanje Riinvesta takodje pokazuje da je doslo i do odgovarajuceg rasta nezadovoljstva radom Skupstine Kosova u priblizno istom periodu po stopi od 10 procenata, od novembra 2002. do marta 2004. godine.

Javno nezadovoljstvo verovatno ce se odraziti losim odzivom biraca na opstim izborima u oktobru.

Ramiz Muja, star 73 godine, iz Gnjilana, jedan je od mnogih koji smatraju da nema mnogo smisla u glasanju ako ni lokalne ni medjunarodne institucije ne preduzimaju nista da poboljsaju uslove zivota.

Lokalna tela, kaze Muja, “stalno ponavljaju da nemaju dovoljno ovlascenja da bi menjala na bolje stvari na Kosovu, a onda nas zovu da izadjemo na izbore i glasamo za njih. U cemu je onda uopste svrha glasanja?”

Izvestaj o Kosovu koji Program za razvoj Ujedinjenih nacija, UNDP, treba da objavi ovog septembra, ukazuje na rastucu distancu izmedju stanovnistva i vlasti na Kosovu, kako lokalnih tako i medjunarodnih.

”Stranke imaju sve manje kontakta sa ljudima, politicari ne snose odgovonost, a stranacke platforme su povrsne i zanemaruju stvarne potrebe stanovnistva”, kaze se u izvestaju UNDP.

Najdramaticnija statistika u istrazivanju Riinvetsa tice se poverenja u UN administraciju na Kosovu, UNMIK, i njenog lidera, Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara. Poverenje u ova tela opalo je za 40 procenata u poslednje dve godine, kaze se u izvestaju.

To je narocito uznemiravajuce, jer pokazuje da bi se UNMIK mogao naci na meti nezadovoljstva javnosti u slucaju novih talasa nasilja, jer ga javnost u velikoj meri smatra odgovornim za ekonomski i drustveni razvoj Kosova.

Isa Mustafa, potpredsednik Riinvesta, kaze da medjunarodna zajednica ne moze izbeci svoj deo odgovornosti za ekonomske probleme na Kosovu.

“Medjunarodna administracija ima citavo jedno odeljenje, koje kontrolise EU, nadlezno za ekonomski razvoj”, izjavio je Mustafa u jednoj nedavnoj TV debati, pod naslovom «Govorimo o Kosovu». “Oni su ti koji ne cine dovoljno da bi kreirali razvojnu strategiju i politiku za Kosovo.”

Medjutim, zvanicnici UN i dalje tvrde da ekonomija nije jedan od njihovih prioriteta, posto je njihov zadatak odrzavanje mira.

”Medjunardona zajednica nije tu da bi razvijala ekonomiju Kosova”, izjavio je jedan visoki zvanicnik za IWPR. “Mi smo privremena mirovna misija koja je odgovorna Odeljenju za mirovne operacije u Njujorku, a ne vlada koja treba da odgovara na zahteve glasaca ili gradjana.”

Perspektive Kosova izgledaju jos losije sa stanovista Safira Berise, dok sedi na trgu Sadervan u Prizrenu, koji je nekada pruzao jedan od najlepsih pogleda na Kosovu – pogled na zivopisnu mesavinu krovova, kuca u starom osmanskom stilu i kaldrmisanih puteva.

Mnogi od ovih krovova izgoreli su u martovskim neredima, kada je sirom Kosova napadnuto oko 700 kuca koje su pripadale Srbima i drugim nealbancima.

Berisa, predstavnik Udruzenja ratnih veterana koje ujedinjuje bivse borce koji su devedsetih godina ucestvovali u oruzanoj borbi protiv srpskih snaga, tvrdi da bi aktuelna drustvena, politicka ekonomska depresija lako mogla izazvati nasilje protiv vlasti, a narocito protiv UNMIK-a.

“Albanci su UNMIK nekada dozivljavali kao patrijarhalni autoritet kojem se ne moze protivreciti”, izjavio je Berisa. “Ali taj led je probijen u martu, i cim je bacen prvi kamen osetili smo da ce sledeci put biti jos lakse uciniti isto.”

Berisa, lokalni lider druge najvece stranke na Kosovu, Demokratske partije Kosova, PDK, kaze da govori prvo i prvnstveno kao predstavnik veterana, koje opisuje kao “najteze pogodjeni segment drustva”.

Dok glavne politicke stranke koncentrisane na Pristinu gube kontakt sa ljudima na terenu, militantnije grupe, kao sto su Udruzenje ratnih veterana, preuzimaju inicijativu na lokalnom nivou svojim populistickim diskursom uperenim protiv medjunarodne zajednice.

”Imali smo vise od 30 susreta sa ljudima koji zive u selima u okolini Prizrena ove godine, slusamo njihove probleme i vidimo da su ljudi u pobunjenickom raspolozenju“, kaze Berisa. “Veoma su nezadovoljni onim sto je medjunarodna zajednica do sada ucinila za Kosovo i nemaju nista da izgube.”

Jos se ne nazire kakav ce oblik poprimiti nezadovoljtvo na Kosovu u dolazecim mesecima. Medjunarodne mirovne snage na Kosovu, KFOR, tvrde da nista nece prepustiti slucaju i da su podigle nivo pripravnosti jedinica posle martovskih nereda.

Nedzmedin Spahiu, politicki analiticar u Mitrovici, smatra da angazovanje veceg broja vojnika ne moze resiti problem.

”Ovo je samo zatisje pred buru”, kaze on. “Ali to moze biti prilika za UNMIK i lokalne institucije da poboljsaju i svoj rad i situaciju na Kosovu. Ako se to ne dogodi, verovatno je da ce doci do novih potresa kad prodje leto.”

Bahri Sabani, lider BSPK, s druge strane, tvrdi da ce protesti biti mirni i da ce liciti na demonstracije koje je nedavno organizovao BSPK.

U svakom slucaju, aktuleni problemi nisu privlacni za potencijalne investitore koji bi svojim sredstvima mogli doprineti razvoju kosovske privrede i tako smanjiti nezaposlenost i napetosti u regionu.

Semsi Lapastica, vlasnik radionice za izradu namestaja na periferiji Pristine, kaze da lose snabdevanje elektircnom energijom onemogucuje napredovanje njegovog biznisa, pa tako i zaposljavanje vise radnika.

“Masine se lako kvare zbog cestih i iznenadnih nestanaka struje, a ja ne mogu priustiti sebi da zaposlim nove radnike koji ce svaki dan sedeti ne radeci nista i cekajuci da dodje struja”, izjavio je Lapastica.

U Mitovici, penzioner Ahmet Beciri, star 60 godina, uveren je da nema poboljsanja na vidiku. “Imam sedam sinova starih izmedju 20 i 34 godine i nijedan nije zaposlen”, istice on. “Jedva uspevamo da prezivimo do kraja meseca od moje penzije i male socijalne pomoci koju dobijamo.”

Pitanje je da li ce u kanalisanju besa i frustracija stanovnistva vise uspeha imati ekstremisti sa jedne strane, ili umerene stranke i medjunarodne vlasti, sa druge strane.

Za Ramiza Muju, u Gnjilanu, jedina izvesnost je to da je malo verovatno da ce predstojeci izbori u oktobru doneti promene na bolje. “Ne znam da li mirise na barut, ali jedna stvar je sigurna – ne mirise na dobro.”

Arben Salihu, Muhamet Hajrulahu i Zana Limani su polaznici IWPR kursa novinarstva koji podrzava OEBS.