MILOŠEVIĆEVO „KONAČNO REŠENJE“ ZA KOSOVO

Bivši vojni čelnik NATO-a izjavio je ove sedmice pred Haškim tribunalom da je Slobodan Milošević govorio o tome kako kosovski konflikt namerava da reši – masovnim ubijanjem.



General Klaus Nauman (Klaus Naumann) je – svedočeći na suđenju Milanu Milutinoviću, Nikoli Šainoviću, bivšim generalima jugoslovenske vojske, Dragoljubu Ojdaniću, Nebojši Pavkoviću i Vladimiru Lazareviću, te srpskom policijskom generalu Sretenu Lukiću – ispričao kako se sa Miloševićem tokom 1998. i 1999. u Beogradu sreo tri puta, pokušavajući da ga ubedi da okonča oružane akcije protiv Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i tamošnjih albanskih civila.



Pomenuta lica optužena su za ubijanje više stotina kosovskih Albanaca i prisilno razmeštanje oko 800,000 albanskih civila tokom trajanja kosovskog konflikta (1998-1999.).



Nauman – koji je u vreme vazdušnih udara na bivšu Jugoslaviju, započetih u martu 1999., predsedavao vojnim komitetom NATO-a – tvrdi da je na prvom sastanku sa Miloševićem, održanom 25. oktobra 1998. u prisustvu tadašnjeg komandanta NATO-a Veslija Klarka (Wesley Clark), prihvaćen ultimatum da se jedinice srpske policije i vojske u roku od 48 sati povuku sa Kosova i time okončaju kršenja ljudskih prava kosovskih Albanaca, jer su u protivnom najavljeni vazdušni udari na Jugoslaviju.



Nauman je rekao da je Milošević potpisao navedeni sporazum, ali da je kasnije, uz šljivovicu, usledila i jedna šokatna opaska: „Saopštio nam je kako je odlučan da problem Kosova reši u proleće 1999. Rekao je da su kosovski Albanci ubice, silovatelji i banditi.“



Bivši jugoslovenski lider je potom rekao da će „konačno rešenje“ za Kosovo biti nađeno u proleće 1999. – tvrdi Nauman.



Milošević je objasnio kako će pri rešavanju problema kosovskih Albanaca upotrebiti oružanu silu, i to na isti način na koji je to nakon Drugog svetskog rata već bilo učinjeno u Drenici, na području centralnog Kosova.



„Kada sam upitao Miloševića šta se dogodilo u Drenici, on mi je odgovorio da su oni – što se verovatno odnosilo na sukobe između Albanaca i Titovih partizana 1946. – Albance okupili na jedno mesto i potom ih pobili“, rekao je Nauman.



Nauman je rekao i da je kasnije potražio istorijske podatke o tom navodnom masakru, ali da ih nije pronašao.



„General Klark i ja bili smo veoma iznenađeni. Predsednik Milan Milutinović i Nikola Šainović takođe su bili prisutni kada je Milošević to rekao, ali nisu reagovali“, rekao je on.



Nauman je prethodno svedočio i na suđenju samom Miloševiću, 2002.



Predsedavajući sudija Ian Bonomi (Iain Bonomy) upitao je svedoka zbog čega „konačno rešenje“ nije pominjao u svojim ranijim izjavama datim Kancelariji tužioca (Office of the Prosecutor, OTP).



General je odgovorio da ne zna, ali je i dodao da su on i Klark lično o tome obavestili tadašnjeg generalnog sekretara NATO-a, Havijera Solanu (Javier Solana).



Svedok je potom sudijama rekao da mu je Milošević Šainovića predstavio kao „čoveka odgovornog za Kosovo“.



Tokom unakrsnog ispitivanja, Nauman se saglasio sa Šainovićevim advokatom, Tomom Filom, koji je tvrdio da je njegov klijent sudelovao samo u tehničkim aspektima sporazuma.



Svedok se u svom iskazu osvrnuo i na sporazum koji je između Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i jugoslovenskih vlasti potpisan u vezi sa osnivanjem Verifikacione misije za Kosovo (VKM), 16. oktobra 1998.



Deo tog sporazuma trebalo je da predstavlja garanciju da će bivša Jugoslavija poštovati rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija kojom se od nje zahteva prestanak vojnog i policijskog prisustva na Kosovu i da obaveštava VMK o svim vojnim i policijskim akcijama na Kosovu. Nauman je rekao da je srpska strana taj sporazum prekršila mesec dana kasnije.



Objasnio je da su Srbi bili ljuti zbog toga što je smanjenje njihovih vojnih i policijskih jedinica – sa 10,000 na 5,000 ljudi – OVK navodno iskoristila kako bi napala srpske snage.



Svedok je rekao i da su srpske snage napade OVK-a odbile uz nesrazmernu upotrebu sile, s tim da su srpske vlasti tvrdile da su te akcije bile legalne.



Naumanov poslednji susret sa Miloševićem odigrao se, kako je rekao sudijama, 19. januara 1999.



Tom prilikom, Klark i Nauman su Miloševića upozorili na kršenja sporazuma, uključujući incident koji se 15. januara 1999. odigrao u selu Račak, gde je ubijeno 40 kosovskih seljana albanske nacionalnosti.



Milošević je tada, po Naumanovim rečima, priznao da su jugoslovenske snage na Kosovo poslale dodatne trupe, ali je porekao da je srpska policija u Račku učinila išta loše, optužujući NATO da koristi lažne informacije.



„Mi smo od Miloševića zatražili da šefu OEBS-ove VMK, generalu Vilijamu Vokeru (William Walker), dozvoli ostanak na Kosovu, a tužiteljki Haškog tribunala Luiz Arbur (Louise Arbour), odobri da istraži incident u Račku. Ali on nije želeo da Arburovoj dozvoli da na Kosovo uđe iz Makedonije“, rekao je Nauman.



Tokom unakrsnog ispitivanja, branioci su pokušali da dokažu da je NATO podržavao OVK – što je Nauman negirao – i da je VMK pratila ativnosti srpske polcije i jugoslovenske vojske kako bi o tome obaveštavala OVK.



Ojdanićev branilac Norman Sepenuk ustvrdio je da NATO nije mogao da shvati šta se dešava na Kosovu, jer njegovi predstavnici nisu raspolagali pravim informacijama.



Povodom NATO-vog bombardovanja Jugoslavije, koje je počelo 23. marta 1999., Pavkovićev advokat Džon Ekerman (John Ackerman) je rekao kako je NATO želeo da Miloševića prisili na silazak s vlasti – što je Nauman takođe negirao.



Aleksandar Roknić je izveštač IWPR-a iz Haga.