KOMENTAR: KRAJNJE DESNICARSKI PREDSEDNIK NIJE PRETNJA ZA SRBIJU

Mada su zapadni zvanicnici zabrinuti oko ishoda srpskih predsednickih izbora u junu ove godine, strahujuci od moguce pobede ultradesnicarske Srpske radikalne stranke, SRS, realnost je da reformski i proevropski kurs Srbije nece biti zaustavljen.

Glavni razlog lezi u tome da Ustav prilicno jasno ogranicava ovlascenja srpskog predsednika.

Najvaznije funkcije, kao sto su odnosi sa drugim drzavama i medjunarodnom zajednicom i rukovodjenje oruzanim snagama, nalaze se u rukama drzavne zajednice Srbije i Crne Gore.

Na svoju inicijativu ili na predlog vlade, srpski predsednik moze u vreme ratnog stanja ili neposredne ratne opasnosti donositi akte o pitanjima iz nadleznosti Narodne skupstine, s tim sto je duzan da ih podnese na potvrdu skupstini cim ona bude u mogucnosti da se sastane.

Za vreme ovog stanja, srpski predsednik takodje moze ograniciti pojedine gradjanske slobode i prava. Medjutim, koriscenje ovih ovlascenja uslovljeno je postojanjem ratnog stanja ili neposredne ratne opasnosti, kao i okolnoscu da Skupstina Srbije ne moze da se sastane.

Treba uociti da je Skupstina drzavne zajednice Srbije i Crne Gore, a ne predsednik Srbije, iskljucivo ovlascena da proglasi ratno stanje ili stanje neposredne ratne opasnosti.

Stavise, "jaka" ustavna ovlascenja srpskog predsednika, kao sto su proglasavanje vanrednog stanja i raspustanje Narodne skupstine Srbije, nisu njegova autonomna ovlascenja, vec su uslovljena predlogom koji mora uputiti srpska vlada.

Predsednik Srbije nema ni mnogo uticaja na izbor vlade i njenog predsednika. U tom pogledu, duzan je da saslusa i ispostuje stav formirane parlamentarne vecine.

Sto se tice oruzanih snaga, srpski predsednik je clan Vrhovnog saveta odbrane drzavne zajednice, koji odlucuje o upotrebi Vojske Srbije i Crne Gore, VSCG.

Ostali clanovi su predsednik drzavne zajednice i crnogorski predsednik, ali sve odluke se moraju doneti konsenzusom.

Predsednik Srbije mogao bi vrsiti samo, unutar ovakvih okvira, po dejstvu sasvim ogranicenu opstrukciju rada republickog parlamenta. Mogao bi, recimo, da vrati na ponovno razmatranje parlamentu pojedine zakone za koje smatra da su neustavni. Od Vlade Srbije bi mogao da zatrazi da javno izlozi stavove o pojedinim pitanjima iz njene nadleznosti.

U situaciji kada predsednik republike pripada ili je na celu partije koja ima parlamentarnu vecinu - kao sto je svojevremeno, tokom devedesetih to bio Slobodan Milosevic, koji je predvodio Socijalisticku partiju Srbije, SPS - njegova ustavna ovlascenja, u sprezi sa ovlascenjima srpske vlade, mogu se ciniti veoma snaznim.

Ipak, to nece biti slucaj ako predsednicki kandidat Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolic pobedi na izborima posto demokratske stranke imaju vecinu u parlamentu.

Stavise, ne moraju nuzno ultranacionalisti trijumfovati na predsednickim izborima.

Ako Demokratska stranka Srbije, DSS, Demokratska stranka, DS, i druge reformske politicke partije kao sto je G17 Plus i Srpski pokret obnove, SPO, podrze jednog predsednickog kandidata, onda ce ostvariti laku i ubedljivu pobedu nad radikalima.

Ako se, medjutim, demokratske partije ne dogovore oko zajednickog kandidata i iskreno ga podrze, same ce biti odgovorne za izbor krajnje desnicarskog predsednika.

Mada je malo verovatno da ce se time zaustaviti proces reformi u Srbiji, izvesno je da bi se time nanela steta ugledu Srbije u medjunarodnoj zajednici.

Slobodan Vucetic je predsednik Ustavnog suda Srbije.