Komentar: krenimo napred

U sredu 17. marta, drzao sam predavanje na Institutu za mir u SAD o mojoj viziji nezavisnog Kosova. Ta zemlja bila bi multietnicko drustvo, u kojem bi ljudi razlicitih rasa ziveli i radili zajedno u miru, s jednakim pravima i pokazujuci toleranciju i postovanje za druge veroispovesti. Bila je to vizija koja se potpuno razlikovala od onoga sto sam otkrio da se dogadjalo na Kosovu tog dana: ljudi su demonstrirali, pucali i ubijali jedni druge, palili kuce, crkve i dzamije; masa je bila van kontrole.

Odmah sam se vratio kuci da bih pomogao da se zaustavi nasilje. Nekoliko narednih dana proveo sam obilazeci Kosovo, trazeci od Albanaca da se sklone s ulica, da se vrate kucama, i uveravajuci Srbe da se bezbedno mogu vratiti svojim domovima. U tome nisam bio usamljen, jer su mnogi ljudi iz Demokratske stranke Kosova obilazili zemlju i smirivali situaciju. I premijer Bajram Redzepi i ministar Jakup Krasnici izasli su pred pobesnele mase ljudi i uspeli da ih smire.

Apsolutno osudjujem nasilje. Dogodilo se nesto lose sto je nastetilo nasem ugledu u svetu i dovelo do toga da nas optuzuju kao tlacitelje. Gresi svaki Kosovar koji veruje da je to put koji vodi do nezavisnosti. Takvo ponasanje moze samo koristiti Beogradu.

Vazno je krenuti dalje. Ipak, prvo moramo razumeti zasto je doslo do nasilja. Tragicno utapanje tri decaka bilo je samo poslednja varnica koja je izazvala eksploziju. Zapaljiva situacija se stvara vec pet godina. Pet godina stanovnici Kosova cekaju da medjunarodna zajednica odredi nas konacni status; vec pet godina niko u zemlji ne zna kakva mu je buducnost. Ova neizvesnost dovela je do nestabilnosti za sve, bez obzira na etnicku pripadnost. A to je izazvalo strah. Tesko je preceniti strah koji Albanci sa Kosova osecaju pred mogucnoscu da se ponovo nadju pod upravom Beograda.

Pre nekoliko meseci, Beograd je zahtevao kantonizaciju ili podelu Kosova. Onima koji sada tvrde da je to najbolje resenje, mogu reci samo ovo: nije uspelo u Bosni, i nece uspeti na Kosovu. Sustina kantonizacije je razdvajanje ljudi. Mi zelimo da ljude povezemo. Jednostavno receno, kantonizovano Kosovo u kojem bi razlicite etnicke grupe zivele odvojene zivote u svojim zasticenim oblastima nije odrzivo. A kada se jednom uvede, vise se ne moze ukinuti. Kantonizacija je popustanje pred ocajem. Ja zelim vise za svoju zemlju.

Razumem strah koji Srbi osecaju. Strah pojacava etnicke podele i nepoverenje. Nivo etnicke integracije je nizak. Svako treba da prihvati svoj deo odgovornosti za ovo. Albanci moraju prihvatiti deo krivice. Enklave podsticu gradjenje mitova i nepoverenje. Bes se gomilao, a nezakonite paralelne strukture onemogucile su integraciju lokalnih Srba. Paralelne srpske bezbednosne i pravosudne strukture koje podrzava Beograd neometano funkcionisu na severu Mitrovice, pod kontrolom siledzija – a to je lose za Srbe koji tamo zive.

Istinska debata izmedju Kosovara i UNMIK-a je izostala i nastao je ogroman jaz izmedju Kosovara i medjunarodnih institucija. UNMIK bi morao vise verovati predstavnicima lokalne vlasti; razumemo odredbe rezolucije 1244, ali ne mozemo zauvek ostati u cistilistu.

Za sada, planovi UNMIK-a ticu se samo disciplinovanja drustva, a ne i njegove demokratizacije. Gotovo sve zahteve Kosovara da im se dodeli veca odgovornost za sopstveni narod i zemlju blokirao je UNMIK.

Svi zivimo u zemlji u kojoj su na desetine hiljada ljudi ugrozeni siromastvom, a stopa nezaposlenosti dostize gotovo 60 procenata. Snabdevanje elektricnom energijom je neizvesno. Voda iz vodovodnog sistema nije za pice. Skolski i zdravstveni sistem su nam preoptereceni i nedovoljno finansirani. Uz male nade za buducnost, nasa omladina – i albanska i srpska – prepustena je ulici.

Gotovo sve ove oblasti bile su pod kontrolom UNMIK-a. Ipak, zivotni standard na Kosovu se ubrzano pogorsavao.

Kombinacija beznadja, straha i nepoverenja posejala je seme etnickog sukoba.

Tako, kada je srpski tinejdzer ranjen iz vatrenog oruzja iz automobila u prolazu, Srbi su pretpostavili da su to ucinili Albanci – mada su pocinioci i dalje nepoznati – pa su organizovali protestne skupove i blokirali puteve. Medjunarodne snage nisu sprecavale ove blokade puteva, sto je izazivalo sve glasnije negodovanje. Onda, kada je albanski decak na televiziji izjavio da su on i njegovi drugovi skocili u reku bezeci od Srba i da su se njegovi prijatelji udavili u reci, to je imalo efekat varnice koja je izazvala pozar.

Protesti protiv nasilja prerasli su u nasilje. Sok i ponizenje bili su pojacani strahom i besom.

Sada moramo raditi na izgradnji buducnosti – buducnosti za sve Kosovare. Videli smo kako nas mrznja i podele unistavaju i sada moramo raditi zajedno – doslovno. Albanci ce pomoci da se obnove srpske kuce koje su unistene i tako zapoceti obnovu podeljene zemlje. Vlada Kosova vec je namenila pet miliona evra za tu svrhu.

Svi moramo jednoglasno osuditi nasilje na obe strane. To moramo uciniti iskreno i ne smemo dozvoliti da se to koristi samo za sticanje politicke koristi. Treba osuditi one koji su vrsili nasilje. Vazno je da zbog toga ne bude osujecena kolektivna volja Kosova da postane nezavisna i suverena drzava.

Ne smemo dozvoliti da se ovo ikada ponovi. To ne znaci da samo KFOR treba da bude bolje pripremljen, vec to vazi i za Kosovare koji rade na polju bezbednosti i pravosudja, i narocito na prikupljanju obavestajnih informacija, tako da ekstremisti na obe strane, oni koji izazivaju nevolje, mogu biti zaustavljeni.

Potrebno je da se angazujemo u istinskom dijalogu sa medjunarodnom zajednicom o tome kako sacuvati poverenje ljudi u politicki proces. Kosovski politicari se takodje moraju angazovati u radu s ljudima i pokazati da rade u korist svoje zemlju, a ne da samo skupljaju politicke poene.

Moramo suciti Beograd sa jasnim izborom: ili cete podrzati integraciju lokalnih Srba i biti deo resenja ili se pripremite da postanete deo problema i suocite se sa posledicama koje to povlaci pred medjunarodnom zajednicom.

Hasim Taci je predsednik Demokratske stranke Kosova.