U ovom podnesku Stiven Kej (Steven Kay) i Džilijen Higins (Gillian Higgins) traže od sudije Fausta Pokara (Fausto Pocar) da imenuje sudijsko veće čiji bi zadatak bio da razmotri mogućnost obelodanjivanja tog materijala.
Radi se, navodno, o izjavama i lekarskim nalazima o medicinskoj nezi koju je bivši jugoslovenski predsednik imao u Pritvorskoj jedinici, te njegovim pokušajima da se izbori za privremeni boravak na slobodi radi lečenja u Moskvi. Kej i Higinsova tvrde da im je Milošević pre no što je umro rekao kako želi da ta dokumentacija bude dostupna javnosti.
Advokati napominju da su – u vreme kada su razmatrali mogućnost da od sudskog veća koje je sudilo Miloševiću zatraže objavljivanje materijala – iz Sekretarijata Tribunala bili obavešteni da nakon njegove smrti dotične sudije više nisu nadležne za pitanja koja se tiču tog slučaja.
A kada su pristupili sudijama koji odlučuju o tome da li se sudski zapisnici mogu staviti na raspolaganje onima koji vrše istragu o uzrocima Miloševićeve smrti, kao i internu istragu, ponovo im je rečeno da se obraraćaju na pogrešnu adresu.
Kej i Higinsova su pokrenuli žalbeni postupak na ovu odluku.
U uporednom zahtevu koji su podneli sudiji Pokaru, oni od njega traže da formira posebno veće koje će rešiti ovaj problem i ističu da je to pitanje „vrlo bitno”, s obzirom na spekulacije u vezi sa okolnostima pod kojim je Milošević umro.
Ranijim testiranjem uzoraka Miloševićeve krvi otkriveni su tragovi leka koji mu nisu prepisali sudski lekari i za koji se zna da neutrališe dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska koje je optuženi uzimao.
Nakon što je preminuo, otkrilo se da je Milošević u svom pismu ruskim vlastima izneo sumnju da ga neko truje. Takođe postoji i mogućnost da je Milošević na svoju ruku uzimao nedozvoljeni lek u nameri da manipuliše vlastitim zdravljem kako bi postigao privremeno oslobađanje iz pritvora Tribunala.
Radi se, navodno, o izjavama i lekarskim nalazima o medicinskoj nezi koju je bivši jugoslovenski predsednik imao u Pritvorskoj jedinici, te njegovim pokušajima da se izbori za privremeni boravak na slobodi radi lečenja u Moskvi. Kej i Higinsova tvrde da im je Milošević pre no što je umro rekao kako želi da ta dokumentacija bude dostupna javnosti.
Advokati napominju da su – u vreme kada su razmatrali mogućnost da od sudskog veća koje je sudilo Miloševiću zatraže objavljivanje materijala – iz Sekretarijata Tribunala bili obavešteni da nakon njegove smrti dotične sudije više nisu nadležne za pitanja koja se tiču tog slučaja.
A kada su pristupili sudijama koji odlučuju o tome da li se sudski zapisnici mogu staviti na raspolaganje onima koji vrše istragu o uzrocima Miloševićeve smrti, kao i internu istragu, ponovo im je rečeno da se obraraćaju na pogrešnu adresu.
Kej i Higinsova su pokrenuli žalbeni postupak na ovu odluku.
U uporednom zahtevu koji su podneli sudiji Pokaru, oni od njega traže da formira posebno veće koje će rešiti ovaj problem i ističu da je to pitanje „vrlo bitno”, s obzirom na spekulacije u vezi sa okolnostima pod kojim je Milošević umro.
Ranijim testiranjem uzoraka Miloševićeve krvi otkriveni su tragovi leka koji mu nisu prepisali sudski lekari i za koji se zna da neutrališe dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska koje je optuženi uzimao.
Nakon što je preminuo, otkrilo se da je Milošević u svom pismu ruskim vlastima izneo sumnju da ga neko truje. Takođe postoji i mogućnost da je Milošević na svoju ruku uzimao nedozvoljeni lek u nameri da manipuliše vlastitim zdravljem kako bi postigao privremeno oslobađanje iz pritvora Tribunala.
