Svedok govori o ratnom „paklu“
Bivši pritvorenik svedoči o užasnom tretmanu zatvorenika koji su prebacivani iz jednog logora u drugi.
Svedok govori o ratnom „paklu“
Bivši pritvorenik svedoči o užasnom tretmanu zatvorenika koji su prebacivani iz jednog logora u drugi.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 665, 15. oktobar 2010.)
Na suđenju dvojici visokih zvaničnika policije bosanskih Srba, nekadašnji pritvorenik zatvorskog logora govorio je ove sedmice o strašnim uslovima pod kojima su tokom avgusta 1992. zatvorenici prijedorskog logora Omarska bili prebacivani u logor Manjača, nedaleko od Banja Luke.
Mićo Stanišić i Stojan Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom.
Optuženi su za zločine koji su u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992. počinjeni na području 20 opština širom Bosne, uključujući i Prijedor.
Župljanin je 1994. postao savetnik bivšeg predsednika bosanskih Srba i sadašnjeg haškog optuženika, Radovana Karadžića, a optužen je za istrebljenje, ubijanje, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.
Stanišić je optužen za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i zbog toga što nije sprečio ili kaznio zločine koje su počinili njegovi potčinjeni. U optužnici protiv Stanišića se navodi da je on u aprilu 1992. bio imenovan za ministra u novoformiranom Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP), te je samim tim ušao i u vladu bosanskih Srba.
Na početku svog iskaza, svedok optužbe Muharem Murselović je ispričao kako je pre rata u Prijedoru imao uspešan ugostiteljski biznis, te kako je trenutno zaposlen kao regionalni političar.
Svedok je rekao da je prvi put bio uhapšen 23. maja 1992., nakon čega je noć proveo u prijedorskoj policijskoj stanici, zajedno sa šestoro ili sedmoro ljudi, te da je potom bio oslobođen. Nedelju dana kasnije, 30. maja, ponovo je uhapšen u odveden u logor Omarska.
„Ko Vas je uhapsio 30. maja?“, pitao je tužilac Metju Olmsted (Matthew Olmsted).
„Jedan komšija, [bosanski Srbin] po imenu Ranko Vujasinović“, odgovorio je svedok, dodajući da je „on bio prilično arogantan, da je pohapsio sve svoje komšije i odveo nas u jedan hotel po imenu Hotel Balkan, gde je bilo internirano oko 200 do 300 ljudi, uključujući žene i decu“.
Po rečima svedoka, Vujasinović je bio pripadnik rezervnog sastava policije, „koga je bilo lako identifikovati zahvaljujući uniformi koju je nosio“.
Situacija u Hotelu Balkan bila je, po Murselovićevim rečima, „neprijatna“. On je dodao da su ljudi bili prisiljeni da pokažu svoja dokumenta policajcima, te da su bili razdvojeni zavisno od pretpostavljene etničke pripadnosti.
„Muslimani i Hrvati s jedne, a Srbi sa druge strane“, dodao je on. „Rekli su nam da izađemo iz hotela, gde su stajali autobusi. Tu sam video tri ili četiri autobusa i uskoro su nas ukrcali u njih.“
On je rekao da su potom bili prebačeni u logor Omarska. „Došli smo u taj rudnik, u taj objekat, i nismo imali nikakvu predstavu o tome čemu on služi niti gde se nalazimo. Tek kasnije smo shvatili da smo u Omarskoj“, dodao je.
U optužnici protiv Stanišića i Župljanina pominje se preko 50 zatvorskih objekata – uključujući i logore Omarska, Keraterm i Trnopolje – koje su osnovali bosanski Srbi i u kojima su nesrpski zatočenici bili premlaćivani, mučeni, seksualno iskorišćavani, ponižavani, maltretirani i psihički zlostavljani.
Opisujući prevoz zatvorenika iz Omarske u Manjaču, Murselović je rekao: „Mislim da je to bio jedan od najtežih dana u životu. Ponovo smo negde putovali, a nismo imali predstavu kuda. Naterani smo da legnemo na pod, sa glavama prema napred.“
Olmsted je potom Murselovića ispitivao o onome što se dešavalo 6. avgusta 1992. Svedok je rekao da se seća toga dana.
„To je bio dan kada smo bili prisiljeni da se ukrcamo u te autobuse; čekali smo u garaži kada smo pozvani i prisiljeni da se ukrcamo u ta dva ili tri autobusa“, kazao je on. „U mom autobusu je bilo barem 80 ili 90 ljudi. Bio je to javni autobus. Ležali smo u gomili na podu, jedan preko drugoga; nismo sedeli u autobusu.“
„Ležali smo na podu, svi smo bili prljavi, bili smo prisiljeni da jedemo nešto trulo, mislim pasulj, tako da smo svi imali dizenteriju, i svi smo smrdeli kao životinje i ležali smo jedni na drugima. Policajci su hodali preko naših leđa i govorili „o, kako ove balije (pogrdan naziv za Bošnjake) smrde!“
„Dan je bio vreo, a izmet nam se slivao niz pantalone.
„Kao što sam rekao, bilo je veoma vruće 6. avgusta 1992. – a svi prozori su bili zatvoreni i nije nam bilo dozvoljeno da ih otvorimo. U stvari, čak su uključili i grejanje. Bio je to pravi pakao.“
Svedok je objasnio da mu nisu dali vodu. „Bio sam žedan i jedina želja mi je bila da nešto popijem. Nije nam data nikakva voda, tako da sam želeo da odem do prozora i poližem ga, jer se na njemu kondenzovala voda od sve te toplote“, kazao je.
Tužilac je potom pitao gde su odvezeni autobusi.
„Uveče, oko 9 ili 10, došli smo negde – najpre nisam znao gde, ali sam kasnije shvatio da smo bili ispred logora Manjača, tu su autobusi bili parkirani i vozači i pratnja su ih napustili“, odgovorio je svedok.
Autobus su pratila dvojica policajaca i policijsko vozilo.
U optužnici protiv Stanišića i Župljanina kaže se i da su „od maja do kraja decembra 1992. pritvorenici logora Manjača bili redovno premlaćivani u čitavoj zoni logora, uključujući i okolinu pokretne bolnice, konjušnice i ostale zgrade.
„Premlaćivanje je vršeno pesnicama, nogama, pendrecima, drvenim palicama, kundacima i kablovima za struju. U nekim slučajevima se radilo o batinama koje su bile toliko teške da su dovodile do trajnih teških ozleda i smrti.“
Putovanje od Omarske do Manjače, uprkos tome što se radi o maloj udaljenosti, trajalo je bolnih jedanaest sati“, kazao je Murselović.
„U jednom trenutku su iz autobusa izveli nekog starijeg muškarca, zvao se Dedo Crnović; a kada su ga pozvali, rekli su kako hoće da naprave ćevape (tradicionalno jelo od mlevenog mesa) od njega. On je onda uzeo moju jaknu, jer smo shvatili da manje boli kad vas tuku ukoliko na sebi imate jaknu, bez obzira na temperaturu.“
Po Murselovićevim rečima, potom su se mogli čuti krici njegovog kolege-zatvorenika.
„Vrištao je i vrištao, i to je iznenada prestalo, pa su onda rekli da dvojica treba da izađu i odnesu ga [Crnovića], i izneli su ga, ali je on već bio mrtav“, nastavio je svedok. „Nismo to shvatili do narednog jutra.“
Svedok je rekao da je sutradan ujutro video tela još sedmoro ili više ubijenih ljudi, dodajući da je komandir Manjače odbio da preuzme mrtve, tako da su oni bili uneseni u autobus i kasnije bačeni u reku Vrbas.
Ostaci Dede Crnovića pronađeni su 2000. godine.
Murselović je rekao da je logor Manjača bio „manje zlo“ od Omarske.
„Želeli smo da pobegnemo od ljudi iz Prijedora, naših suseda – bilo gde, čak i u Manjaču“, dodao je.
Stanišić se Haškom tribunalu predao u martu 2005. godine, dok su Župljanina, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu, srbijanske vlasti uhapsile 10. juna 2008. Optužnice su im spojene u septembru 2008., a obojica su izjavili da se ne osećaju krivima ni po jednoj tački.
Suđenje se nastavlja ove sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
