SASLUŠANJE O KONTRADIKTORNIM NAREĐENJIMA ZA SREBRENICU
Bivši zapovednik policije kaže da je u vreme masakra postojalo neslaganje među bosanskim Srbima.
SASLUŠANJE O KONTRADIKTORNIM NAREĐENJIMA ZA SREBRENICU
Bivši zapovednik policije kaže da je u vreme masakra postojalo neslaganje među bosanskim Srbima.
Jedan svedok je ove sedmice pred Haškim tribunalom izjavio kako su ratni general bosanskih Srba, Ratko Mladić, i bivši predsednik bosanskih Srba, Radovan Karadžić, u vreme srebreničkog masakra izgleda izdavali protivrečna naređenja kada je u pitanju sudbina bošnjačkih zarobljenika.
Dragomir Vasić je, kao bivši načelnik zvorničkog Centra za javnu bezbednost – iz kojeg je vršena koordinacija aktivnosti lokalnih policijskih stanica, uključujući i srebreničku – svedočio ove sedmice na suđenju za ratne zločine bivšem komandantu Vojske Jugoslavije (VJ), Momčilu Perišiću.
Kao najviši oficir VJ-a koji se tereti za zločine počinjene u Bosni i Hrvatskoj, Perišić je izjavio da nije kriv za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, uključujući pomaganje i podsticanje opsade Sarajeva koja je trajala 43 meseca, granatiranje Zagreba kao hrvatske prestonice i masakr koji je nad oko 8,000 bosanskih Muslimana počinjen u julu 1995. godine, nakon što je Srebrenicu zauzela Vojska Republike Srpske (VRS).
U optužnici se navodi da je okrivljeni obezbeđivao finansijsku, logističku i kadrovsku podršku srpskim snagama koje su u periodu od 1991. do 1995. delovale u Bosni i Hrvatskoj.
Tužioci su Vasića pozvali da svedoči o onome čemu je u obližnjoj opštini Bratunac, koja je u to vreme bila pod kontrolom bosanskoh Srba, prisustvovao polovinom jula 1995.
Vasić je sudijama rekao kako je u večernjim satima 13. jula 1995. otišao u sedište Srpske demokratske stranke (SDS) u Bratuncu, gde je sa Miroslavom Deronjićem – tada vodećim srpskim političarem na tom području i predsednikom opštinskog kriznog štaba – razgovarao o velikom prilivu zarobljenih bosanskih Muslimana u taj grad.
„Bio sam zabrinut što se grad puni zarobljenicima . . . a nije bilo nikoga ko bi ih čuvao“, kazao je Vasić.
„G. Deronjić mi je rekao da će pozvati predsednika Karadžića i zatražiti instrukcije u vezi sa daljim postupanjem.“
Nakon tog sastanka, Vasić je – kako je rekao – tokom iste večeri dva ili tri puta iz bratunačke policijske stanice odlazio u sedište SDS-a kako bi saznao da li je uspostavljena komunikacija s Karadžićem.
A kada je oko ponoći poslednji put stigao u sedište SDS-a, tamo su se – kako je rekao – već nalazili Deronjić i pukovnik Ljubiša Beara, koji je bio načelnik bezbednosti glavnog štaba VRS-a.
Beari se pred Haškim tribunalom u odvojenom postupku trenutno sudi za genocid koji je izvršen u Srebrenici. Deronjić je, pak, 2002. pred Tribunalom priznao krivicu za ratne zločine, ali je tokom izdržavanja kazne preminuo u švedskom zatvoru 2007. godine.
Vasić je pred sudom rekao da ga je Beara obavestio o tome kako mu je stiglo naređenje da ubije sve zarobljenike u Bratuncu.
„Pitao sam ga čije je to naređenje, a on mi je samo odgovorio: ’Stiglo je od gazde“, kazao je Vasić.
„Kada sam ga pitao: ’O kom gazdi govoriš?’, njegov odgovor je glasio: ’O generalu Mladiću.’“
No, svedok je rekao i da je iste večeri izbila svađa između Deronjića i Beare, zbog toga što je Deronjić od Karadžića dobio naređenja koja su, kako je mislio, protivrečila onima koja su Beari stigla od Mladića.
„[Deronjić] je rekao da mu je predsednik izdao šifrovano naređenje koje je glasilo: ’Miroslave, roba mora biti u skladištu“, kazao je Vasić.
Deronjić je uporno tvrdio kako je ta poruka bila naređenje da se zarobljenici iz Bratunca prebace u neki zatvorski objekat – rekao je svedok sudijama.
„Naposletku je pukovnik Beara rekao da će se pokoriti“, kazao je Vasić.
Svedok se potom prisetio kako je narednog jutra oko 7 sati otišao u bratunačku policijsku stanicu da se pripremi za posetu Tomislava Kovača, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova bosanskih Srba.
Kada je stigao, pripreme za transport bratunačkih zarobljenika bile su – po Vasićevim rečima – već u toku.
Ali je u policijskoj stanici, kako je naveo, ponovo video Bearu.
„[Beara] je ponavljao da je . . . Mladić naredio da se zarobljenici ubiju, i pitao me je da li bih mogao da odredim nekoliko . . . policajaca od poverenja koji bi bili stavljeni pod njegovu komandu kako bi se izvršio taj zadatak“, rekao je svedok.
Vasić je kazao da je to odbio, ukazujući na to da je „koliko ja razumem, naređenje [bilo drugačije]“, na šta se Beara – po njegovim rečima – besno okrenuo i otišao.
Kad je Kovač stigao, svedok ga je – kako je naveo – obavestio o oba svoja susreta s Bearom.
Po njegovim rečima, Kovač mu je odgovorio na sledeći način: „Vojni zarobljenici su u nadležnosti vojske [a ne policije] i mi ne bi trebalo da se mešamo u te stvari.“
Vasić je primetio da su u to vreme odnosi između vojske i policije bili „zategnuti“.
Tokom unakrsnog ispitivanja, branilac Novak Lukić je Vasiću postavljao pitanja koja su se ticala organizacije i lanca komandovanja u policijskim snagama bratunačke opštine.
„Da li ste, tokom čitavog perioda koji ste proveli na toj funkciji, od svojih pretpostavljenih dobili bilo kakvo naređenje da u vezi sa Srebrenicom sprovedete bilo kakvu istragu?“, pitao je Lukić svedoka.
„Ne, nije mi bio poveren nikakav zadatak tog tipa“, odgovorio je Vasić.
Suđenje se nastavlja iduće sedmice.
Andrew W. Maki je saradnik IWPR-a.
Dragomir Vasić je, kao bivši načelnik zvorničkog Centra za javnu bezbednost – iz kojeg je vršena koordinacija aktivnosti lokalnih policijskih stanica, uključujući i srebreničku – svedočio ove sedmice na suđenju za ratne zločine bivšem komandantu Vojske Jugoslavije (VJ), Momčilu Perišiću.
Kao najviši oficir VJ-a koji se tereti za zločine počinjene u Bosni i Hrvatskoj, Perišić je izjavio da nije kriv za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, uključujući pomaganje i podsticanje opsade Sarajeva koja je trajala 43 meseca, granatiranje Zagreba kao hrvatske prestonice i masakr koji je nad oko 8,000 bosanskih Muslimana počinjen u julu 1995. godine, nakon što je Srebrenicu zauzela Vojska Republike Srpske (VRS).
U optužnici se navodi da je okrivljeni obezbeđivao finansijsku, logističku i kadrovsku podršku srpskim snagama koje su u periodu od 1991. do 1995. delovale u Bosni i Hrvatskoj.
Tužioci su Vasića pozvali da svedoči o onome čemu je u obližnjoj opštini Bratunac, koja je u to vreme bila pod kontrolom bosanskoh Srba, prisustvovao polovinom jula 1995.
Vasić je sudijama rekao kako je u večernjim satima 13. jula 1995. otišao u sedište Srpske demokratske stranke (SDS) u Bratuncu, gde je sa Miroslavom Deronjićem – tada vodećim srpskim političarem na tom području i predsednikom opštinskog kriznog štaba – razgovarao o velikom prilivu zarobljenih bosanskih Muslimana u taj grad.
„Bio sam zabrinut što se grad puni zarobljenicima . . . a nije bilo nikoga ko bi ih čuvao“, kazao je Vasić.
„G. Deronjić mi je rekao da će pozvati predsednika Karadžića i zatražiti instrukcije u vezi sa daljim postupanjem.“
Nakon tog sastanka, Vasić je – kako je rekao – tokom iste večeri dva ili tri puta iz bratunačke policijske stanice odlazio u sedište SDS-a kako bi saznao da li je uspostavljena komunikacija s Karadžićem.
A kada je oko ponoći poslednji put stigao u sedište SDS-a, tamo su se – kako je rekao – već nalazili Deronjić i pukovnik Ljubiša Beara, koji je bio načelnik bezbednosti glavnog štaba VRS-a.
Beari se pred Haškim tribunalom u odvojenom postupku trenutno sudi za genocid koji je izvršen u Srebrenici. Deronjić je, pak, 2002. pred Tribunalom priznao krivicu za ratne zločine, ali je tokom izdržavanja kazne preminuo u švedskom zatvoru 2007. godine.
Vasić je pred sudom rekao da ga je Beara obavestio o tome kako mu je stiglo naređenje da ubije sve zarobljenike u Bratuncu.
„Pitao sam ga čije je to naređenje, a on mi je samo odgovorio: ’Stiglo je od gazde“, kazao je Vasić.
„Kada sam ga pitao: ’O kom gazdi govoriš?’, njegov odgovor je glasio: ’O generalu Mladiću.’“
No, svedok je rekao i da je iste večeri izbila svađa između Deronjića i Beare, zbog toga što je Deronjić od Karadžića dobio naređenja koja su, kako je mislio, protivrečila onima koja su Beari stigla od Mladića.
„[Deronjić] je rekao da mu je predsednik izdao šifrovano naređenje koje je glasilo: ’Miroslave, roba mora biti u skladištu“, kazao je Vasić.
Deronjić je uporno tvrdio kako je ta poruka bila naređenje da se zarobljenici iz Bratunca prebace u neki zatvorski objekat – rekao je svedok sudijama.
„Naposletku je pukovnik Beara rekao da će se pokoriti“, kazao je Vasić.
Svedok se potom prisetio kako je narednog jutra oko 7 sati otišao u bratunačku policijsku stanicu da se pripremi za posetu Tomislava Kovača, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova bosanskih Srba.
Kada je stigao, pripreme za transport bratunačkih zarobljenika bile su – po Vasićevim rečima – već u toku.
Ali je u policijskoj stanici, kako je naveo, ponovo video Bearu.
„[Beara] je ponavljao da je . . . Mladić naredio da se zarobljenici ubiju, i pitao me je da li bih mogao da odredim nekoliko . . . policajaca od poverenja koji bi bili stavljeni pod njegovu komandu kako bi se izvršio taj zadatak“, rekao je svedok.
Vasić je kazao da je to odbio, ukazujući na to da je „koliko ja razumem, naređenje [bilo drugačije]“, na šta se Beara – po njegovim rečima – besno okrenuo i otišao.
Kad je Kovač stigao, svedok ga je – kako je naveo – obavestio o oba svoja susreta s Bearom.
Po njegovim rečima, Kovač mu je odgovorio na sledeći način: „Vojni zarobljenici su u nadležnosti vojske [a ne policije] i mi ne bi trebalo da se mešamo u te stvari.“
Vasić je primetio da su u to vreme odnosi između vojske i policije bili „zategnuti“.
Tokom unakrsnog ispitivanja, branilac Novak Lukić je Vasiću postavljao pitanja koja su se ticala organizacije i lanca komandovanja u policijskim snagama bratunačke opštine.
„Da li ste, tokom čitavog perioda koji ste proveli na toj funkciji, od svojih pretpostavljenih dobili bilo kakvo naređenje da u vezi sa Srebrenicom sprovedete bilo kakvu istragu?“, pitao je Lukić svedoka.
„Ne, nije mi bio poveren nikakav zadatak tog tipa“, odgovorio je Vasić.
Suđenje se nastavlja iduće sedmice.
Andrew W. Maki je saradnik IWPR-a.
