Srpsko novinarstvo na sudu
Hapsenje Miroslava Filipovica nastalo je u okviru kampanje vlasti da se svi nezavisni novinari obeleze kao strani placenici i spijuni.
Srpsko novinarstvo na sudu
Hapsenje Miroslava Filipovica nastalo je u okviru kampanje vlasti da se svi nezavisni novinari obeleze kao strani placenici i spijuni.
Miroslav Filipovic (49) je skroman covek. Jugosloven starog kova, zivi u jednom gradu na jugu Srbije, gde se bavio novinarstvom u toku najmracnijih dana komunistickog perioda.
Napisao je knjigu o socijalnom uticaju proizvodnje aviona u Kraljevu izmedju 1926 - 44. godine i bio ukljucen u prikupljanje hrane i druge pomoci za svoj grad posle NATO bombardovanja. Ozenjen je i ima dvoje dece koja su krenula ocevim stopama i studiraju novinarstvo.
Iznenada, medjutim, nasao se u zatvorskoj celiji, cekajuci da Vojni sud odredi da li ce mu biti sudjeno zbog spijunaze.
Beogradske vlasti nisu komentarisale, ali razlog njegovog pritvaranja 8. maja bio je jasan. U toku poslednjih meseci, ovaj tihi covek nalazio se na novinarskoj misiji. U seriji ekspozea za Institut za izvestavanje o ratu i miru (IWPR), on je uperio svetlo u samo srce jugoslovenske politike: u njenu vojsku i organe bezbednosti.
U jednom od njegovih znacajnijih clanaka, pisao je o zlocinima koje je pocinila jugoslovenska vojska na Kosovu, po recima samih vojnika koji su opisivali dogadjaje - i njihovo kajanje. U prosirenom izvestaju, opisao je do detalja gomilanje vojnih trupa ne u Crnoj Gori, kako se ocekivalo, vec u Sandzaku, srpskoj teritoriji u kojoj zivi muslimanska vecina.
Zatim sledi clanak u kojem opisuje nastojanja vlasti da ubaci policiju i druge naoruzane pojedince na teritoriju Kosova. Nedavno je pisao o tome da su tri generala podrzala odmetnutog crnogorskog lidera, Mila Djukanovica.
Vredi spomenuti, iako rezim na ovo nije obratio paznju, da je Filipovic takodje do detalja izvestavao i o sudbini Srba, koji su ostali na Kosovu pod pritiskom radikalnih Albanaca i izbeglica sa Kosova u Srbiji kojima drzava ne pruza adekvatnu pomoc.
Ovi novinski clanci otkrivaju pravu prirodu beogradskog politickog establismenta, opisujuci ga onakav kakav je. Filipovicevi clanci karakteristicni su po dubini izvora iz krugova vojske i drzavne bezbednosti. Nije bilo spekulacija niti politickog poziranja. Imao je originalu pricu.
Filipovic je otkrio pukotine u rezimu, ne samo one u vezi sa dezertiranjem generala, vec i teskobe koju su osecali sami vojnici. Cak se i medju onima koji sprovode jugoslovensku politiku javlja puno nesuglasica.
Znacajno je sto je i sam Filipovic simbol te unutrasnje podele Srbije. Kolege koje su radile zajedno sa njim govore o njegovom upornom nastavljanju hrabrog izvestavanja, cak i posle jednog upozorenja, zasnovanom na njegovom licnom nemiru zbog akcija koje je vlast preduzela u ime svojih gradjana. Filipovic je na svoje novinarstvo gledao kao na izraz patriotizma, u ime zemlje koja je skrenula sa pravog puta.
Nedavne masovne demonstracije u Srbiji potvrdjuju da on nije sam. Do sada je bilo hapsenja i uglavnom privremenih pritvora. Beogradska televizija Studio B i nezavisni radio B2-92 bili su neko vreme zabranjeni. Treba spomenuti i Zeljka Kopanju, koji je poveo je istragu o ratnim zlocinima u svojim nezavisnim bosansko srpskim novinama "Nezavisne novine", zbog cega je izgubio obe noge u eksploziji bombe podmetnute u njegovom automobiliu.
U toku bombardovanja, Slavko Curuvija, urednik Dnevnog Telegrafa, koji je u svojim tekstovima prethodno zestoko napao Milosevica, ubijen je ispred svoje kuce. Medjutim, ozbiljnoscu svog posla i jasnocom kojom se bavio pitanjima od centralnog znacaja za Srbiju, Filipovic se sigurno izdvaja.
U jednom momentu pretila mu je kazna do 15 godina zatvora. U ponedeljak su ga pripadnici drzavne bezbednosti uhapsili u kuci, zaplenivsi njegov hard-drajv, papire, njegov adresar, dnevnik i pasos. U sredu 10. maja Okruzni sud u Kraljevu predao je ovaj slucaj vojnom tuziocu u Nisu, da bi se odredilo da li ce doci do pokretanja zvanicne istrage o spijunazi.
U sudskoj tuzbi narocito se spominju poslednji Filipovicevi clanci pisani za IWPR. Filipovic je potvrdio da mu je za vreme saslusanja ispred istraznog sudije postalo jasno da ce biti optuzen za spijunazu, uz objasnjenje da je od oktobra 1999. godine umesan u "prikupljanje cinjenica koje su od kljucne vaznosti za odbranu zemlje koje je zatim prosledjivao stranoj organizaciji IWPR, koja se bavi obavestajnim radom". Takvo pisanje je po misljenju tuzioca: "doprinelo slabljenju odbrambene moci zemlje".
Filipovicev slucaj brzo je privukao domacu i medjunarodnu paznju. Pored IWPR-a, on pise za Frans Pres i beogradske dnevne novine "Danas". Filipovic je takodje saradjivao sa Helsinskim komitetom za ljudska prava za koji je pripremao jedan vazan izvestaj o Sandzaku. Peticija podrske koju je uputio "Danas" odmah je pocela da kruzi medju beogradskim novinarima. Demokratska partija objavila je jedno preuvelicano saopstenje u kojem se kaze da su Filipovica otele paravojne formacije. Na taj nacin ga je izlozila opasnosti: njegov profil bio je vise novinarski nezavisan nego direktno politicki angazovan.
Njegovo stradanje ukazuje, takodje, na ogranicenost bilo kakvog pritiska spolja. "Nemamo bas mnogo uticaja na Slobodana Milosevica, ovih dana" bio je gotovo istovetni komentar koji sam cuo od strane predstavnika britanskog Ministarstva spoljnih poslova, Evropske zajednice i Organizacije za bezbednost i kooperaciju u Evropi.
Kolege u Beogradu bojale su se da ce tuzilastvo iskoristiti Filipovicevu vezu sa jednom medjunarodnom organizacijom za podrzavanje medija (IWPR je registrovan kao dobrotvorno drustvo u Velikoj Britaniji) da bi ga optuzilo da radi kao strani agent na podrivanju rezima uz pomoc zapadnog novca.
Ovaj slucaj dolazi u toku intenzivne dvomesecne kampanje u kojoj su vlasti pokusale da obeleze nezavisne medije (koje po prirodi zavise od spoljne pomoci) kao strane placenike. Postojala je zabrinutost da bi vlada mogla upotrebiti ovaj slucaj da "dokaze", narocito zbog biraca na selu, da su svi nezavisni novinari spijuni.
Moraju se pojacati napori da se podrzi nezavisno drustvo i demokratska opozicija u Srbiji. Mnogi govore uopsteno protiv jugoslovenskog predsednika. Filipovic je, medjutim, po temeljitosti izvestavanja i preciznosti kritike, jedan od prvih disidenta postkosovskog perioda koji se pojavio u Jugoslaviji. Njegova srcanost otkriva ono najbolje u Srbiji sto pokazuje da se na kraju drustvo moze promeniti.
U ovom slucaju, Vojni sud je odbacio optuzbe. Vojni tuzilac je 12. maja, ocigledno, zakljucio da nema dovoljno dokaza za krivicno gonjenje za spijunazu, odredivsi ukidanje pritvora Filipvicu. Ovaj potez mogao bi da pokaze da postoji razdor unutar establismenta medju civilnim i vojnim drzavnim strukturama po pitanju tretmana Filipovica i ostalih disidenata koji se nalaze izmedju dve vatre.
"Odbacujem svaku mogucnost da sam pocinio krivicno delo spijunaze", rekao je Filipovic po njegovom oslobadjanju. "Ukoliko je neko umesan u takvu aktivnost onda ta osoba ne bi objavljivala informacije upotrebljavajuci puno ime i prezime". ( Njegovi clanci su dostupni na web sajtu: www.iwpr.net)
Uprkos cinjenici da je oslobodjen, njegov slucaj jos nije resen. Kada je IWPR nazvao njegovu zenu Slavicu da bi je obavestio o oslobadjanju njenog muza, ona je bila u soku. Zatim je upitala drhtavim glasom: "Da li to znaci je sve zavrseno? Ili moram da se bojim da ce ga opet uhapsiti u Kraljevu?"
Zaista, njegovi advokati su sprecili odrzavanje konferencije za stampu u Beogradu, dok ne dobiju potvrdu da protiv njega nisu podignute dodatne krivicne optuznice. Moguce je da ce Okruzni sud u Kraljevu podici optuznicu protiv njega, verovatno na osnovu Zakona o informisanju, zbog "sirenja lazi", koja bi mogla da se zavrsi velikom novcanom kaznom. Filipovic je za sada slobodan, ali su mediji u Srbiji jos uvek sputani.
Anthony Borden je izvrsni direktor Instituta za izvestavanje o ratu i miru.
