SVEDOK OPISUJE MASAKR NAD ALBANSKIM CIVILIMA
Osoba koja je preživela pogubljenje na Kosovu veruje da su iza napada stajali srpski vojnici i policija.
SVEDOK OPISUJE MASAKR NAD ALBANSKIM CIVILIMA
Osoba koja je preživela pogubljenje na Kosovu veruje da su iza napada stajali srpski vojnici i policija.
Jedan kosovski Albanac je na suđenju za ratne zločine bivšem generalu srbijanske policije, Vlastimiru Đorđeviću, ove sedmice posvedočio kako je preko 40 civila ubijeno tokom ofanzive koju su srpske snage u ranim jutarnjim satima izvele na njegovo selo.
Kao jedan od trojice koji su preživeli masakr u selu Ćuška (nadomak Peći [Peja]), Hazir Beriša (Hazir Berisha) je pred Haškim tribunalom svedočio protiv Đorđevića kao bivšeg pomoćnika srbijanskog ministra policije i načelnika odeljenja Republičke javne bezbednosti (RJB) pri Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP).
Đorđević je u oktobru 2003. optužen zbog navodnog učešća u srpskom slamanju otpora separatističke gerile, koje je tokom 1998. i 1999. dovelo do proterivanja gotovo milion Albanaca iz tadašnje južne srbijanske pokrajine.
Oko 10,000 civila, uglavnom albanske nacionalnosti, poginulo je u tim sukobima, koji su doveli do toga da je NATO pokrenuo vazdušne napade na Srbiju u trajanju od 11 nedelja, nakon čega su Kosovom devet godina upravljale Ujedinjene nacije, da bi u februaru prošle godine ono proglasilo nezavisnost.
Đorđević se tereti za učešće u „masovnoj ili sistematskoj kampanji nasilja, koja je podrazumevala deportacije, ubistva, prisilno razmeštanje i progon albanskog stanovništva na Kosovu“, u periodu od 1. januara do 20. juna 1999. godine. Kao cilj te kampanje pominje se „narušavanje etničke ravnoteže na Kosovu kako bi se obezbedio nastavak srpske kontrole nad tom pokrajinom“.
Da bi bila pokazana „masovna ili sistematska“ priroda navodnih zločina, u optužnici je pobrojano mnoštvo primera nasilja nad albanskim civilima na Kosovu.
Pre Berišinog ovosedmičnog svedočenja, tužioci su pročitali sažetak izjave koju je svedok ranije dao Kancelariji tužilaštva, gde je kao one koji su stajali iza napada na njegovo selo identifikovao pripadnike „srbijanske vojske i policije“
Beriša je potom sudijama ispričao kako je 14. maja 1999. godine, oko 7 sati izjutra, zajedno sa ostalim seljanima u dvorištu svoje kuće pio kafu, te kako je tada iz sela začuo pucnjeve za koje veruje da su ih ispalili pripadnici srbijanske policije i vojske.
„Majka me je molila da napustim kuću . . . jer je strahovala da će me kao vojno sposobnog muškarca ubiti, pošto sam u očima [srbijanske policije i vojnika] mogao biti pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova“, kazao je Beriša. „Zbog toga sam odlučio da odem.“
Probijajući se ka centru Ćuške, Beriša se – kako je rekao – priključio grupi od oko 250 ljudi koji su takođe bežali iz sela. Nakon 7 do 10 minuta, seljani su, kaže on, bili opkoljeni.
„[Srbijanska policija i vojnici] su došli sa svih strana i naredili nam da izađemo na put koji je prolazio pokraj groblja.“
Po rečima svedoka, seljanima je bilo kazano da iz džepova povade sve dragocenosti – uključujući novac, zlato, nakit i sva dokumenta ili lične karte. Potom su muškarci bili odvojeni od žena i dece, koji su uterani u dvorište kuće koja se nalazila preko puta mesta na kojem je Beriša stajao.
„Kuća je bila zapaljena“, kazao je Beriša, „a [žene i deca] su vrištali od straha.“
Svedok je rekao i da su muškarci bili podeljeni u tri grupe od po 12 do 15 ljudi, te odvedeni u odvojene kuće. Berišina grupa je, po njegovim rečima, bila sprovedena u kuću Sadika Gašija (Sadiq Gashi).
„Usput su [srbijanska policija i vojnici] sve vreme pucali. Psovali su [i] govorili nam: ’Gde vam je sad NATO?’, ’Gde je Toni Bler (Tony Blair)?’“, rekao je on.
Nakon dolaska u Gašijevu kuću, Beriši je bilo naređeno da zajedno sa ostalima uđe u jednu malu sobu, gde im je rečeno da posedaju na dve sofe – kazao je on sudijama.
„Sedeo sam u uglu“, posvedočio je Beriša. „Prvi meci su bili ispaljeni u mom pravcu. Bila je to neprekidna paljba . . . Pogođen sam prvo u levu nogu, a potom i u desno koleno.
„Došlo je do kratkotrajne pauze. Mogli ste da čujete krike ljudi koji su bili ranjeni. A potom sam čuo kako u svakoga od nas ispaljuju po jedan metak. Krenuli su sa moje leve strane i nastavili sve dok nisu stigli na [udaljenost od] jedne ili dve osobe do mene. Ne znam zbog čega su prestali, možda im je ponestalo municije.“
Nakon što su pripadnici srpskih snaga izašli napolje, jedan od njih je – po rečima svedoka – ubacio kanister sa gasom u sobu i zapalio kuću.
„Vatra mi je zahvatila lice, i u tom trenutku više nisam znao gde se nalazim, da li sam na zemlji ili plutam . . . Pokušao sam da ustanem, ne da bih preživeo [svoje] pogubljenje, nego da bih poginuo od metka, umesto da budem živ spaljen“, rekao je on.
Držeći slomljenu desnu nogu, Beriša je upotrebio levu kako bi ispuzao kroz pozor i napustio kuću.
„Bio sam ranjen u obe noge . . . leva noga mi je bila slomljena na sedam ili osam mesta, samo je koža te komade držala na okupu“, kazao je Beriša u sudnici.
Našavši se napolju, čuo je kako se na srpskom izdaju naređenja da se spale stvari.
Svedok je zaključio da je u tom incidentu bio ubijen 41 muškarac.
Tokom unakrsnog ispitivanja, glavni zastupnik odbrane, Dragoljub Đorđević, pokušao je da diskredituje Berišin iskaz tako što je doveo u pitanje karakter njegovog prvog susreta sa istražiteljima Haškog tribunala.
„Jeste li im Vi ponudili da date izjavu, ili su se oni najpre obratili Vama?“, pitao je on.
Takođe je osporavao Berišinu sposobnost prepoznavanja i razlikovanja uniformi koje su nosili srbijanski vojnici i policija.
Vlastimir Đorđević se više od tri godine skrivao, da bi u junu 2007. bio uhapšen u Budvi (primorski grad u Crnoj Gori). Pustio je bradu i zaposlio se kao građevinski radnik.
Njegovo je suđenje počelo 27. januara, a nastaviće se i sledeće sedmice.
Andrew W. Maki je saradnik IWPR-a.
Kao jedan od trojice koji su preživeli masakr u selu Ćuška (nadomak Peći [Peja]), Hazir Beriša (Hazir Berisha) je pred Haškim tribunalom svedočio protiv Đorđevića kao bivšeg pomoćnika srbijanskog ministra policije i načelnika odeljenja Republičke javne bezbednosti (RJB) pri Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP).
Đorđević je u oktobru 2003. optužen zbog navodnog učešća u srpskom slamanju otpora separatističke gerile, koje je tokom 1998. i 1999. dovelo do proterivanja gotovo milion Albanaca iz tadašnje južne srbijanske pokrajine.
Oko 10,000 civila, uglavnom albanske nacionalnosti, poginulo je u tim sukobima, koji su doveli do toga da je NATO pokrenuo vazdušne napade na Srbiju u trajanju od 11 nedelja, nakon čega su Kosovom devet godina upravljale Ujedinjene nacije, da bi u februaru prošle godine ono proglasilo nezavisnost.
Đorđević se tereti za učešće u „masovnoj ili sistematskoj kampanji nasilja, koja je podrazumevala deportacije, ubistva, prisilno razmeštanje i progon albanskog stanovništva na Kosovu“, u periodu od 1. januara do 20. juna 1999. godine. Kao cilj te kampanje pominje se „narušavanje etničke ravnoteže na Kosovu kako bi se obezbedio nastavak srpske kontrole nad tom pokrajinom“.
Da bi bila pokazana „masovna ili sistematska“ priroda navodnih zločina, u optužnici je pobrojano mnoštvo primera nasilja nad albanskim civilima na Kosovu.
Pre Berišinog ovosedmičnog svedočenja, tužioci su pročitali sažetak izjave koju je svedok ranije dao Kancelariji tužilaštva, gde je kao one koji su stajali iza napada na njegovo selo identifikovao pripadnike „srbijanske vojske i policije“
Beriša je potom sudijama ispričao kako je 14. maja 1999. godine, oko 7 sati izjutra, zajedno sa ostalim seljanima u dvorištu svoje kuće pio kafu, te kako je tada iz sela začuo pucnjeve za koje veruje da su ih ispalili pripadnici srbijanske policije i vojske.
„Majka me je molila da napustim kuću . . . jer je strahovala da će me kao vojno sposobnog muškarca ubiti, pošto sam u očima [srbijanske policije i vojnika] mogao biti pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova“, kazao je Beriša. „Zbog toga sam odlučio da odem.“
Probijajući se ka centru Ćuške, Beriša se – kako je rekao – priključio grupi od oko 250 ljudi koji su takođe bežali iz sela. Nakon 7 do 10 minuta, seljani su, kaže on, bili opkoljeni.
„[Srbijanska policija i vojnici] su došli sa svih strana i naredili nam da izađemo na put koji je prolazio pokraj groblja.“
Po rečima svedoka, seljanima je bilo kazano da iz džepova povade sve dragocenosti – uključujući novac, zlato, nakit i sva dokumenta ili lične karte. Potom su muškarci bili odvojeni od žena i dece, koji su uterani u dvorište kuće koja se nalazila preko puta mesta na kojem je Beriša stajao.
„Kuća je bila zapaljena“, kazao je Beriša, „a [žene i deca] su vrištali od straha.“
Svedok je rekao i da su muškarci bili podeljeni u tri grupe od po 12 do 15 ljudi, te odvedeni u odvojene kuće. Berišina grupa je, po njegovim rečima, bila sprovedena u kuću Sadika Gašija (Sadiq Gashi).
„Usput su [srbijanska policija i vojnici] sve vreme pucali. Psovali su [i] govorili nam: ’Gde vam je sad NATO?’, ’Gde je Toni Bler (Tony Blair)?’“, rekao je on.
Nakon dolaska u Gašijevu kuću, Beriši je bilo naređeno da zajedno sa ostalima uđe u jednu malu sobu, gde im je rečeno da posedaju na dve sofe – kazao je on sudijama.
„Sedeo sam u uglu“, posvedočio je Beriša. „Prvi meci su bili ispaljeni u mom pravcu. Bila je to neprekidna paljba . . . Pogođen sam prvo u levu nogu, a potom i u desno koleno.
„Došlo je do kratkotrajne pauze. Mogli ste da čujete krike ljudi koji su bili ranjeni. A potom sam čuo kako u svakoga od nas ispaljuju po jedan metak. Krenuli su sa moje leve strane i nastavili sve dok nisu stigli na [udaljenost od] jedne ili dve osobe do mene. Ne znam zbog čega su prestali, možda im je ponestalo municije.“
Nakon što su pripadnici srpskih snaga izašli napolje, jedan od njih je – po rečima svedoka – ubacio kanister sa gasom u sobu i zapalio kuću.
„Vatra mi je zahvatila lice, i u tom trenutku više nisam znao gde se nalazim, da li sam na zemlji ili plutam . . . Pokušao sam da ustanem, ne da bih preživeo [svoje] pogubljenje, nego da bih poginuo od metka, umesto da budem živ spaljen“, rekao je on.
Držeći slomljenu desnu nogu, Beriša je upotrebio levu kako bi ispuzao kroz pozor i napustio kuću.
„Bio sam ranjen u obe noge . . . leva noga mi je bila slomljena na sedam ili osam mesta, samo je koža te komade držala na okupu“, kazao je Beriša u sudnici.
Našavši se napolju, čuo je kako se na srpskom izdaju naređenja da se spale stvari.
Svedok je zaključio da je u tom incidentu bio ubijen 41 muškarac.
Tokom unakrsnog ispitivanja, glavni zastupnik odbrane, Dragoljub Đorđević, pokušao je da diskredituje Berišin iskaz tako što je doveo u pitanje karakter njegovog prvog susreta sa istražiteljima Haškog tribunala.
„Jeste li im Vi ponudili da date izjavu, ili su se oni najpre obratili Vama?“, pitao je on.
Takođe je osporavao Berišinu sposobnost prepoznavanja i razlikovanja uniformi koje su nosili srbijanski vojnici i policija.
Vlastimir Đorđević se više od tri godine skrivao, da bi u junu 2007. bio uhapšen u Budvi (primorski grad u Crnoj Gori). Pustio je bradu i zaposlio se kao građevinski radnik.
Njegovo je suđenje počelo 27. januara, a nastaviće se i sledeće sedmice.
Andrew W. Maki je saradnik IWPR-a.
