PREISPITIVANJE KAZNENE POLITIKE MKSJ-a
Očita nedoslednost pri izricanju kazni u Tribunalu posledica je nepostojanja preciznih uputstava.
PREISPITIVANJE KAZNENE POLITIKE MKSJ-a
Očita nedoslednost pri izricanju kazni u Tribunalu posledica je nepostojanja preciznih uputstava.
Teško je na čitavom Balkanu pronaći ikoga ko odobrava zatvorsku kaznu u trajanju od 33 godine, koja je prošlog meseca izrečena Dragomiru Miloševiću.
Reč je o bosanskom Srbinu koji je Sarajevsko-romanijskim korpusom komandovao tokom poslednjih 15 meseci opsade Sarajeva – u kojoj je od 1992. do 1995. ubijeno 10,000 ljudi – i kome je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) izrečena jedna od najtežih kazni.
No, ni tolika kazna nije naišla na odobravanje Senide Karović, predsednice Udruženja civilnih žrtava rata iz Sarajeva.
„Trebalo je da bude osuđen na doživotnu robiju“, izjavila je ona za bosanski list Dnevni avaz.
„Nikakva kazna nikada neće nadoknaditi sav bol i patnju koje su nevini građani Sarajeva morali da podnesu tokom rata.“
U Srbiji je, međutim, ta kazna doživljena kao nepotrebno oštra, pogotovo u poređenju sa onom koja je izrečena Naseru Oriću – bošnjačkom komandantu koji je 2006. osuđen zbog toga što nije sprečio ubijanje i mučenje pritvorenih bosanskih Srba.
„Ova presuda je sramna! Osudili su generala Miloševića na 33 godine zatvora, dok je Naser Orić dobio svega dve godine. To jasno pokazuje da je Haški tribunal politički sud“, tvrdi jedan od blogera sa internet-stranice srbijanskog dnevnog lista Blic.
U pozadini takve često izrazito emotivne retorike skriva se ozbiljan problem: nedostatak doslednosti pri izricanju kazni u MKSJ-u.
Sudije su dužne da kazne izriču u skladu sa Pravilima o postupku i dokazima, koja važe u Tribunalu. To znači da se od sudija zahteva da pre izricanja presude razmotre brojne faktore, poput težine prekršaja, situacije u kojoj se osuđena osoba nalazi, te eventualnih olakšavajućih okolnosti. Međutim, nijednim od tih uputstava nije precizirana i sama dužina kazne.
„To je veoma kompleksno pitanje. Smatram da su kazne više umetnost nego nauka. Stvar je u tome da je nešto prepušteno na savest sudijama i da tako verovatno i treba da bude“, izjavio je za IWPR profesor Vilijem Šabas (William Schabas), direktor irskog Centra za ljudska prava.
Međutim, neprecizna uputstva dovode do toga da su sudije – u situacijama kada su prinuđene da iskoriste svoja ovlašćenja – prepuštene na milost i nemilost kritici.
Branilac angažovan u Tribunalu, Majkl Karnavas (Michael Karnavas), izjavio je kako se sudije veoma trude da ne ostave utisak da pri kažnjavanju slede bilo čije sugestije. „Smatram da sudije, u samim sudskim većima, ljubomorno čuvaju vlastitu nezavisnost.
„Ne obaziru se na to kako je veće X presudilo u nekom slučaju. Opredeliće se za ono što oni sami smatraju najboljim.“
I zaista, sudije su imale vrlo različite pristupe kada je reč o olakšavajućim okolnostima – na primer, o tome da li je osumnjičeni priznao krivicu ili nije.
Miroslav Deronjić je osuđen za progon nesrpskog stanovništva koji je u Glogovi (Bosna) izvršen tokom 1992., pri čemu mu je izrečena kazna od svega deset godina, koju su tužioci predložili u zamenu za priznanje krivice.
S druge strane, Momiru Nikoliću je sudsko veće zatvorsku kaznu u trajanju od 27 godina izreklo za učešće u pritvaranju i pogubljenju bošnjačkih muškaraca i žena koji su 1995. pobegli iz Srebrenice.
Ta odluka je doneta uprkos zahtevu tužilaštva da – zbog toga što je okrivljeni priznao krivicu – kazna ne bude duža od 20 godina.
Jedan od razloga za nedoslednost pri izricanju presuda leži možda i u različitim iskustvima samih sudija.
Nekoliko sudija dolazi sa univerziteta i iz diplomatije, a ne iz oblasti krivičnog prava. Kao član žalbenog veća Tribunala, sudija Volfgang Šomburg (Wolfgang Schomburg) tvrdi da je mnogima od njih „teško da preuzmu odgovornost za strogu kaznu“.
„Profesori teže unapređenju prava, ali kad su u pitanju kazne, tu su pomalo kolebljivi“, izjavio je on za IWPR.
Moglo bi se reći i da sudije dolaze iz zemalja sa različitom pravnom tradicijom, te da imaju različita iskustva, zbog čega će svakom slučaju pristupati različito.
Neki posmatrači veruju da bi nedoslednost mogla biti i posledica toga što sudije pri donošenju presuda ne razmatraju uvek iste faktore.
„Kada uporedite slučajeve, možete videti da ne postoji doslednost u postupku razmatranja faktora koji utiču na kaznu“, izjavio je Denis Abels, proučavalac međunarodnog pritvorskog prava sa Amsterdamskog Univerziteta.
Abels zagovara sistem u kojem su sudije „daleko eksplicitnije pri kažnjavanju“ i ukazivanju na pojedinačne faktore koje su razmotrili.
No, sudija Šomburg smatra da, kada je reč o kažnjavanju, ne bi bilo moguće sačiniti preciznija uputstva.
Sudska diskrecija je veoma važan aspekt kažnjavanja, kaže on, jer se tu radi o „uzimanju u obzir faktora koji su specifični za svaki pojedini slučaj, [pošto se] nijedan slučaj ne može porediti s drugim“.
I Abels i Karnavas smatraju da bi problem bio rešen ukoliko bi Tribunal uveo praksu posebnih saslušanja pre same presude – sličnih onima koja se odigravaju pred Specijalnim sudom UN-a za Sijera Leone.
Time bi se i tužilaštvu i braniocima omogućilo da ukažu na specifične otežavajuće ili olakšavajuće faktore koji su u određenom slučaju relevantni za utvrđivanje kazne. Kako sada stvari stoje, sudije kaznu utvrđuju na temelju argumenata koji tokom slučaja bivaju iznošeni u vezi sa time da li je optuženi kriv ili nije, a ne na temelju činjenica koje bi optuženiku mogle pomoći ili odmoći nakon donošenja presude.
„Kako da raspravljate o olakšavajućim okolnostima ukoliko pokušavate da izdejstvujete oslobađanje od krivice? Vi ne priznajete da je vaš klijent umešan [u određeni zločin]. Sistem se, po mom mišljenju, može poboljšati tako što bi se faza donošenja presude odvojila od ostatka suđenja“, izjavio je Karnavas za IWPR.
Uvođenjem takvih saslušanja bi se, po Abelovim rečima, svim stranama jasno pokazalo koji su faktori bili razmatrani pri utvrđivanju presude, usled čega bi prestao pritisak na sudije.
„Ukoliko bi [sudije Tribunala] pogledale kakve se kazne izriču pred Specijalnim sudom za Sijera Leone, videle bi da je [taj sud] prilično dobro postupio kada je odvojio zasedanja koja se tiču same presude. Oni su daleko eksplicitniji pri izricanju presude, što je svakako dobro“, rekao je on.
Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.
Reč je o bosanskom Srbinu koji je Sarajevsko-romanijskim korpusom komandovao tokom poslednjih 15 meseci opsade Sarajeva – u kojoj je od 1992. do 1995. ubijeno 10,000 ljudi – i kome je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) izrečena jedna od najtežih kazni.
No, ni tolika kazna nije naišla na odobravanje Senide Karović, predsednice Udruženja civilnih žrtava rata iz Sarajeva.
„Trebalo je da bude osuđen na doživotnu robiju“, izjavila je ona za bosanski list Dnevni avaz.
„Nikakva kazna nikada neće nadoknaditi sav bol i patnju koje su nevini građani Sarajeva morali da podnesu tokom rata.“
U Srbiji je, međutim, ta kazna doživljena kao nepotrebno oštra, pogotovo u poređenju sa onom koja je izrečena Naseru Oriću – bošnjačkom komandantu koji je 2006. osuđen zbog toga što nije sprečio ubijanje i mučenje pritvorenih bosanskih Srba.
„Ova presuda je sramna! Osudili su generala Miloševića na 33 godine zatvora, dok je Naser Orić dobio svega dve godine. To jasno pokazuje da je Haški tribunal politički sud“, tvrdi jedan od blogera sa internet-stranice srbijanskog dnevnog lista Blic.
U pozadini takve često izrazito emotivne retorike skriva se ozbiljan problem: nedostatak doslednosti pri izricanju kazni u MKSJ-u.
Sudije su dužne da kazne izriču u skladu sa Pravilima o postupku i dokazima, koja važe u Tribunalu. To znači da se od sudija zahteva da pre izricanja presude razmotre brojne faktore, poput težine prekršaja, situacije u kojoj se osuđena osoba nalazi, te eventualnih olakšavajućih okolnosti. Međutim, nijednim od tih uputstava nije precizirana i sama dužina kazne.
„To je veoma kompleksno pitanje. Smatram da su kazne više umetnost nego nauka. Stvar je u tome da je nešto prepušteno na savest sudijama i da tako verovatno i treba da bude“, izjavio je za IWPR profesor Vilijem Šabas (William Schabas), direktor irskog Centra za ljudska prava.
Međutim, neprecizna uputstva dovode do toga da su sudije – u situacijama kada su prinuđene da iskoriste svoja ovlašćenja – prepuštene na milost i nemilost kritici.
Branilac angažovan u Tribunalu, Majkl Karnavas (Michael Karnavas), izjavio je kako se sudije veoma trude da ne ostave utisak da pri kažnjavanju slede bilo čije sugestije. „Smatram da sudije, u samim sudskim većima, ljubomorno čuvaju vlastitu nezavisnost.
„Ne obaziru se na to kako je veće X presudilo u nekom slučaju. Opredeliće se za ono što oni sami smatraju najboljim.“
I zaista, sudije su imale vrlo različite pristupe kada je reč o olakšavajućim okolnostima – na primer, o tome da li je osumnjičeni priznao krivicu ili nije.
Miroslav Deronjić je osuđen za progon nesrpskog stanovništva koji je u Glogovi (Bosna) izvršen tokom 1992., pri čemu mu je izrečena kazna od svega deset godina, koju su tužioci predložili u zamenu za priznanje krivice.
S druge strane, Momiru Nikoliću je sudsko veće zatvorsku kaznu u trajanju od 27 godina izreklo za učešće u pritvaranju i pogubljenju bošnjačkih muškaraca i žena koji su 1995. pobegli iz Srebrenice.
Ta odluka je doneta uprkos zahtevu tužilaštva da – zbog toga što je okrivljeni priznao krivicu – kazna ne bude duža od 20 godina.
Jedan od razloga za nedoslednost pri izricanju presuda leži možda i u različitim iskustvima samih sudija.
Nekoliko sudija dolazi sa univerziteta i iz diplomatije, a ne iz oblasti krivičnog prava. Kao član žalbenog veća Tribunala, sudija Volfgang Šomburg (Wolfgang Schomburg) tvrdi da je mnogima od njih „teško da preuzmu odgovornost za strogu kaznu“.
„Profesori teže unapređenju prava, ali kad su u pitanju kazne, tu su pomalo kolebljivi“, izjavio je on za IWPR.
Moglo bi se reći i da sudije dolaze iz zemalja sa različitom pravnom tradicijom, te da imaju različita iskustva, zbog čega će svakom slučaju pristupati različito.
Neki posmatrači veruju da bi nedoslednost mogla biti i posledica toga što sudije pri donošenju presuda ne razmatraju uvek iste faktore.
„Kada uporedite slučajeve, možete videti da ne postoji doslednost u postupku razmatranja faktora koji utiču na kaznu“, izjavio je Denis Abels, proučavalac međunarodnog pritvorskog prava sa Amsterdamskog Univerziteta.
Abels zagovara sistem u kojem su sudije „daleko eksplicitnije pri kažnjavanju“ i ukazivanju na pojedinačne faktore koje su razmotrili.
No, sudija Šomburg smatra da, kada je reč o kažnjavanju, ne bi bilo moguće sačiniti preciznija uputstva.
Sudska diskrecija je veoma važan aspekt kažnjavanja, kaže on, jer se tu radi o „uzimanju u obzir faktora koji su specifični za svaki pojedini slučaj, [pošto se] nijedan slučaj ne može porediti s drugim“.
I Abels i Karnavas smatraju da bi problem bio rešen ukoliko bi Tribunal uveo praksu posebnih saslušanja pre same presude – sličnih onima koja se odigravaju pred Specijalnim sudom UN-a za Sijera Leone.
Time bi se i tužilaštvu i braniocima omogućilo da ukažu na specifične otežavajuće ili olakšavajuće faktore koji su u određenom slučaju relevantni za utvrđivanje kazne. Kako sada stvari stoje, sudije kaznu utvrđuju na temelju argumenata koji tokom slučaja bivaju iznošeni u vezi sa time da li je optuženi kriv ili nije, a ne na temelju činjenica koje bi optuženiku mogle pomoći ili odmoći nakon donošenja presude.
„Kako da raspravljate o olakšavajućim okolnostima ukoliko pokušavate da izdejstvujete oslobađanje od krivice? Vi ne priznajete da je vaš klijent umešan [u određeni zločin]. Sistem se, po mom mišljenju, može poboljšati tako što bi se faza donošenja presude odvojila od ostatka suđenja“, izjavio je Karnavas za IWPR.
Uvođenjem takvih saslušanja bi se, po Abelovim rečima, svim stranama jasno pokazalo koji su faktori bili razmatrani pri utvrđivanju presude, usled čega bi prestao pritisak na sudije.
„Ukoliko bi [sudije Tribunala] pogledale kakve se kazne izriču pred Specijalnim sudom za Sijera Leone, videle bi da je [taj sud] prilično dobro postupio kada je odvojio zasedanja koja se tiču same presude. Oni su daleko eksplicitniji pri izricanju presude, što je svakako dobro“, rekao je on.
Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.
