Bošnjaci u Sokocu nisu bili ubijani, niti maltretirani – tvrdi svedok
Aktuelni gradonačelnik Sokoca kaže da nikada nije čuo da je Bošnjacima koji su napustili grad učinjeno bilo šta nažao.
Bošnjaci u Sokocu nisu bili ubijani, niti maltretirani – tvrdi svedok
Aktuelni gradonačelnik Sokoca kaže da nikada nije čuo da je Bošnjacima koji su napustili grad učinjeno bilo šta nažao.
Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 783, 5. april 2013.)
Jedan svedok odbrane tvrdio je ove sedmice pred Haškim tribunalom da su Bošnjaci i Srbi u njegovoj opštini imali podjednak tretman, nezavisno od svoje etničke pripadnosti, te da su Bošnjaci koji su se odselili to učinili dobrovoljno. Radi se o Milovanu Bjelici, koji je priznao da su neki Bošnjaci bili pritvoreni, ali je rekao i da ga nije interesovalo zbog čega se to desilo.
On je svoj iskaz dao kao svedok odbrane na suđenju ratnom predsedniku bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću.
Bjelica je danas gradonačelnik Sokoca, a u vreme izbijanja rata u Bosni (1992.) bio je tamošnji predsednik opštinskog odbora Srpske demokratske stranke (SDS).
On je 2006. godine već svedočio na suđenju visokom političkom funkcioneru bosanskih Srba, Momčilu Krajišniku.
Bjeličina izjava uvrštena je u dokaze, a Karadžić je postavio svega nekoliko dodatnih pitanja, uključujući i ono koje se ticalo toga da li su srpske snage u Sokocu tokom rata ubijale Bošnjake.
Bjelica je rekao da se to nije dešavalo. Lokalni Muslimani su bili „tretirani dobro“, rekao je on, a oni koji su napustili svoja sela vratili su se na svoja imanja nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, potpisanog 1995.
Tužioci tvrde da je Karadžić, kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene bosanske Republike Srpske (RS), odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.
Karadžić se tereti i za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je ubijeno skoro 12,000 ljudi; kao i za masakr koji je nad preko 7,000 muškaraca i dečaka u julu 1995. počinjen u Srebrenici.
Uhapšen je jula 2008. u Beogradu, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu. U sudnici se brani samostalno.
Prilikom unakrsnog ispitivanja, tužiteljka Katrina Gustafson insistirala je na brojnim nedoslednostima u Bjeličinom ranijem svedočenju i njegovoj poslednjoj izjavi.
Gustafsonova je ukazala na to da je svedok u svojoj izjavi rekao kako „pretpostavlja da zatočene osobe [u Sokocu] nisu imale adekvatnu higijenu zbog toga što ti [objekti] nisu bili predviđeni za tu svrhu“. U drugom delu izjave, on je pak rekao kako je „higijena bila zadovoljavajuća“.
„Vi tvrdite kontradiktorne stvari“, rekla je Gustafsonova.
„Tačno je da higijena nije bila zadovoljavajuća i da su tek kasnije uvedeni toaleti“, odgovorio je Bjelica. Dodao je da se niko nije razboleo, te da su zarobljenici jeli istu hranu kao i vojnici koji su ih čuvali, mada je priznao i da on lično nikada nije posetio nijedan zatvorski objekat.
Gustafsonova mu je potom ispričala sudbinu jedne šezdesetdvogodišnje domaćice, koja je u julu 1992. bila odvedena iz svog sela u osnovnu školu u Sokocu. Tužiteljka je predočila dokument kojim se komisija za razmenu iz Sokoca obraća čelniku komisije za razmenu u vojsci bosanskih Srba, i u kojem se ta žena, zajedno sa ostalima, spominje kao zarobljenica.
„Vi kažete [u svojoj izjavi] da su, koliko je Vama poznato, u tim objektima bili pritvoreni oni Muslimani za koje se sumnjalo da su sudelovali u terorističkim i diverzantskim operacijama. Jeste li znali da je jedna šezdesetdvogodišnja domaćica bila zatvorena, najpre u osnovnoj školi u Sokocu, a onda i u [drugom selu]?“, pitala je Gustafsonova.
„Ne, nisam. Prvi put to čujem. Ne znam koji su bili razlozi za njeno pritvaranje, pošto je bilo i žena koje su sudelovale u operacijama, nosile oružje i postavljale eksploziv. Ne isključujem mogućnost da je i ona jedna od njih. Niko ovde ne kaže zbog čega je bila pritvorena, a ona to ne spominje u svojoj izjavi“, kazao je Bjelica.
„U stvari, gospodine Bjelica, Vi nemate nikakvu predstavu o tome zbog čega su ljudi sa ovog spiska bili pritvoreni – je li tako?“, upitala je Gustafsonova.
„Ne, mene to nije zanimalo. To se ticalo organa bezbednosti i nisam imao nikakvo pravo da se mešam. Sigurno su učestvovali u izvesnim aktivnostima. Bilo je i drugih stanovnika, koji svakako nisu pritvarani. Morao je postojati opravdan razlog za njihovo dovođenje“, kazao je svedok.
Gustafsonova mu je ukazala na to da je on ove dokumente bio u prilici da vidi tokom svog svedočenja u slučaju Krajišnik, kao i da je tada rekao kako „nije imao nikakvu predstavu“ o tome zbog čega su ta žena i ostali bili zatočeni.
„Ne znam zbog čega su bili dovedeni. Mora da je postojao neki razlog. Možda je neko znao da je [ta žena] nešto učinila“, kazao je Bjelica.
Gustafsonova se potom osvrnula na odlazak Bošnjaka iz dotične opštine.
„Rekli ste da su neki Muslimani ostali u svojim domovima sve do kraja rata. Tačno je da je do kraja 1992. na području čitave opštine ostao tek neznatan broj Muslimana. Ne više od 30 do 40 domaćinstava, zar ne?“, upitala je ona.
„Ne znam, većina je svakako otišla pre kraja 1992. Ne znam koliko tačno domaćinstava“, kazao je Bjelica.
Tužiteljka je ukazala na to da je u svom svedočenju na suđenju Krajišniku svedok rekao da je ostalo 30 do 40 domaćinstava.
Bjelica je naveo da je bilo „12 porodičnih kuća“ i „30 do 40 stanova u kojima su stanovali Muslimani“.
Gustafsonova je rekla da je Bjelica kazao kako su druga sela „zatražila da odu krajem 1994.“ i da su to organizovale međunarodne organizacije.
U stvari, kazala je tužiteljka, odlazak je ugovorila komisija za razmenu Republike Srpske, a stanovnici jednog sela su uz policijsku pratnju bili odvedeni u zatvor.
„Ne znam za to. Ne znam gde su odvedeni. Istina je da sam čuo kako su se nakon Dejtonskog sporazuma vratili u svoje domove i obnovili ih. Nisam čuo da im je učinjeno bilo šta nažao. Neki su otišli pre Dejtona, a neki posle“, kazao je svedok.
„Da li je tačno da ste Vi posle rata javno zagovarali razdvajanje stanovništva i da ste izjavili kako ne želite da živite sa Muslimanima?“, pitala je Gustafsonova u nastavku saslušanja.
„Ne, to nije tačno. Za nas bi bilo najbolje da živimo jedni pokraj drugih. Kako je vreme [prolazilo], niko se nije zalagao ni za kakvu podelu, nego samo da živimo jedni pokraj drugih, a i Muslimani su to želeli“, kazao je Bjelica.
Gustafsonova je potom predočila jedan članak koji je u listu Vašinton Post (Washington Post) bio objavljen 26. jula 2004. Radi se o intervjuu u kojem se navode svedokove tvrdnje da „nismo želeli da živimo s njima i nismo želeli da se sahranjujemo pokraj njih“, te da „Bosna nema budućnost kao jedinstvena država, i tri etničke grupe treba da krenu svaka svojim putem“.
„To ste izjavili novinaru Vašington Posta 2004. godine – zar ne?“, pitala je Gustafsonova.
„Ne znam, moguće je da sam to rekao, ali se ne sećam. Kada sam rekao da želimo da se odvojimo od Muslimana, stav Srba je bio jasan – ili Jugoslavija, ili odvojena država za Srbe ukoliko oni ne žele da žive u Jugoslaviji . . . Oni su nam preko noći oduzeli državu u kojoj smo živeli. Strahovali smo da ćemo biti istrebljeni [kao u Drugom Svetskom ratu] i da će nestati još jedan milion naših. Najbolje je da živimo jedni pored drugih, u skladu s Dejtonom“, kazao je Bjelica.
Gustafsonova je svedoka podsetila na to da je u svom ranijem svedočenju priznao da je davao komentare, ali da je tvrdio kako su istrgnuti iz konteksta.
„Sada ste mi osvežili pamćenje, i hvala Vam na tome“, rekao je Bjelica.
Gustafsonova je potom pročitala poslednji pasus pomenutog članka, gde se kaže kako se Bjelica „nimalo ne trudi da sakrije svoje divljenje Karadžiću“.
„’Upoznao sam ga tokom rata i sledio sam ga. Ne bih želeo da se Radovanu desi nešto loše.’ To ste tada rekli novinaru – zar ne?“, upitala je Gustafsonova.
„Da, i ostajem pri tome čak i danas“, kazao je Bjelica.
Suđenje se nastavlja naredne sedmice.
Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.
