RATNI INVALIDI U BOSNI OSECAJU SE ZABORAVLJENIM

Halil Buric ponosno pokazuje svoje crno-bele fotografije na kojima uzbudjeno mase s vrha Mon Blana, na koji se, kako kaze, uspinjao sest puta.

Jedan od razloga zbog koga je tako ponosan na ove slike je zato sto zna da nikada nece ponovo doziveti ovo iskustvo, posle ranjavanja za vreme rata u Bosni od 1992. do 1995. godine, nakon cega je postao stopostotni invalid.

Danas je ogorcen zbog visine invalidnine koju dobija od bosanske drzave zbog cega je i pocepao sve zahvalnice i priznanja koja je dobio za herojstvo u ratu. "Jedva prezivljavam od pomoci koju dobijamo", rekao je za IWPR, ociju punih suza.

Buric nije jedini ratni invalid koji je pun gorcine i ocaja, i koji se, prema poslednjim analizama, oseca izdanim od strane drzave za koju se u ratu borio da opstane.

"Svi smo u teskoj finansijskoj situaciji jer drzava nije u mogucnosti da pripremi kvalitetan program socijalne pomoci", kaze Safet Redzic, predsednik Udruzenja ratnih vojnih invalida, RVI, Bosne i Hercegovine. "Svoje rane smo dobili boreci se za Bosnu".

Nema preciznih podataka o broju ratnih invalida u Bosni, ali lokalni Helsinski komitet za ljudska prava smatra da jedan od deset odraslih gradjana Bosne i Hercegovine pati od neke vrste invaliditeta.

Jedan od njih je i Dzevad Abrasi, star cetrdeset godina, iz Tuzle, ciji stepen invaliditeta iznosi 30 odsto. Od svoje invalidske penzije od pedeset konvertibilnih maraka (oko 25 evra), Abrasi izdrzava svoju zenu i petoro dece.

Porodica Abrasi delom uspeva da sastavi kraj s krajem prodajuci pomalo ono sto je ostalo od njihove imovine. "Skoro sam sve rasprodao", rekao je za IWPR.

"Danas sam dosao da prodam ove cizme kako bih kupio nesto brasna", dodaje on, dok ceka na kupce u oronulim prostorijama Udruzenja ratnih vojnih invalida u Tuzli. "Niko ne pomaze ratnim invalidima, mada smo mi bili ti koji su se borili za ovu zemlju u ratu".

Ibrahim Nadarevic, ministar Federacije Bosne i Hercegovine za pitanja ratnih veterana i invalida, kaze da njegovo ministarstvo pokusava da obezbedi visokokvalitetnu pomoc za ratne invalide, ukljucujuci besplatnu medicinsku pomoc.

Medjutim, invalidi tvrde da to nije tacno jer besplatna medicinska pomoc ne obuhvata neke od najpotrebnijih lekova, koji su, pored toga, i veoma skupi.

"Ako ne mozete da kupite lekove koji su vam potrebni, prinudjeni ste da pribavite neke zamene za te lekove, a oni ne pomazu dovoljno", kaze Safet Redzic.

Od januara 2005. godine, Federacija je usvojila nove zakone o pravima ratnih veterana i invalida, povecavajuci visinu finansijske pomoci onima sa stepenom invaliditeta vecim od sedamdeset odsto na racun ratnih veterana sa manjim stepenom invaliditeta cije su prinadleznosti umanjene.

Mada se neki clanovi Udruzenja ratnih i vojnih invalida u Sarajevu s ogorcenjem zale na novi zakon, Redzic kaze da ce takva preraspodela pomoci invalidima biti pravednija.

On je spreman da se suoci s kritikama u vezi sa odlukom da se umanje isplate ratnim veteranima s manjim stepenom invaliditeta. "Sada imamo slucajeve gde neki veterani sa dvadeset odsto invaliditeta dobijaju dvaput vise novca od nekih primalaca pomoci sa stopostotnim invaliditetom", rekao je on u decembru, pruzajuci podrsku predlozenoj promeni zakona.

Ibrahim Nadarevic takodje smatra da ce koristi od novog zakona prevagnuti nad problemima koje bi on mogao izazvati kao i da ce se novim zakonom rascistiti konfuzija do koje su dovela dva prethodna razlicita sistema od kojih se jedan odnosio na bosnjacke ratne veterane, a drugi na bosanske Hrvate.

I Halil Buric je zadovoljan promenom jer ce se njegov prihod uvecati. Medjutim, invalidnina Dzevada Abrasija, ciji je stepen invaliditeta manji, ce se smanjiti sto je losa vest za njegovu porodicu. Njegova mala penzija ce sada biti jos manja. "Umesto pedeset maraka primacu oko trideset konvertibilnih maraka mesecno", kaze on.

Visoka stopa nezaposlenosti u Bosni znaci da mali broj invalida moze dopuniti ova zalosna mala primanja dodatnim honorarnim poslom.

U Udruzenju ratnih i vojnih invalida kazu da je nezaposlenost medju njihovim clanovima oko sedamdeset odsto. Jedna druga organizacija, Udruzenje invalida rada Federacije Bosne i Hercegovine veruje kako se stopa nezaposlenosti medju njihovim clanovima krece do devedeset odsto, te da se cak i radno sposobni invalidi nezaposleni.

Situacija nije bolja ni u drugom bosanskom entitetu, Republici Srpskoj, RS. Djordje Rogic, predsednik Udruzenja ratnih i vojnih invalida Republike Srpske, kaze da je stopa nezaposlenosti medju ratnim veteranima u srpskom entitetu takodje oko sedamdeset posto. "Nezaposlenost medju invalidima je veliki problem u Republici Srpskoj", rekao je on.

Edhem Trnka, predsednik Udruzenja invalida rada, kaze kako nema naznaka da ce situacija popraviti: "Kada se preduzeca restrukturiraju, invalidi su prvi na spisku za otpustanje s posla. Za invalide je skoro nemoguce da se ponovo zaposle".

Redzic se slaze: "Poslodavci zele da se oslobode invalida jer im ne donose takav profit kao sto to mogu njihovi zdravi radnici".

Kao primer negativnog stava drustva prema invalidima, Trnka je naveo slucaj Mirhada Vejzovica iz Mostara, ciji je stepen invaliditeta pedeset odsto posle nesrece na radnom mestu u jednom spediterskom preduzecu. Sud je odlucio da preduzece snosi odgovornost za nesrecni slucaj, ali je Vejzovicu dodelilo simbolicno finansijsko obestecenje – manje od jednog evra.

"To je uvredljivo! Ali takav je odnos suda prema ljudima sa invaliditetom", kaze Trnka. "To pokazuje ko se tu zapravo stiti – poslodavci, a ne zrtve".

Aida Sunje je novinar iz Sarajeva.