ANALIZA: ISTICE LI TRIBUNALU ROK TRAJANJA?

Medjunarodni tribunal za ratne zlocine pocinjene na tlu bivse Jugoslavije je ziv i zdrav - i jos uvek funkcionise u Hagu - ali pitanje glasi: dokle ce trajati?

Rok trajanja tribunala zavisi od Radovana Karadzica i Ratka Mladica. Upravo zbog toga se, kao sto smo i napisali krajem januara (vidi Dnevnik tribunala br. 250), takozvanoj medjunarodnoj zajednici, a u prvom redu Sjedinjenim Drzavama, toliko zuri da pomenutu dvojicu begunaca najzad smeste iza brave u Hagu.

Kada to postignu, tribunalu ce konacno moci da poruce: "Imate Milosevica, dobili ste Karadzica i Mladica - i sta jos hocete? Sudite im, a onda zatvorite ducan!"

Teza da nakon 11. septembra 2001 americka administracija pocinje da ispoljava izvesnu "zasicenost" tribunalima UN za bivsu Jugoslaviju i Ruandu, te da nastoji da odredi sto precizniji i sto skoriji rok njihovog ukidanja, dobila je proteklih dana najpre zvanicnu potvrdu, a potom i zvanican demanti.

Pri tom su i potvrda i demanti stigli iz istog izvora: od americkog ambasadora zaduzenog za pitanja ratnih zlocina, Pjera Ricarda Prospera.

Zvanicnu potvrdu americke namere da se dva tribunala UN zatvore najkasnije do 2007 ili 2008 godine, ambasador Prosper izrekao je prilikom svog svedocenja pred Komitetom za medjunarodne odnose americkog Kongresa. Uz kompliment da se tribunali nalaze "na putu uspeha", Prosper je izneo i citav niz primedbi koje se odnose na nedostatak profesionalizma, rdjavo upravljanje, zloupotrebe, manjak efikasnosti i sve ono sto "dovodi u pitanje integritet procesa".

Tribunali su, takodje, optuzeni da su "u potpunosti preuzeli ovlascenja i, sto je jos vaznije, odgovornost suverenih drzava" sa kojima bi trebalo da "dele nadleznosti" u pogledu krivicnih gonjenja i sudjenja osumnjicenima za ratne zlocine.

Nepunih nedelju dana nakon ovakvog kongresnog svedocenja, Prosper je bio u prilici da sve pomenute primedbe i optuzbe ponovi u razgovoru sa predsednikom tribunala Klodom Zordom i glavnim tuziocem Karlom del Ponte, kao i na konferenciji za novinare odrzanoj pred kraj posete Haskom tribunalu. On to, medjutim, nije ucinio.

Istina, i u razgovorima sa zvanicnicima tribunala, pa i na konferenciji za novinare, bilo je reci o rokovima u kojima haske sudije i tuzioci (a ne americka administracija) predvidjaju da bi mogli dovrsiti zapoceti posao. Tuzilac Del Ponte ponovila je da ce istrage koje su jos uvek u toku biti zavrsene do kraja 2004, dok je predsednik Zorda konstatovao da bi sva sudjenja u prvom stepenu mogla da budu okoncana do 2008, sto su rokovi kojima se u Hagu operise vec gotovo dve godine.

Del Ponte i Zorda su, osim toga, ponovo naveli i brojne preduslove koje je neophodno ispuniti zarad uspeha onoga sto su nazvali "strategijom okoncanja". A mnogi od tih preduslova vise zavise od Sjedinjenih Drzava i ostatka medjunarodne zajednice, nego od samog tribunala!

Da bi tuzilastvo u predvidjenom roku zavrsilo dvadesetak tekucih istraga (protiv stotinak osumnjicenih koji su se nalazili na visokim pozicijama u politickim, vojnim ili paravojnim strukturama svih sukobljenih strana), neophodno je obezbediti da drzave i entiteti bivse Jugoslavije omoguce haskim istraziteljima pristup dokumentima, arhivama, svedocima i zrtvama.

Karla del Ponte je na konferenciji za stampu, u prisustvu ambasadora Prospera, ponovila da ne planira "smanjenje broja slucajeva" koje istrazuje i za koje ocekuje da ce "rezultirati optuznicama".

Preduslov uspeha "strategije okoncanja" je, dalje, da oni koji su vec optuzeni, ili ce to tek postati, u sto kracem roku stignu u Hag, kako bi se njihova sudjenja zavrsila do 2008. Sve to, opet, ne zavisi od tribunala, vec od drzava i medjunarodnih snaga u regionu, koje hapse i predaju optuzene.

Sposobnost tribunala da paralelno vodi sest sudjenja zavisi, podjednako, i od finansijskih sredstava za angazovanje dodatnih "ad litem" sudija koje ce ciniti sesto sudsko vece, kao i za formiranje sestog procesnog tima tuzilastva. A ta sredstva, predvidjena budzetom za 2002-2003 godinu, trenutno su blokirana u Petom (budzetskom) komitetu Generalne skupstine UN.

Ambasador Prosper je izjavio novinarima da je "potpuno saglasan" sa predsednikom i glavnim tuziocem tribunala u pogledu svih navedenih preduslova za ostvarivanje "strategije okoncanja".

Da li je to zaista tako, videce se vec ovih dana, iz toga da li ce americki predstavnik u budzetskom komitetu UN povuci primedbe kojima je, pre nekoliko meseci, blokirao budzet Haskog suda.

Tribunalovom spisku preduslova za uspeh "strategije okoncanja" ambasador Prosper dodao je jos jedan do kojeg mu je, ocito, posebno stalo. Medjunarodna zajednica je, prema njegovim recima, "odgovorna za pomoc drzavama iz regiona u izgradnji kapaciteta koji ce omoguciti institucijama u regionu da same povedu postupke i realizuju ih kao uverljive sudske ili procese istine i pomirenja".

Drzave regiona, dodao je Prosper, "takodje moraju prihvatiti vlastitu nadleznost za krivicno gonjenje optuzenika srednjeg i nizeg ranga, kojima se kancelarija tuzioca nece baviti".

O potrebi "podele posla" i naporima koje je hasko tuzilastvo ulagalo da se sudski sistemi zemalja u regionu "ohrabre" da preuzmu svoj deo odgovornosti za krivicno gonjenje pocinilaca ratnih zlocina - govorila je i Karla del Ponte.

"Ishod je, barem za sada, otreznjavajuci" - priznala je Del Ponte i istakla da u doglednoj buducnosti pomenuta "podela posla" izmedju Haga i lokalnih sudova nije ostvariva.

Ambasador Prosper, medjutim, misli da bi se "udruzenim naporima medjunarodne zajednice" zemlje u regionu mogle brzo osposobiti da preuzmu deo obaveza od tribunala.

Ostaje da se vidi sta u tom kontekstu znaci "proces istine i pomirenja", kao i da li se od tribunala ocekuje da domacim sudovima prepusti i neke zaostale "optuzenike srednjeg i nizeg ranga" sa svojih optuznica.

Posle razgovora sa haskim zvanicnicima, ambasador Prosper je izvesno vreme pratio sudjenje Slobodanu Milosevicu, da bi nakon toga - na konferenciji za stampu - i sam bio podvrgnut vrlo ostrom "unakrsnom ispitivanju".

Novinari, ukljucujuci i izvestan broj americkih, optuzili su Prospera da je svojim kongresnim svedocenjem "narusio kredibilitet tribunala" i time prakticno "dao municiju Milosevicu, koji tribunal ne priznaje", te su od njega zahtevali da navede konkretne primere "rdjavog upravljanja i zloupotreba".

Sve cega je ambasador uspeo da se seti bila je famozna "podela honorara", odnosno stara ali nikada dokazana sumnja da pojedini branioci deo svog honorara daju optuzenima ili njihovim porodicama.

Mozda i pod uticajem Milosevicevog stila "unakrsnog isledjivanja", novinari su Prospera tretirali gotovo kao neku vrstu "neprijateljskog svedoka", ali je on diplomatski vesto izbegao da odgovori na vecinu provokativnih pitanja.

Nije, recimo, odgovorio na pitanje da li ce SAD optuzenike "srednjeg i nizeg ranga" iz redova talibana ili al-Kaide prepustiti jurisdikciji Avganistana i ostalih zemalja iz regiona. Niti pak na pitanje o tome moze li - nakon sto je video kako Milosevic unakrsno saslusava zrtve sa Kosova - da zamisli javno sudjenje na kojem bi Bin Ladenu bilo dopusteno da unakrsno ispituje prezivele zrtve iz Svetskog trgovinskog centra.

Ambasador Prosper je, ipak, kategoricno negirao jednu novinarsku opasku, po kojoj bi tribunal mogao da postane "kolateralna steta" americkog suprotstavljanja stalnom Medjunarodnom krivicnom sudu.

Konacno, suocen sa pitanjem sta ce se dogoditi ukoliko Radovan Karadzic i Ratko Mladic ne stignu u Hag do isteka roka u kojem bi trebalo sprovesti "strategiju okoncanja", ambasador Prosper je odgovorio: "Tribunal nece biti zatvoren pre no sto njih dvojica budu privedeni pravdi."

Imajuci u vidu "vestinu" kojsu su medjunarodne snage ispoljile u dosadasnjim pokusajima Karadzicevog hapsenja, pred Haskim tribunalom je, po svemu sudeci, jos prilicno dug zivot.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.