ANALIZA: MILOSEVICEVA GODISNJICA U HAGU
Tokom prve godine provedene na optuzenickoj klupi, bivsi srpski predsednik
ANALIZA: MILOSEVICEVA GODISNJICA U HAGU
Tokom prve godine provedene na optuzenickoj klupi, bivsi srpski predsednik
poslovicne arogancije i lukavosti.
Pise: Mirko Klarin iz Haga
Bez obzira na povremene nazebe, ciji "tajming" i trajanje tuzioca Dzefrija
Najsa cine "pomalo skepticnim", Slobodan Milosevic se nakon prve godine
provedene u pritvoru - ukoliko se u vidu imaju okolnosti pod kojima je u
Hag stigao u noci izmedju 28. i 29. juna 2001 - nalazi u mnogo boljem
fizickom, a narocito psihickom, stanju.
Te noci Milosevic je, verovatno, dotakao dno. Bila je to, nesumnjivo, najniza tacka u njegovom devetomesecnom "slobodnom padu", koji je bio iniciran porazom na neoprezno raspisanim predsednickim izborima, septembra 2000.
Sve se okrenulo protiv njega. Prvo ga je izdao narod, odnosno biraci; zatim
su ga 5. oktobra izdali policija i vojska, odbijajuci da pucaju u "rulju" koja je izasla na ulice da ga otera s vlasti.
Potom je usledilo nimalo dostojanstveno hapsenje (nakon dvodnevne opsade
njegove vile) i ponizavajuce pritvaranje u beogradski Centralni zatvor.
Najzad, tog 28. juna, prebacivanjem u Hag zadat mu je "najnizi udarac". I
tako je, oko dva casa ujutro 29. juna, tokom standardne procedure prijema
u
Pritvorsku jedinicu - koja ukljucuje i rutinski pretres "do gole koze" -
Milosevic dodirnuo dno.
A onda je, polako, zapoceo njegov "uspon". Na prvo pojavljivanje pred
sudijama, 3. jula 2001, Milosevic je dosao zbunjen, izgubljen i
dezorijentisan. Zaputio se pravo na klupu za svedoke, racunajuci valjda da
mu pripada "centralno mesto" u sudnici. Strazari UN su ga vratili na
optuzenicku klupu sa koje je, cekajuci ulazak sudija, bezizrazajno buljio
u publiku.
Predvidljivo i ocekivano, odbio je da se izjasni o navodima optuznice i
pokusao da odrzi tiradu protiv "nelegalnog suda", "lazne optuznice" i
"NATO agresora", ali mu je sudija Ricard Mej iskljucio mikrofon. Sudnicu je
napustio frustriran i razocaran time sto je citava predstava, kako je pri
izlasku dobacio strazaru, trajala "samo 15 minuta".
Sledeca dva meseca pritvora - sve do prve Konferencije o stanju u
postupku, odrzane 30. avgusta - Milosevic je iskoristio za konsultacije sa zapadnim
advokatima okupljenim oko Medjunarodnog komiteta za odbranu Slobodana
Milosevica (ICDSM) i pripremu dokumenta "o nezakonitosti Tribunala".
U obe prilike - kako 3. jula, tako i 30. avgusta - Milosevic je "igrao" ne
samo za domacu, nego i za inostranu publiku, te je tako i govorio malo na
srpskom, a malo na engleskom jeziku.
Posto mu je za igru na globalnoj sceni bila neophodna i "globalna MISIJA",
on je najpre pokusao da se predstavi kao preteca i prvi "mucenik"
anti-globalistickog pokreta, da bi se nakon 11. septembra brzo prilagodio
novom trendu i u prvi plan istakao svoj desetogodisnji staz "borca protiv
terorizma", pre svega islamskog. Izgledao je iskreno uveren da mu nije
mesto u Hagu, nego u prvim redovima anti-teroristicke koalicije, pokraj Busa i
Blera.
Posto je u Hagu tako stekao i scenu, i publiku, i novu misiju, Milosevic
je sa svakim novim pojavljivanjem u sudnici sve vise "licio na sebe", odnosno
na samouverenog, energicnog, arogantnog i lukavog politicara, koji se ne
da "zbuniti cinjenicama" i koji, kako ga je prilikom nedavnog svedocenja
opisao ambasador Vilijem Voker, veruje da kada on nesto kaze - to samim tim
postaje istina. Otuda je iskreno zacudjen sto sudije to "ne shvataju",
nego mu stalno napominju da ce "istine" kojima ih zasipa tek naknadno
morati da dokaze.
Vec na samom pocetku sudjenja (12. februar 2002), Milosevic je digao ruke
od globalne scene i "globalne misije", koncentrisuci se na domacu (srpsku)
publiku i domacu (srpsku) misiju.
U jednom od ranijih Dnevnika tribunala, tu SMO misiju opisali kao
Milosevicevu "trostruku osvetu" Srbiji. On, naime, nastoji da Srbiju
iznutra podeli na "patriote" i "zapadne lakeje", zatim da spreci proces pomirenja
i normalizacije odnosa sa susedima i da, napokon, produbi nesporazume ili
sukobe izmedju Srbije i "ostatka sveta" (koji protiv nje navodno kuje
zavere).
Milosevic pre svega koristi svaku priliku da domacoj javnosti poruci kako
se u Hagu ne sudi njemu, vec Srbiji, srpskom narodu i srpskoj istoriji i
tradiciji, cime pothranjuje "mitove o nevinosti i zrtvovanju", kojima je
ta publika i te kako sklona.
Okolnost da Milosevic iz Haga uspeva da ucvrsti predrasude i podozrenja,
koje prema tribunalu ionako postoje u znacajnom delu srpske javnosti, ne
znaci, medjutim, da je on i jedini koji je za to zasluzan.
Deo "zasluga" za takvo raspolozenje svakako pripada i ambivalentnom stavu
novih vlasti - a posebno struje oko predsednika Kostunice - prema
tribunalu i pitanju odgovornosti za dogadjaje iz protekle decenije.
Cinjenica da je sudjenje u hronoloskom smislu reci pocelo "od kraja" -
odnosno, poslednjim od tri rata u kojem su pocinjeni zlocini za koje je
optuzen - Milosevicu pomaze u eksploataciji negativnih osecanja koja u
Srbiji postoje prema NATO, zbog bombardovanja koje se odigralo u prolece
1999. i koje se vremenski podudara s periodom na koji se odnosi optuznica.
Takav pocetak mu, takodje, omogucava da eksploatise i predrasude i ostale
negativne emocije prema kosovskim Albancima, koje su "starije" i od njega
i od srpskog nacionalizma ciji je on bio podstrekac i korisnik. Naime, odnos
velikog broja Srba prema kosovskim Albancima pre bi se mogao opisati kao
"rasisticki", a ne "nacionalisticki". Oni ih, naime, ne smatraju "gradjanima drugog
reda", vec "bicima nize vrste".
Bezosecajnost, koju tokom unakrsnog ispitivanju albanskih zrtava ispoljava
Milosevic, nije samo njegov licni stav prema toj "vrsti", niti je samo
njegovo licno uverenje da pred sudom defiluju "lazni svedoci" s "izmisljenim
pricama".
Utisku da je optuzeni uspesan u "razoblicavanju njihovih lazi" doprinosi i
nacin svedocenja takozvanih "neposrednih svedoka", odnosno ocevidaca ili
zrtava navodnih zlocina.
Ogromna vecina takvih svedoka je svoje iskaze dala pismeno, u skladu s
Pravilom 92bis, da bi se u sudnici pojavila samo kako bi bila unakrsno
ispitana od strane optuzenog. Kao posledicu imamo to da svedoci govore
samo o onome o cemu ih pita optuzeni, a on ih pak najmanje pita o stradanjima
kroz koja su prosli oni ili njihovi najblizi. Njega to, jednostavno, ne
zanima, pa ih umesto toga ispituje o aktivnostima Oslobodilacke Vojske
Kosova (OVK) ili bombardovanjima NATO, dok oni - ponekad i ocigledno -
lazu da o tome nista ne znaju.
Povremeno se cini da svedoci lazu iz prkosa prema optuzenom, a povremeno
iz straha od moguce odmazde (koja bi usledila kada se vrate kuci). Na
sudijama je da procene da li takvo ponasanje svedoka dovodi u pitanje
verodostojnost njihovih iskaza o sustini stvari, odnosno o zlocinima cije su zrtve ili
ocevici bili. Samo tuzilastvo, ocito, smatra da ne dovodi.
Dosadasnja svedocenja zrtava I ocevidaca zlocina jasno su ukazala na
obrasce po kojima su u prolece 1999. delovale vojne, policijske i paravojne snage za
koje tuzilastvo tvrdi da su bile pod komandom i kontrolom optuzenog.
Postojanje tih obrazaca deportacija, masovnih ubistava, progona i
razaranja verskih i kulturnih spomenika, potvrdile su i statisticke, istorijske,
forenzicke i ostale ekspertize.
Pred sudom je, medjutim, barem za sada, vidjeno veoma malo takozvanih
"materijalnih dokaza" (do kakvih se obicno dolazi u kriminalistickoj
istrazi), i to uprkos cinjenici da je na Kosovu, nakon ulaska
medjunarodnih snaga u junu 1999, sprovedena jedna od najvecih terenskih krivicnih
istraga u istoriji.
Deo rezultata te istrage - forenzicke nalaze, video-zapise, fotografije,
dokumenta i drugi dokazni materijal - tuzilastvo je nameravalo da uvede u
proces prilikom svedocenja takozvanih "sazimajucih" svedoka.
U takve svedoke spadali bi vodje timova kosovskih istrazitelja, kao
i istrazitelji koji su bili angazovani u nekim od bitnih segmenata te
istrage - kakav je, recimo, slucaj Racak. Sudije su, medjutim, odbacile
njihova svedocenja, uz obrazlozenje da iskazi istrazitelja nemaju nikakvu
direktnu dokaznu vrednost, jer se zasnivaju na zakljuccima iz druge ruke,
odnosno na procitanim iskazima svedoka ili forenzickih i drugih eksperata.
Takva su svedocenja, inace, u drugim sudjenjima pred tribunalom bila
dopustena. Nezavisno od toga kakvu su im dokaznu vrednost sudije
pridavale, ona su bila posebno dragocena za javnost, jer su joj
omogucavala snalazenje u vremenu i prostoru i uvid u kompleksnost sprovedene istrage i
opseg njenih rezultata.
Tuzilastvo smatra da je u slucaju Milosevic Sudsko vece pogresilo zato sto
se odreklo svedocenja "sazimajucih" svedoka (ali i zato sto je, u isti
mah, ogranicilo vreme za iznosenje glavnog slucaja tuzilastva) - te je stoga
prosle sedmice podnelo zalbu.
Dok u javnosti, zbog nacina na koji se odvija sudjenje, vlada utisak da
tuzilastvo ima "manjak dokaza", ono tvrdi da mu je na raspolaganju
"ogromna zbirka" i "neograniceno polje dokaza", no da ipak nije u stanju da ih
iznese zbog ogranicenja koje su mu sudije nametnule.
Ta ogranicenja, navodi se u zalbi, "nemaju mnogo opravdanja u
naucno doba i u slucaju cija je vaznost tako velika". Takvim pristupom
sudije su onemogucile sebe da steknu uvid u celokupan raspolozivi dokazni
materijal.
Cime se, dalje, omogucavaju kritike na racun presude, uz obrazlozenje da
sudije nisu bile svesne znatne kolicine dokaznog materijala koji bi mozda
doveo do drugacije odluke od one koja je doneta na temelju redukovane
gradje.
Krajnji rezultat ogranicavanja kolicine dokaznog materijala, upozorava
tuzilastvo, mogao bi da bude katastrofalan: "Ukoliko sama procedura ne
bude valjana, ovo ce se sudjenje morati ponoviti uz ogromne troskove u
resursima, kao i neprocenjivi gubitak integriteta samog medjunarodnog krivicnog
procesa."
U petak, 28. juna 2002, na prvu godisnjicu svog dolaska u Hag, Slobodan
Milosevic nije bio u sudnici. Ne, naravno, zbog "proslave godisnjice", vec
da bi se oporavio od dvonedeljnog nazeba i pripremio za nastavak sudjenja,
koji je zakazan za utorak, 2. jul. I mada je Dzefri Najs u tom pogledu
"pomalo skeptican", niko i ne sumnja da ce se Milosevic vratiti u sudnicu
i nastaviti da, na svoj nacin, ucestvuje u postupku.
A upravo to - sto ucestvuje u postupku na nacin koji je sam izabrao -
jeste svakako pojedinacno najznacajnija odluka koju je Milosevic doneo tokom
prve godine svog boravka u Hagu. Prosle godine u ovo vreme, mnogi su, naime,
strahovali da on nece ni NA KOJI NACIN ucestvovati u samom procesu ili da
ce cak odbiti da se pojavi u sudnici.
Prvi glavni tuzilac tribunala, sudija Ricard Goldston, nedavno je priznao
da se pre godinu dana upravo toga najvise pribojavao. "Osecam ogromno
olaksanje zbog toga sto on ucestvuje. Da je ostao u svojoj celiji i
prisilio sud da mu sudi u odsustvu, to bi bacilo ogromnu, tamnu senku na
kredibilitet citavog procesa", izjavio je Goldston.
Sudjenje se nastavlja, a s njim se nastavlja i Milosevicev "uspon" s dna
koje je dodirnuo pre tacno godinu dana.
Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i
glavni urednik novinske agencije SENSE.