ANALIZA: MILOSEVICEVA GODISNJICA U HAGU

poslovicne arogancije i lukavosti.

Pise: Mirko Klarin iz Haga

Bez obzira na povremene nazebe, ciji "tajming" i trajanje tuzioca Dzefrija

Najsa cine "pomalo skepticnim", Slobodan Milosevic se nakon prve godine

provedene u pritvoru - ukoliko se u vidu imaju okolnosti pod kojima je u

Hag stigao u noci izmedju 28. i 29. juna 2001 - nalazi u mnogo boljem

fizickom, a narocito psihickom, stanju.

Te noci Milosevic je, verovatno, dotakao dno. Bila je to, nesumnjivo, najniza tacka u njegovom devetomesecnom "slobodnom padu", koji je bio iniciran porazom na neoprezno raspisanim predsednickim izborima, septembra 2000.

Sve se okrenulo protiv njega. Prvo ga je izdao narod, odnosno biraci; zatim

su ga 5. oktobra izdali policija i vojska, odbijajuci da pucaju u "rulju" koja je izasla na ulice da ga otera s vlasti.

Potom je usledilo nimalo dostojanstveno hapsenje (nakon dvodnevne opsade

njegove vile) i ponizavajuce pritvaranje u beogradski Centralni zatvor.

Najzad, tog 28. juna, prebacivanjem u Hag zadat mu je "najnizi udarac". I

tako je, oko dva casa ujutro 29. juna, tokom standardne procedure prijema

u

Pritvorsku jedinicu - koja ukljucuje i rutinski pretres "do gole koze" -

Milosevic dodirnuo dno.

A onda je, polako, zapoceo njegov "uspon". Na prvo pojavljivanje pred

sudijama, 3. jula 2001, Milosevic je dosao zbunjen, izgubljen i

dezorijentisan. Zaputio se pravo na klupu za svedoke, racunajuci valjda da

mu pripada "centralno mesto" u sudnici. Strazari UN su ga vratili na

optuzenicku klupu sa koje je, cekajuci ulazak sudija, bezizrazajno buljio

u publiku.

Predvidljivo i ocekivano, odbio je da se izjasni o navodima optuznice i

pokusao da odrzi tiradu protiv "nelegalnog suda", "lazne optuznice" i

"NATO agresora", ali mu je sudija Ricard Mej iskljucio mikrofon. Sudnicu je

napustio frustriran i razocaran time sto je citava predstava, kako je pri

izlasku dobacio strazaru, trajala "samo 15 minuta".

Sledeca dva meseca pritvora - sve do prve Konferencije o stanju u

postupku, odrzane 30. avgusta - Milosevic je iskoristio za konsultacije sa zapadnim

advokatima okupljenim oko Medjunarodnog komiteta za odbranu Slobodana

Milosevica (ICDSM) i pripremu dokumenta "o nezakonitosti Tribunala".

U obe prilike - kako 3. jula, tako i 30. avgusta - Milosevic je "igrao" ne

samo za domacu, nego i za inostranu publiku, te je tako i govorio malo na

srpskom, a malo na engleskom jeziku.

Posto mu je za igru na globalnoj sceni bila neophodna i "globalna MISIJA",

on je najpre pokusao da se predstavi kao preteca i prvi "mucenik"

anti-globalistickog pokreta, da bi se nakon 11. septembra brzo prilagodio

novom trendu i u prvi plan istakao svoj desetogodisnji staz "borca protiv

terorizma", pre svega islamskog. Izgledao je iskreno uveren da mu nije

mesto u Hagu, nego u prvim redovima anti-teroristicke koalicije, pokraj Busa i

Blera.

Posto je u Hagu tako stekao i scenu, i publiku, i novu misiju, Milosevic

je sa svakim novim pojavljivanjem u sudnici sve vise "licio na sebe", odnosno

na samouverenog, energicnog, arogantnog i lukavog politicara, koji se ne

da "zbuniti cinjenicama" i koji, kako ga je prilikom nedavnog svedocenja

opisao ambasador Vilijem Voker, veruje da kada on nesto kaze - to samim tim

postaje istina. Otuda je iskreno zacudjen sto sudije to "ne shvataju",

nego mu stalno napominju da ce "istine" kojima ih zasipa tek naknadno

morati da dokaze.

Vec na samom pocetku sudjenja (12. februar 2002), Milosevic je digao ruke

od globalne scene i "globalne misije", koncentrisuci se na domacu (srpsku)

publiku i domacu (srpsku) misiju.

U jednom od ranijih Dnevnika tribunala, tu SMO misiju opisali kao

Milosevicevu "trostruku osvetu" Srbiji. On, naime, nastoji da Srbiju

iznutra podeli na "patriote" i "zapadne lakeje", zatim da spreci proces pomirenja

i normalizacije odnosa sa susedima i da, napokon, produbi nesporazume ili

sukobe izmedju Srbije i "ostatka sveta" (koji protiv nje navodno kuje

zavere).

Milosevic pre svega koristi svaku priliku da domacoj javnosti poruci kako

se u Hagu ne sudi njemu, vec Srbiji, srpskom narodu i srpskoj istoriji i

tradiciji, cime pothranjuje "mitove o nevinosti i zrtvovanju", kojima je

ta publika i te kako sklona.

Okolnost da Milosevic iz Haga uspeva da ucvrsti predrasude i podozrenja,

koje prema tribunalu ionako postoje u znacajnom delu srpske javnosti, ne

znaci, medjutim, da je on i jedini koji je za to zasluzan.

Deo "zasluga" za takvo raspolozenje svakako pripada i ambivalentnom stavu

novih vlasti - a posebno struje oko predsednika Kostunice - prema

tribunalu i pitanju odgovornosti za dogadjaje iz protekle decenije.

Cinjenica da je sudjenje u hronoloskom smislu reci pocelo "od kraja" -

odnosno, poslednjim od tri rata u kojem su pocinjeni zlocini za koje je

optuzen - Milosevicu pomaze u eksploataciji negativnih osecanja koja u

Srbiji postoje prema NATO, zbog bombardovanja koje se odigralo u prolece

1999. i koje se vremenski podudara s periodom na koji se odnosi optuznica.

Takav pocetak mu, takodje, omogucava da eksploatise i predrasude i ostale

negativne emocije prema kosovskim Albancima, koje su "starije" i od njega

i od srpskog nacionalizma ciji je on bio podstrekac i korisnik. Naime, odnos

velikog broja Srba prema kosovskim Albancima pre bi se mogao opisati kao

"rasisticki", a ne "nacionalisticki". Oni ih, naime, ne smatraju "gradjanima drugog

reda", vec "bicima nize vrste".

Bezosecajnost, koju tokom unakrsnog ispitivanju albanskih zrtava ispoljava

Milosevic, nije samo njegov licni stav prema toj "vrsti", niti je samo

njegovo licno uverenje da pred sudom defiluju "lazni svedoci" s "izmisljenim

pricama".

Utisku da je optuzeni uspesan u "razoblicavanju njihovih lazi" doprinosi i

nacin svedocenja takozvanih "neposrednih svedoka", odnosno ocevidaca ili

zrtava navodnih zlocina.

Ogromna vecina takvih svedoka je svoje iskaze dala pismeno, u skladu s

Pravilom 92bis, da bi se u sudnici pojavila samo kako bi bila unakrsno

ispitana od strane optuzenog. Kao posledicu imamo to da svedoci govore

samo o onome o cemu ih pita optuzeni, a on ih pak najmanje pita o stradanjima

kroz koja su prosli oni ili njihovi najblizi. Njega to, jednostavno, ne

zanima, pa ih umesto toga ispituje o aktivnostima Oslobodilacke Vojske

Kosova (OVK) ili bombardovanjima NATO, dok oni - ponekad i ocigledno -

lazu da o tome nista ne znaju.

Povremeno se cini da svedoci lazu iz prkosa prema optuzenom, a povremeno

iz straha od moguce odmazde (koja bi usledila kada se vrate kuci). Na

sudijama je da procene da li takvo ponasanje svedoka dovodi u pitanje

verodostojnost njihovih iskaza o sustini stvari, odnosno o zlocinima cije su zrtve ili

ocevici bili. Samo tuzilastvo, ocito, smatra da ne dovodi.

Dosadasnja svedocenja zrtava I ocevidaca zlocina jasno su ukazala na

obrasce po kojima su u prolece 1999. delovale vojne, policijske i paravojne snage za

koje tuzilastvo tvrdi da su bile pod komandom i kontrolom optuzenog.

Postojanje tih obrazaca deportacija, masovnih ubistava, progona i

razaranja verskih i kulturnih spomenika, potvrdile su i statisticke, istorijske,

forenzicke i ostale ekspertize.

Pred sudom je, medjutim, barem za sada, vidjeno veoma malo takozvanih

"materijalnih dokaza" (do kakvih se obicno dolazi u kriminalistickoj

istrazi), i to uprkos cinjenici da je na Kosovu, nakon ulaska

medjunarodnih snaga u junu 1999, sprovedena jedna od najvecih terenskih krivicnih

istraga u istoriji.

Deo rezultata te istrage - forenzicke nalaze, video-zapise, fotografije,

dokumenta i drugi dokazni materijal - tuzilastvo je nameravalo da uvede u

proces prilikom svedocenja takozvanih "sazimajucih" svedoka.

U takve svedoke spadali bi vodje timova kosovskih istrazitelja, kao

i istrazitelji koji su bili angazovani u nekim od bitnih segmenata te

istrage - kakav je, recimo, slucaj Racak. Sudije su, medjutim, odbacile

njihova svedocenja, uz obrazlozenje da iskazi istrazitelja nemaju nikakvu

direktnu dokaznu vrednost, jer se zasnivaju na zakljuccima iz druge ruke,

odnosno na procitanim iskazima svedoka ili forenzickih i drugih eksperata.

Takva su svedocenja, inace, u drugim sudjenjima pred tribunalom bila

dopustena. Nezavisno od toga kakvu su im dokaznu vrednost sudije

pridavale, ona su bila posebno dragocena za javnost, jer su joj

omogucavala snalazenje u vremenu i prostoru i uvid u kompleksnost sprovedene istrage i

opseg njenih rezultata.

Tuzilastvo smatra da je u slucaju Milosevic Sudsko vece pogresilo zato sto

se odreklo svedocenja "sazimajucih" svedoka (ali i zato sto je, u isti

mah, ogranicilo vreme za iznosenje glavnog slucaja tuzilastva) - te je stoga

prosle sedmice podnelo zalbu.

Dok u javnosti, zbog nacina na koji se odvija sudjenje, vlada utisak da

tuzilastvo ima "manjak dokaza", ono tvrdi da mu je na raspolaganju

"ogromna zbirka" i "neograniceno polje dokaza", no da ipak nije u stanju da ih

iznese zbog ogranicenja koje su mu sudije nametnule.

Ta ogranicenja, navodi se u zalbi, "nemaju mnogo opravdanja u

naucno doba i u slucaju cija je vaznost tako velika". Takvim pristupom

sudije su onemogucile sebe da steknu uvid u celokupan raspolozivi dokazni

materijal.

Cime se, dalje, omogucavaju kritike na racun presude, uz obrazlozenje da

sudije nisu bile svesne znatne kolicine dokaznog materijala koji bi mozda

doveo do drugacije odluke od one koja je doneta na temelju redukovane

gradje.

Krajnji rezultat ogranicavanja kolicine dokaznog materijala, upozorava

tuzilastvo, mogao bi da bude katastrofalan: "Ukoliko sama procedura ne

bude valjana, ovo ce se sudjenje morati ponoviti uz ogromne troskove u

resursima, kao i neprocenjivi gubitak integriteta samog medjunarodnog krivicnog

procesa."

U petak, 28. juna 2002, na prvu godisnjicu svog dolaska u Hag, Slobodan

Milosevic nije bio u sudnici. Ne, naravno, zbog "proslave godisnjice", vec

da bi se oporavio od dvonedeljnog nazeba i pripremio za nastavak sudjenja,

koji je zakazan za utorak, 2. jul. I mada je Dzefri Najs u tom pogledu

"pomalo skeptican", niko i ne sumnja da ce se Milosevic vratiti u sudnicu

i nastaviti da, na svoj nacin, ucestvuje u postupku.

A upravo to - sto ucestvuje u postupku na nacin koji je sam izabrao -

jeste svakako pojedinacno najznacajnija odluka koju je Milosevic doneo tokom

prve godine svog boravka u Hagu. Prosle godine u ovo vreme, mnogi su, naime,

strahovali da on nece ni NA KOJI NACIN ucestvovati u samom procesu ili da

ce cak odbiti da se pojavi u sudnici.

Prvi glavni tuzilac tribunala, sudija Ricard Goldston, nedavno je priznao

da se pre godinu dana upravo toga najvise pribojavao. "Osecam ogromno

olaksanje zbog toga sto on ucestvuje. Da je ostao u svojoj celiji i

prisilio sud da mu sudi u odsustvu, to bi bacilo ogromnu, tamnu senku na

kredibilitet citavog procesa", izjavio je Goldston.

Sudjenje se nastavlja, a s njim se nastavlja i Milosevicev "uspon" s dna

koje je dodirnuo pre tacno godinu dana.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i

glavni urednik novinske agencije SENSE.