Secanje na Srebrenicke zrtve

Jednog toplog julskog dana 1995.godine, u tuzlanskom regionalnom domu zdravlja proglasena je mobilizacija svih radnika. Nakon sto su bosanski Srbi zauzeli Srebrenicu, zasticenu UN zonu u istocnoj Bosni, desetine hiljada ljudi u kolonama je pristizalo u Tuzlu.

Ovih dana obelezava se pet godina od tragedije Srebrenice. Po prvi put odrzan je komemorativni skup na ovom podrucju u Potocarima, nekadasnjoj UN bazi, u znak secanja na 7.800 ljudi koji su nestali u danima posle pada ove enklave.

Lokalne srpske vlasti, muslimanski i medjunarodni predstavnici odbijali su da se pet godina tragedije obelezi na ovaj nacin, pre svega iz straha da ne dodje do nezeljenih incidenata.

U vreme izlaska ovog broja IWPR, ocekuje se da ce oko 3.500 ljudi, ukljucujuci i bosansko-muslimansko tripartitnog predsednika Aliju Izetbegovica, prisustvovati ovoj ceremoniji. Medjunarodni zvanicnici apelovali su da se smanji broj prisutnih zbog straha da ekstremisti sa svih strana ne iskoriste ovaj dogadjaj da bi izazvali nezeljene incidente. Noc uoci ovog skupa zapaljena je kuca jednog od malobrojnih srebrenickih Muslimana.

Posto se priblizavaju novembarski izbori, postojece nacionalisticke stranke, kao sto je Izetbegoviceva Stranka demokratske akcije, SDA, pokusace verovatno da iskoriste bilo kakvo povecanje tenzija, ako bi do njega doslo tokom ove ceremonije.

Posle pada ove enklave, bosnjacke nacionalisticke politicke partije iskoristile su izborni potencijal srebrenickih izbeglica. SDA je godinama dobijala njihove glasove zauzimajuci se za njihovu sudbinu i obecavajuci da ce im pomoci da se vrate. Do danasnjeg dana, medjutim, samo su se cetiri izbeglice vratile u ovaj grad.

U toku tri godine sukoba koje su prethodile dogadjajima u Srebrenici, Tuzla je primila oko 150.000 izbeglica. Tog jula, medjutim, za samo dva dana trideset hiljada zena, dece i starih stiglo je u grad.

Mnogi od njih su bili ranjeni, izgladneli i polusvesni. Uz pomoc nordijske brigade u sastavu tadasnjih snaga UN u Bosni, tuzlanska bolnica otpocela je prve lekarske preglede, odvajajuci ranjene i povredjene. Delile su se nuzne isporuke hrane.

Prihvatni centri i centri za smestaj u gradu bili su vec puni, pa je vlada zajedno sa medjunarodnim predstavnicima odlucila da ove ljude smesti na obliznji aerodrom. U naredna cetiri dana pridruzilo im se jos oko 8.000 muskaraca iz Srebrenice. Oni su uspeli da izbegnu srpske vojnike i da se kroz sume probiju do Tuzle.

Mnogi od njih su ostali na aerodromu do jeseni, u satorima, uz oskudne kolicine hrane i vode. Deca su dobijala prvi i drugi stepen opekotina, boraveci na suncu na aerodromskoj pisti. Neki starci su umrli. Potom su izbeglice ponovo razdvojene i raseljene u razne sabirne centre i izbeglicke logore po celom regionu.

Kada su posle potpisivanja Daytonskog sporazuma hiljade bosanskih Srba napustile svoje domove u okolini Sarajeva, niko nije bio pogodniji da se useli u njihove prazne kuce od izbeglica iz Srebrenice.

Daytonski sporazim se protivi ovakvom naseljavanju, pa su izbeglice u tajnosti prevozene iz Tuzle i smestene u tudje kuce oko Sarajeva.

Za izbeglice to je bio spas od kolektivnog smestaja. Medjutim, u poslednje vreme ovi ljudi bezeci od siromastva i beznadja, postepeno odlaze u evropske i prekookeanske zemlje, bez nade i vere da ce se ikada vratiti.

Osam hiljada ljudi: njihovih muzeva, oceva i sinova smatra se nestalim. Njih 2.000 pronadjeno je u brojnim masovnim grobnicama na tom podrucju. Njihovi posmtrni ostaci nalaze se u tunelima iza mrtvacnice u Tuzli i cekaju na DNK testiranje koje bi trebalo da omoguci bolju identifikaciju zrtava. Do sada je konvencionalnim metodima otkriven identitet 76 zrtava.

Haski tribunal je napravio listu osumnjicenih za ratne zlocine u Srebrenici. Do sada je osudjen samo jedan covek, Drazen Erdemovic, dok je u toku sudski postupak protiv generala Radislava Krstica, bivseg komandanta Drinskog korpusa vojske Republike Srpske.

Svakog jedanaestog jula, na dan kad su Srbi osvojili ovaj grad, zene Srebrenice odrzavaju mirne proteste u Tuzli i u Sarajevu, trazeci od domacih i medjunarodnih zvanicnika da saznaju istinu o nestalim i da im vrate njihove najdraze zive ili mrtve.

Do danas, ove zene su jedino dobile javno izvinjenje generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, Kofi Anana, koji je priznao da UN nisu sprecile zlocin u Srebrenici, te da ce tragedija Srebrenice "uvek opterecivati nasu proslost".

Stanovnici Srebrenice razbacani su po celom svetu. Oni koji su ostali moraju sami da se snalaze. Jedino sto ih odrzava, kazu, jeste zelja da sahrane svoje mrtve u svom gradu.

Proces repatrijacije je veoma spor. Osamdesetsestogodisnji Sacir Halilovic vratio se ovog proleca. On je popravio svoju kucu, pa mu se sada pridruzila i zena Mevlida.

Sacir je star i zeli da bude kraj groba svoj sina. Njegov sin, Sead Halilovic, doktor, poginuo je u prolece 1995. godine sa jos tri lekara koji su helikopterom iz Tuzle pokusali da udju u tada blokiranu Srebrenicu. "Hocu da budem tu, da gledam grob mog sina i molim se za njega".

Nermina Durmic-Kahrovic je redovni dopisnik IWPR.