Slovenija Krupnim Koracima Grabi Napred

Tokom proteklih deset godina od kada se Slovenija odvojila od bivse Jugoslavije, ova zemlja je bila u zizi interesovanja medija u dva navrata: u prve dve sedmice od sticanja nezavisnosti i tokom protekle dve nedelje. Razlika izmedju ova dva slucaja je vise nego upadljiva i pokazuje koliko je Slovenija daleko otisla.

U junu mesecu 1991. godine, medjunarodna zajednica je odlucila da ne prizna slovenacku objavu nezavisnosti. Nakon toga je mala alpska republika bila prinudjena da sama odbrani svoju teritorijalnu celovitost. U junu mesecu 2001. godine, Slovenija je bila domacin prvom direktnom susretu americkog predsednika Dzordza Busa i ruskog predsednika Vladimira Putina.

Ovaj izbor nije bio slucajan. Kao neutralna zemlja, Slovenija ima izvrsne politicke, ekonomske i kulturne veze sa obe zemlje lisene bilo kakvih problema iz proslosti.

Slovenija, cije stanovnistvo broji oko dva miliona dusa, neprestano je bila prinudjena da se bori sa znatno jacima od sebe. Kada je poslednji put bila u zizi paznje svetskih medija pre deset godina, zemlja je bila ratno popriste. Dva dana nakon slovenacke objave nezavisnosti 25. juna 1991. godine, Jugoslovenska narodna armija, JNA, je pokusala da razveje nade Slovenaca o otcepljenju od stare jugoslovenske federacije.

Tokom desetodnevnog rata u kome su se Slovenci borili protiv bivsih zemljaka, dok su ministri inostranih poslova i diplomate Evropske zajednice ocajnicki pokusavali da posreduju u okoncanju neprijateljstava, buducnost Slovenije je visila o koncu. Mediji su Sloveniju, sto je mozda bilo neizbezno, prikazivali kao odvaznu malu naciju odlucnu da se odbrani po svaku cenu.

Odluka o otcepljenju nije doneta lako. Stavise, motiv za ovu odluku nije bilo neprijateljstvo prema ostatku zemlje kojoj je pripadala vise od 70 godina, vec zelja da se ukljuci u proces evropske integracije.

Ovaj cilj nije bilo moguce postici dok god se Slovenija nalazila unutar jugoslovenske federacije. Uspon Slobodana Milosevica na vlast, njegovi potezi usmereni na stvaranje Velike Srbije i prakticna neizbeznost sukoba u etnicki mesovitim republikama u zemlji podstakli su Sloveniju da napusti Jugoslaviju. Ljubljana je uspela da se distancira od razaranja koje je usledilo i, istovremeno, politicki i ekonomski se povezala sa zapadnom Evropom.

Tokom opojnih dana nakon pada berlinskog zida, mnogi Slovenci su se nadali, cak su ocekivali, da ce njihovu zemlju ubrzo prigrliti Zapad i pozvati je da postane clan evroatlantskih institucija. Medjutim, to se nije desilo. Dug proces pridruzivanja pre sticanja prava na punopravno clanstvo u Evropskoj uniji i NATO-u primorao je Sloveniju da sama krene tim putem, a to joj je zauzvrat pomoglo u izgradnji samopouzdanog, modernog nacionalnog identiteta.

Slovenija je formalno priznata kao samostalna drzava 15. januara 1992. godine, skoro sedam meseci nakon objave nezavisnosti. U medjuvremenu, Slovenija je uvela novu valutu - tolar, cija se vrednost odrzala na finansijskim trzistima tokom protekle decenije. Dok se ratni vihor sirio Hrvatskom i potom Bosnom i Hercegovinom, tradicionalna trzista za slovenacku robu su nestajala primoravajuci slovenacke biznismene da potraze druga trzista za svoju robu.

U poredjenju sa drugim bivsim komunistickim zemljama koje su objavile nezavisnost 1991. godine, Slovenija je bila dobro pripremljena da samostalno sledi svoj put.

Njena ekonomija je bila motorna snaga bivse Jugoslavije s obzirom da je dohodak po glavi stanovnika u Sloveniji bio dvostruko veci nego u susednoj Hrvatskoj. Zaista, uprkos padu u godisnjem drustvenom proizvodu pocetkom devedesetih, slovenacka privreda je imala visoku stopu rasta od 1992. godine, tako da se danas Slovenija moze pohvaliti nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika od preko 10.000 americkih dolara. Na ekonomskom planu, Slovenija je na istom nivou kao i siromasnije clanice Evropske unije.

Mada je Slovenija bila u mogucnosti da se pridruzi NATO- ovom programu Partnerstvo za mir neposredno nakon njegovog pokretanja u martu 1994. godine, zemlja nije mogla da kupi moderno naoruzanje i komunikacione sisteme neophodne za stvaranje moderne armije jer je, kao deo bivse Jugoslavije, ostala pod embargom na nabavku naoruzanja dok mirovni sporazum zakljucen u Dejtonu, kojim je okoncan rat u Bosni, nije stupio na snagu u decembru 1995. godine.

Danas je Slovenija je najveci strani investitor u Bosni, a od Milosevicevog zbacivanja s vlasti, uspostavlja nove veze sa Srbijom. Slovenija takodje daje svoje trupe za operacije NATO-a u Bosni i na Kosovu, koordinira operacije ciscenja mina u regionu i preuzima ulogu pracenja postovanja prava manjina u regionu.

Tokom citave protekle decenije politicka situacija u zemlji se isticala svojom upadljivom stabilnoscu. Milan Kucan, slovenacki predsednik, jedini je od osam lidera bivsih jugoslovenskih republika i pokrajina koji je jos uvek na vlasti.

Poslednji broj britanskog casopisa The Economist publikovao je rezultate istrazivanja o demokratiji u bivsem komunistickom delu Evrope. Jedino je Slovenija dobila najvise ocene za napredak u sprovodjenju reformi, stabilnosti i za nizak nivo korupcije. Upravo ova postignuca, nadaju se Slovenci, pomoci ce im u procesu kandidovanja za clanstvo u Evropskoj uniji i NATO-u i pominjanju njihove zemlje u vestima u pozitivnom kontekstu i iz pravih razloga.

Chris Bennett, poreklom iz Slovenije, redovni je saradnik IWPR-a. On je za zapadne medije izvestavao o objavi slovenacke nezavisnosti i desetodnevnom ratu koji je potom usledio.