Srbija: parada eksencentricnosti izaziva osmehe u predizbornoj kampanji

Kada je srpski tajkun Bogoljub Karic najavio svoju kandidaturu za predstojece predsednicke izbore u Srbiji, izjavio je da ce njegov prvi korak u svojstvu predsednika drzave biti zabrana uvoza zelene salate iz inostranstva.

"Prvi korak ce biti da zaustavim uvoz zelene salate u vrednosti od 20 miliona evra u Srbiju, a Srbi ce da je gaje kao sto su to uvek cinili, i zatim da je izvoze", saopstio je on, s ponosom.

Karic, jedan od najbogatijih srpskih biznismena, upravlja porodicnom BK grupacijom, u cijem se sastavu nalazi uticajna TV stanica kao i privatni univerzitet.

On je jedan od preko desetak kandidata sa malim sansama za pobedu na izborima zakazanim za 13. jun. Najmanje 17 od 20 nominovanih su u istoj kategoriji predsednickih kandidata, a neki su manje ozbiljni od Karica.

Medju njima je i jedna princeza, Jelisaveta Karadjordjevic, majka holivudske glumice Katarine Oksenberg, koja je najveci svog zivota provela u inostranstvu. Njeno predizborno obecanje je da ce "svi zajedno raditi za Srbiju i lepsu buducnost".

Jos jedan predsednicki kandidat, beogradski konobar Radivoje Milutinovic, poznat pod nadimkom "Mujo lopov", koji su mu, kako tvrdi, dali komunisti za vreme prethodnog rezima.

Mujo, koji je po drugi put u izbornoj trci za predsednika Srbije, obecava da ce dinar zameniti evrom, te da ce legalizovati prostituciju "kako bi sproveo seksualnu revoluciju".

Proslavio se prosle godine kada je – putem lokalnih tabloida – ponudio brak glavnoj tuziteljici Haskog tribunala Karli del Ponte, i nedugo zatim, americkom savetniku za nacionalnu bezbednost Kondolizi Rajs.

Mada je Milutinovic izjavio kako se nada da ce "ljudi shvatiti" da on pobedjuje u prvom krugu izbora, malo ko od analiticara smatra to verovatnim.

Zapravo, mediji su nedavno izvestili da je Milutinovic zapoceo "strajk gladju do smrti" posto se pozalio da mu nedostaje novca za prikupljanje 10.000 potpisa koje svaki kandidat mora podneti da bi se prihvatila njegova kandidatura.

Fenomen citavog niza predsednickih kandidata – medju kojima vecina nemaju nikakve sanse za uspeh – nije nesto novo. Ova tradicija je zapoceta na prvim visestranackim predsednickim izborima 1990. godine, kada je bivsi komunisticki lider Slobodan Milosevic pobedio u prvom krugu.

Srboljub Bogdanovic, urednik nedeljnog magazina NIN, kaze da su Milosevicevi medijski eksperti namerno promovisali "ultrademokratsku kampanju tipa 'svi ce se pojaviti na TV ekranima' ".

Bogdanovic smatra da su oni zeleli da novi, do tada neisprobani visepartijski sistem prikazu kao cirkus u kome je jedino Milosevic "vredan zaokruzivanja na izbornoj listi kao jedina ozbiljna osoba".

Medjutim, fenomen koji neki analiticari opisuju kao "poplavu predsednickih kandidata" je nesto vise od istorijskog mamurluka iz Milosevicevog doba. Novac takodje igra svoju ulogu.

Prema Zakonu o finansiranju stranaka, svaki predsednicki kandidat ima pravo na 4,5 miliona dinara, ili 65.000 evra. U zemlji u kojoj je prosecna plata oko 200 evra, to je svakako primamljivo.

Treca vrsta podsticaja za ucesce na izborima se odnosi na stranacki ponos. Mnoge male stranke, koje ne mogu ocekivati da ce dobro proci na izborima, redovno ucestvuju u njima jer smatraju da javnost to od njih ocekuje.

To je svakako razlog zbog koga Ivica Dacic, zamenik lidera Socijalisticke stranke Srbije, SPS, obilazi Srbiju sa svojom malenom grupom tvrdokornih pristalica. On se predstavlja kao jedini levicar na ovim izborima.

Jos jedan kandidat te vrste je bivsi ministar pravde i lider Demohriscanske stranke Srbije, DHSS, Vladan Batic.

Na prethodnim srpskim parlamentarnim izborima odrzanim proslog decembra, Baticeva stranka je osvojila manje od jednog procenta glasova na osnovu svoje predizborne kampanje u kojoj se trazila cistka Crnogoraca u Srbiji "koji zauzimaju najvaznija direktorska mesta u Beogradu".

Bora Kuzmanovic, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaze da neke osobe uzimaju ucesca na izborima iz licnih razloga, kao sto je "egzibicionizam".

Kuzmanovic je, mozda, imao na umu Marjana Risticevica iz Seljacke narodne stranke, koja je osvojila 2,8 odsto glasova na novembarskim predsednickim izborima, nakon sto se prethodno odvezao do zgrade srpske skupstine na traktoru. Risticevic se takodje istakao izjavom da bi voleo da "pobije sve homoseksualce".

Jezdimir Vasiljevic, poznat i kao gazda Jezda, jos je jedan kandidat koji je takodje u kategoriji kandidata koje prevashodno motivise sujeta.

Vlasniku ozloglasene Jugoskandik "piramidalne" stedne banke pocetkom devedesetih, koja je ojadila na hiljade gradjana Srbije, trenutno se sudi. To ga nije sprecilo da obeca "raskrinkavanje svih lopova, njihovih zastitnika i povracaja ljudima svega sto je ukradeno od njih", cim postane predsednik drzave.

"Gazda Jezda", koji je osvojio manje od jedan odsto glasova kada je prvi put bio u trci za predsednika Srbije 1992. godine, kaze da ce takodje insistirati na razdvajanju Srbije i Crne Gore, ali uz jedan veoma vazan uslov: "Svi crnogorski muskarci bi trebalo da se vrate nazad u Crnu Goru, ali ne i crnogorske zene. One bi trebalo da ostanu", kaze on.

"Ono sto vidimo su kandidati sa nerealnom slikom o sebi – nekom vrstom preteranog samopouzdanja", primecuje profesor Kuzmanovic.

Mnogi Srbi ocito smatraju paradu za predsednicke izbore zabavnom, ali drugi ne dele to misljenje. Neke nevladine organizacije zele da se zakonski minimum od 10.000 potpisa neophodnih za prihvatanje kandidature podigne kako bi se izbeglo pojavljivanje makar nekih od neozbiljnih kandidata.

Marko Blagojevic iz Centra za slobodne izbore i demokratiju, CeSID, predlaze da zakonski minimum bude 50.000 potpisa. To bi, kaze on, ucinilo "izbore ozbiljnijim, i time bi se istovremeno zastitio demokratski princip da svaki gradjanin moze ucestvovati u izbornoj trci za predsednika Srbije."

Vladimir Sudar je novinar beogradskog nedeljnika "Reporter".