SUDSKA HRONIKA: Slucaj Visegrad

Na procesu protiv konobara Mitra Vasiljevica, bosanskog Srbina, optuzba je obezbedila svedocenje iz prve ruke. Radi se o dvoje Muslimana koji su preziveli jedan od navodnih Vasiljevicevih zlocina - "Lomacu u Pionirskoj ulici". Ovo krivicno delo, kojim je 65 Muslimana zivo spaljeno u jednoj kuci u Visegradu, najtezi je zlocin iz optuznice protiv Vasiljevica i dvojice odsutnih ko-optuzenih, rodjaka Milana i Sredoja Lukica.

Sve zrtve "lomace" u Visegradu poreklom su iz okolnih muslimanskih sela Kortonik i Sase. Zasticeni svedoci, VG 38 i VG 13, majka i sin iz Kortonika, opisali su sled dogadjaja koji je doveo do doticnog ratnog zlocina.

Sve je pocelo 13. juna 1992. godine, kada su Srbi iz Kortonika svojim muslimanskim susedima nalozili da se isele. Receno im je da spakuju hranu i odecu, te da ce autobusima narednog jutra biti odvezeni za Kladanj, koji je bio pod kontrolom bosanske vojske. Njihove kuce trebalo je da budu predate Srbima.

U slucaju svedoka VG 38, sused po imenu Dusan Grujic dosao je u posetu i otvoreno rekao: "Zdravo komsije, etnicko ciscenje pocinje sutra, budite ljubazni i napustite kucu".

Preko 60 muslimanskih stanovnika izaslo je sledeceg jutra da saceka autobuse i prisustvovalo pocetku sistematskog pljackanja svojih domova od strane srpskih suseda. A posto se nikakav autobus nije pojavio, odlucili su da peske krenu put Visegrada.

Na prolasku kroz selo Sase, prikljucilo im se jos desetoro Muslimana, da bi potom konacno stigli i u Visegrad.

Tragajuci za predstavnicima Crvenog krsta, Muslimani su umesto na njih nabasali na optuzenog Vasiljevica, koji je bio u uniformi i naoruzan. Rekao im je da ce autobusi koji je trebalo da po njih dodju u Kortinik stici tek narednog jutra u Visegrad, i odvesti ih u Kladanj.

On ih je potom usmerio prema dvema praznim muslimanskim kucama u Pionirskoj ulici. Takodje im je napisao "potvrdu", da ih kao Muslimane ne bi uznemiravali.

Nesto kasnije, Vasiljevic je ponovo dosao u kucu, sada zajedno sa ko-optuzenima Milanom i Sredojem Lukicem, sa kojima je bio i jos jedan covek, Milan Sunjar. Oni su najpre Muslimanima oduzeli sav novac i zlato, a zatim ih ponizavali prisiljavajuci ih da se svuku i da igraju. Kasnije su tri devojke izvedene napolje i silovane.

Iste veceri, otprilike oko 22 sata, Vasiljevic i Lukic su se jos jednom vratili. Muslimani, uglavnom zene i deca, bili su prebaceni u kucu Adama Omeragica. To je ucinjeno jer su, po Vasiljevicevim recima, muslimanske paravojne jedinice iz sastava Zelenih beretki otvarale vatru u blizini.

Svi Muslimani bili su potrpani u jednu sobu u kojoj je tepih bio potopljen u tecnost koja je mirisala na lepak. Zatim se vratima pojavio Vasiljevic sa Milanom Lukicem, koji je drzao nesto sto VG 38 opisuje kao gorucu "zapaljivu napravu". Predmet je ubacen u sobu i plamen je gotovo istog casa dopro do tavanice.

Dvoje ljudi iskocilo je kroz prozor, pa su se Vasiljevic i Lukic dali u poteru za njima: prvi drzeci u rukama baklju, a drugi pucajuci iz pistolja. Tada je trinaestogodisnji sin svedoka VG 38 iskocio kroz prozor, da bi potom i njegova majka odlucila da podje za njim. Tribunalu je saopstila da je sebi rekla: "Bolje da me ubiju, nego da me zivu spale."

Cim je istrcala iz kuce, pogodjena je i ranjena u ruku, ali je ipak uspela da pobegne do potoka nekih pedeset metara odatle i sakrije se. U naredna dva sata, mogla je da cuje krike iz kuce, pre no sto se konacno prebacila u otvor za kanalizaciju, gde se krila citava tri dana. Dan nakon pozara, ona je i u sahtu mogla da oseti miris spaljenog mesa "kao na rostilju".

Trece noci, svedok VG 38 uspela je da neprimecena pobegne iz Visegrada. Tokom narednih nekoliko meseci nije znala da li je i njen sin preziveo, a sa njim se srela tek krajem 1995. Sin je u svom iskazu, kao svedok VG 13, rekao da je do ponovnog susreta s majkom bio ubedjen u to da je i ona poginula u pozaru.

Ocekuje se da ce sledece sedmice svedociti jos dvoje ljudi koji su preziveli opisani pozar. Oni su najpre to odbili da ucine, da bi potom, na zahtev tuzilastva, bili na to prinudjeni izdavanjem "subpoena ad testificandum" (poziv za svedocenje pod pretnjom kazne).

Vjera Bogati je specijalni dopisnik IWPR iz Haga i novinar novinske agencije SENSE.