Albanski Knjizevnici - Ugrozena Vrsta

Poznati albanski autor Bedri Dede zali za dobrim starim vremenima komunizma. U to vreme, kaze Dede, mogli ste da kupite sebi odelo od prihoda koji bi doneo roman, a sada treba da budete srecni ako zaradite dovoljno za par cipela.

Mozda samo nekoliko pisaca, kao sto su Ismail Kadare i Dritero Agoli, jos uvek zive dobro, dok ostali postaju sve siromasniji. Da li su, zapravo, albanski pisci prisiljeni da se suoce sa surovom realnoscu na knjizevnom trzistu, bez drzavne potpore na koju su u proslosti mogli racunati?

U izvesnoj meri to je tacno, ali tokom deset godina od pada komunizma knjizevnici su malo bili zasticeni, a cini se da je profit od prodaje njihovih knjiga isao direktno u dzepove izdavaca. "Nemali broj izdavaca izgradio je sebi trospratne ili cetvorospratne vile," zali se pisac Miftar Gjana.

Izdavacke kuce iskoriscavaju potrebu javnosti za jeftinim i senzacionalnim, kao i neuspeh vlade u izmeni zakona o autorskim pravima radi zastite pisaca koji su sada liseni drzavne potpore.

"Danas pisac ne moze da zaradi za parce hleba," tvrdi Dede. Tokom protekle decenije njegova profesija je trpela zbog nepostojanja zakona koji bi zastitio njihova prava. Tirazne knjige se stampaju i prestampavaju bez pristanka autora koji usled toga ne dobijaju honorare. Izdavaci i knjizari se medjusobno dogovaraju kako bi izbegli placanje autorskih honorara.

Povrh toga, kao sto se to desava i u mnogim drugim postkomunistickim drustvima, izdavaci su se vezali za prevode lakih knjizevnih dela, "zabranjenog voca" iz ranijeg perioda, sto ide na stetu ozbiljnih domacih autora. "Volim da citam Kadarea, Agolija i mnoge druge. Ipak, retko kad mogu da priustim sebi kupovinu njihovih knjiga," kaze penzioner Islam Baholi, dok prelistava knjige sa polica jedne knjizare na glavnom trgu u Tirani.

Burno postkomunisticko doba produbilo je moralnu i duhovnu krizu medju Albancima. Nasilni akcioni i pornografski filmovi, koji predstavljaju osnovu televizijskog programa, pruzili su priliku za bekstvo od stvarnosti. "Mladi su danas zavisni od Interneta, a kod kuce se prilepe uz televizor," kaze Baholi.

U centru Tirane postoje desetine kioska na kojima se jeftina izdanja - popularna sund literatura i erotski romani koje potpisuju uglavnom mladji autori nekvalitetnih proznih dela, otimaju za prostor i naklonost citalaca. "Najvise volim jeftine knjige sa lakim ljubavnim scenama koje nude stvari preuzete sa Zapada", kaze student drustvenih nauka Altin Radziku.

Sumnjicav prema lokalnim piscima, Radziku se nesvesno dotakao sveprisutnog cinizma prema domacim talentima. Ipak, istina je da je u proteklih deset godina albanska knjizevnost zapala u corsokak.

Demokratija je mozda donela slobodu govora i slobodu stampane reci, ali se cini da citaoce privlaci onaj isti senzacionalizam koji uocavaju na politickoj sceni, i suoceni sa realnoscu "najsiromasnije zemlje u Evropi", oni zude za bilo cim sto im lici na Zapad.

Vat Koresi, poznati dramski pisac, smatra ovu pomamu novom vrstom cenzure jer su pisci prisiljeni da se prilagode trzistu. "Samo zbog toga sto ste slobodni ne znaci da ste dobar pisac," kaze Koresi. "Pogresno je kritikovati sve sto smo imali u komunizmu. Velika imena iz tog perioda prezivela su godine tranzicije. Novo doba nam nije donelo nijednog novog pisca takvih vrednosti."

U prilog tome Koresi navodi kvalitetna dela poput Kadarevog romana "General mrtve vojske" koji je opsteprihvacen kao sofisticirana zaoka protiv komunistickog rezima. U sustini, smatra on, kao i mnogi drugi iz knjizevnih krugova, kvalitet knjizevnih dela je spao na najnize grane.

Literarna scena je izvrnuta naglavce. Nekada hvaljeni autori sada jedva uspevaju da prezive. "Kako je to moguce da oni koji stvaraju vredna knjizevna dela za ovu naciju ne mogu sebi da priuste jednu sedmicu odmora na moru," zali se Dede. "Umesto toga, prisiljeni smo da zivimo kao ubogi siromasi".

Agim Kanani je slobodni novinar iz Tirane.