DELIĆEVA ODBRANA TRAŽI OSLOBAĐANJE
Tužilaštvo se pak zalaže za to da se trogodišnja zatvorska kazna poveća na sedmogodišnju.
DELIĆEVA ODBRANA TRAŽI OSLOBAĐANJE
Tužilaštvo se pak zalaže za to da se trogodišnja zatvorska kazna poveća na sedmogodišnju.
Odbrana bivšeg komandanta Armije Bosne i Hercegovine (ARBIH), Rasima Delića – koji je osuđen na tri godine zatvora zbog okrutnog postupanja prema srpskim vojnicima zarobljenim tokom bosanskog rata – zatražila je poništenje osuđujuće presude.
Na žalbenom saslušanju održanom 19. januara, tim odbrane je tvrdio kako Delić nije imao stvarnu kontrolu nad odredom El Mudžahed (EMD), u čijem su se sastavu nalazili strani borci koji su u Bosnu došli da bi se borili na strani bosanskih Muslimana.
Međutim, tim tužilaštva je na istom saslušanju zahtevao da se zatvorska kazna koja je Deliću izrečena povisi na sedam godina, tvrdeći da važeća kazna „ne odražava težinu samih zločina“.
Delić je u septembru 2008. osuđen zbog okrutnog postupanja i kršenja običaja ratovanja, a povod su bili zločini počinjeni nad 12 pripadnika vojske bosanskih Srba u Livadama i u logoru Kamenica, tokom jula i avgusta 1995.
Proglašen je krivim zbog toga što nije preduzeo mere za sprečavanje i kažnjavanje zločina okrutnog postupanja nad zarobljenim srpskim vojnicima od strane pripadnika EMD-a.
Sudije su zaključile da su vojnici bili podvrgavani različitim vrstama mučenja, uključujući teška premlaćivanja i elektro-šokove. Zarobljenici su – kaže se u presudi – bili prisiljavani i da ljube odrubljene glave drugih pritvorenika.
Utvrđeno je da je Delić nije odgovoran za zločine koji su 8. juna 1993. počinjeni u selima Maline i Bikoši (opština Travnik, srednja Bosna), gde su mudžahedini ubili oko 24 civila i vojnika hrvatske nacionalnosti, dok su ih šestoro ranili. Taj zločin se naime, dogodio istoga dana kada je Delić preuzeo komandu nad ARBIH.
Delić je oslobođen i optužbi za zločine okrutnog postupanja i ubijanja koji su se u septembru 1995. dogodili u selu Kesten i logoru Kamenica, gde su pripadnici EMD-a ubili jednog starca srpske nacionalnosti i 52 bosansko-srpska vojnika, dok su još desetoricu zlostavljali. Sudsko veće je konstatovalo kako nije u stanju da van svake razumne sumnje utvrdi kako je okrivljeni imao razloga da zna za te zločine.
Na žalbenom je saslušanju Delićeva odbrana pokušavala da dokaže kako u vreme kada su srpski vojnici u selima Livade i Kamenica bili mučeni, njihov klijent nije bio u stanju da kontroliše EMD.
„Postojala je barem osnovana sumnja u to da je Delić imao stvarnu kontrolu“, kazao je njegov advokat Džon Džouns (John Jones).
On je nastojao da to pokaže tako što je ukazao na to da EMD često nije izvršavao naređenja ARBIH. To se ispostavilo i u jednom ranijem slučaju, na suđenju komandantu Trećeg korpusa ARBIH, Enveru Hadžihasanoviću, gde je – kako kaže Džouns – sud utvrdio da je ARBIH 1993. uspela da oslobodi jednog srpskog vojnika iz pritvora EMD-a tek pošto je toj jedinici pripretila silom. Džouns je istakao da se radi o situaciji koja „izrazito nalikuje“ činjenicama u Delićevom slučaju.
On je rekao i da je EMD izveštaje sa bojnog polja slao „stranom gospodaru“, te da je – iako ARBIH i EMD jesu međusobno komunicirali u vezi sa borbenim dejstvima, pošto bi „bilo samoubistvo da nisu“ – u nekim drugim situacijama ARBIH morala da upotrebi silu protiv EMD-a kako bi uspostavila kontrolu.
„Ukoliko to nisu želeli, oni nisu izvršavali naređenja [ARBIH]“, rekao je Džouns o EMD-u.
Odbrana je ukazala na činjenicu da je Delić osuđen većinom glasova, a ne jednoglasno – jer je sudija Moloto izdvojio mišljenje u odnosu na preostala dva člana sudskog veća.
U žalbenom zahtevu, odbrana je istakla da i sudija Moloto smatra kako Delić – ni u jednom trenutku vršenja dužnosti komandanta ARBIH – nije imao stvarnu kontrolu nad EMD-om. A pošto je EMD raspušten tek u decembru 1995. godine, to po odbrani znači da je Delića trebalo osloboditi po svim tačkama optužnice.
U presudi izrečenoj Deliću kaže se kako mu je EMD od samog svog osnivanja – u avgustu 1993. – bio potčinjen, pošto se radilo o jedinici iz sastava ARBIH-a, odnosno vojske čiji je on bio komandant.
Odgovarajući na navode odbrane, tužilaštvo je ukazalo na to kako činjenica da EMD ponekad nije izvršavao naređenja još uvek ne znači da Delić nije imao stvarnu kontrolu nad tom formacijom.
Tužilaštvo je sačinilo kalendar različitih situacija u kojima je Delić pokazao kako ipak kontroliše EMD. Reč je o periodu od 1993. do 1995. godine, pri čemu je u avgustu 1993. upravo Delić odobrio stvaranje dotične jedinice i naredio njeno stavljanje pod kontrolu ARBIH. Delić je tom prilikom rekao da se EMD nalazi „unutar komandne strukture bosanske vojske“, te da je ARBIH čak slala i vlastite vojnike u sastav EMD-a.
U kalendaru se pominje i incident koji se dogodio 1994. godine, kada su dvojica pripadnika EMD-a bila uhapšena u sklopu zajedničke vojno-civilne akcije koja je usledila nakon ubistva britanskog humanitarca Pola Gudala (Paul Goodall) – što pokazuje da je ARBIH bila u stanju da deluje protiv EMD-a. A pominju se i operacije Proljeće i Proljeće II – iz maja i jula 1995. – tokom kojih je EMD uredno izvršavao naređenja ARBIH-a u vezi sa zauzimanjem teritorije koju su do tada kontrolisale snage bosanskih Srba.
Tužilaštvo je reklo i da su incidenti u kojima EMD nije sledio naređenja bili izazvani taktičkim okolnostima koje su se ticale situacije na ratištu, te da je te okolnosti prihvatala i komanda ARBIH.
Delićeva odbrana je uzvratila ukazivanjem na situacije u kojima EMD u aprilu 1994. – tri puta u roku šest dana – nije sledio naređenje ARBIH da se stavi pod komandu 330. Lake brigade, odnosno formacije iz sastava ARBIH.
Džouns je rekao kako Delić u odnosu na EMD nije uspostavio nikakav lični autoritet.
„Priključenje EMD-u je čak bilo tretirano kao dezerterstvo“, dodao je on, odgovarajući na tvrdnju tužilaštva da su bosanski vojnici bili razmenjivani između ARBIH i EMD-a.
Zahtevajući da Delićeva kazna bude povećana na sedam godina, tužilaštvo je kazalo da je važeća kazna neprikladna, te da „umanjuje moć komandne odgovornosti kao sredstva za primenu međunarodnog humanitarnog prava“.
Međutim, odbrana tvrdi da toj pretnji ne treba pridavati prekomeran značaj. Ona smatra da su – premda je tužilaštvo zločine koji su počinjeni nad srpskim vojnicima podrobno opisalo – Deliću bili „pripisani“ akti o kojima on nije imao nikakvih direktnih saznanja.
Tužilac Peter Kremer je pak tvrdio da to što Delić nije imao direktnih saznanja ne predstavlja nikakav olakšavajući faktor, budući da se radi o posledici činjenice da on nije istražio ranije nasilno ponašanje EMD-a.
Datum izricanja žalbene presude biće utvrđen nakon što sudije budu razmotrile argumente koji su izneti na ovom saslušanju.
Rory Gallivan je saradnik IWPR-a.
Na žalbenom saslušanju održanom 19. januara, tim odbrane je tvrdio kako Delić nije imao stvarnu kontrolu nad odredom El Mudžahed (EMD), u čijem su se sastavu nalazili strani borci koji su u Bosnu došli da bi se borili na strani bosanskih Muslimana.
Međutim, tim tužilaštva je na istom saslušanju zahtevao da se zatvorska kazna koja je Deliću izrečena povisi na sedam godina, tvrdeći da važeća kazna „ne odražava težinu samih zločina“.
Delić je u septembru 2008. osuđen zbog okrutnog postupanja i kršenja običaja ratovanja, a povod su bili zločini počinjeni nad 12 pripadnika vojske bosanskih Srba u Livadama i u logoru Kamenica, tokom jula i avgusta 1995.
Proglašen je krivim zbog toga što nije preduzeo mere za sprečavanje i kažnjavanje zločina okrutnog postupanja nad zarobljenim srpskim vojnicima od strane pripadnika EMD-a.
Sudije su zaključile da su vojnici bili podvrgavani različitim vrstama mučenja, uključujući teška premlaćivanja i elektro-šokove. Zarobljenici su – kaže se u presudi – bili prisiljavani i da ljube odrubljene glave drugih pritvorenika.
Utvrđeno je da je Delić nije odgovoran za zločine koji su 8. juna 1993. počinjeni u selima Maline i Bikoši (opština Travnik, srednja Bosna), gde su mudžahedini ubili oko 24 civila i vojnika hrvatske nacionalnosti, dok su ih šestoro ranili. Taj zločin se naime, dogodio istoga dana kada je Delić preuzeo komandu nad ARBIH.
Delić je oslobođen i optužbi za zločine okrutnog postupanja i ubijanja koji su se u septembru 1995. dogodili u selu Kesten i logoru Kamenica, gde su pripadnici EMD-a ubili jednog starca srpske nacionalnosti i 52 bosansko-srpska vojnika, dok su još desetoricu zlostavljali. Sudsko veće je konstatovalo kako nije u stanju da van svake razumne sumnje utvrdi kako je okrivljeni imao razloga da zna za te zločine.
Na žalbenom je saslušanju Delićeva odbrana pokušavala da dokaže kako u vreme kada su srpski vojnici u selima Livade i Kamenica bili mučeni, njihov klijent nije bio u stanju da kontroliše EMD.
„Postojala je barem osnovana sumnja u to da je Delić imao stvarnu kontrolu“, kazao je njegov advokat Džon Džouns (John Jones).
On je nastojao da to pokaže tako što je ukazao na to da EMD često nije izvršavao naređenja ARBIH. To se ispostavilo i u jednom ranijem slučaju, na suđenju komandantu Trećeg korpusa ARBIH, Enveru Hadžihasanoviću, gde je – kako kaže Džouns – sud utvrdio da je ARBIH 1993. uspela da oslobodi jednog srpskog vojnika iz pritvora EMD-a tek pošto je toj jedinici pripretila silom. Džouns je istakao da se radi o situaciji koja „izrazito nalikuje“ činjenicama u Delićevom slučaju.
On je rekao i da je EMD izveštaje sa bojnog polja slao „stranom gospodaru“, te da je – iako ARBIH i EMD jesu međusobno komunicirali u vezi sa borbenim dejstvima, pošto bi „bilo samoubistvo da nisu“ – u nekim drugim situacijama ARBIH morala da upotrebi silu protiv EMD-a kako bi uspostavila kontrolu.
„Ukoliko to nisu želeli, oni nisu izvršavali naređenja [ARBIH]“, rekao je Džouns o EMD-u.
Odbrana je ukazala na činjenicu da je Delić osuđen većinom glasova, a ne jednoglasno – jer je sudija Moloto izdvojio mišljenje u odnosu na preostala dva člana sudskog veća.
U žalbenom zahtevu, odbrana je istakla da i sudija Moloto smatra kako Delić – ni u jednom trenutku vršenja dužnosti komandanta ARBIH – nije imao stvarnu kontrolu nad EMD-om. A pošto je EMD raspušten tek u decembru 1995. godine, to po odbrani znači da je Delića trebalo osloboditi po svim tačkama optužnice.
U presudi izrečenoj Deliću kaže se kako mu je EMD od samog svog osnivanja – u avgustu 1993. – bio potčinjen, pošto se radilo o jedinici iz sastava ARBIH-a, odnosno vojske čiji je on bio komandant.
Odgovarajući na navode odbrane, tužilaštvo je ukazalo na to kako činjenica da EMD ponekad nije izvršavao naređenja još uvek ne znači da Delić nije imao stvarnu kontrolu nad tom formacijom.
Tužilaštvo je sačinilo kalendar različitih situacija u kojima je Delić pokazao kako ipak kontroliše EMD. Reč je o periodu od 1993. do 1995. godine, pri čemu je u avgustu 1993. upravo Delić odobrio stvaranje dotične jedinice i naredio njeno stavljanje pod kontrolu ARBIH. Delić je tom prilikom rekao da se EMD nalazi „unutar komandne strukture bosanske vojske“, te da je ARBIH čak slala i vlastite vojnike u sastav EMD-a.
U kalendaru se pominje i incident koji se dogodio 1994. godine, kada su dvojica pripadnika EMD-a bila uhapšena u sklopu zajedničke vojno-civilne akcije koja je usledila nakon ubistva britanskog humanitarca Pola Gudala (Paul Goodall) – što pokazuje da je ARBIH bila u stanju da deluje protiv EMD-a. A pominju se i operacije Proljeće i Proljeće II – iz maja i jula 1995. – tokom kojih je EMD uredno izvršavao naređenja ARBIH-a u vezi sa zauzimanjem teritorije koju su do tada kontrolisale snage bosanskih Srba.
Tužilaštvo je reklo i da su incidenti u kojima EMD nije sledio naređenja bili izazvani taktičkim okolnostima koje su se ticale situacije na ratištu, te da je te okolnosti prihvatala i komanda ARBIH.
Delićeva odbrana je uzvratila ukazivanjem na situacije u kojima EMD u aprilu 1994. – tri puta u roku šest dana – nije sledio naređenje ARBIH da se stavi pod komandu 330. Lake brigade, odnosno formacije iz sastava ARBIH.
Džouns je rekao kako Delić u odnosu na EMD nije uspostavio nikakav lični autoritet.
„Priključenje EMD-u je čak bilo tretirano kao dezerterstvo“, dodao je on, odgovarajući na tvrdnju tužilaštva da su bosanski vojnici bili razmenjivani između ARBIH i EMD-a.
Zahtevajući da Delićeva kazna bude povećana na sedam godina, tužilaštvo je kazalo da je važeća kazna neprikladna, te da „umanjuje moć komandne odgovornosti kao sredstva za primenu međunarodnog humanitarnog prava“.
Međutim, odbrana tvrdi da toj pretnji ne treba pridavati prekomeran značaj. Ona smatra da su – premda je tužilaštvo zločine koji su počinjeni nad srpskim vojnicima podrobno opisalo – Deliću bili „pripisani“ akti o kojima on nije imao nikakvih direktnih saznanja.
Tužilac Peter Kremer je pak tvrdio da to što Delić nije imao direktnih saznanja ne predstavlja nikakav olakšavajući faktor, budući da se radi o posledici činjenice da on nije istražio ranije nasilno ponašanje EMD-a.
Datum izricanja žalbene presude biće utvrđen nakon što sudije budu razmotrile argumente koji su izneti na ovom saslušanju.
Rory Gallivan je saradnik IWPR-a.
