Staro Sarajevo sumnjicavo prema pridoslicama

U srcu Starog grada u Sarajevu, potamnela fasada hotela “Evropa” stoji kao spomenik zaboravljenoj slavi austrougarskog doba.

Nekada je to bilo omiljeno sastajaliste stanovnika grada, novinara, studenata i intelektualaca koji su se u letnja popodneva okupljali u basti hotela. Ali, novac koji je investiran u toliko ruiniranih zgrada, po zavrsetku sukoba u Bosni u periodu 1992-95, nije pronasao put do “Evrope”, koja je potpuno razorena srpskim granatama.

Nekadasnja basta sada je parking. "Bilo bi lepo kad bi je renovirali, ali za to nema interesa, jer su se ljudi promenili", izjavio je cuvar parkinga posmatrajuci rusevinu. "Nikome vise nije potrebna."

Simboli novog Sarajeva nisu daleko. Dvadeset metara od opustosenog hotela nalazi se kafe bar “Central”. Popularno sastajaliste posleratnog dzet-seta ciji vlasnik – kao i vecina gostiju – nije iz Sarajeva, vec iz Sandzaka, regiona na jugoistoku Srbije u kojem dominiraju Muslimani.

U ocima mnogih lokalnih stanovnika, kontrast izmedju ruinirane fasade “Evrope” i luksuzne opreme “Centrala” simbolizuje ne tako prijatne promene koje su se odigrale u bosanskoj prestonici u poslednjih 10-15 godina.

Dok su mnogi koji su izdrzali trogodisnju opsadu Srajeva ubrzo potom napustili svoje domove i rasuli se sirom sveta, iz Sandzaka su pocele da pristizu novopridoslice u velikom broju, pored hiljada Muslimana iz gradova na istoku koji su dospeli pod srpsku kontrolu.

Tenzija izmedju predratnih stanovnika i onih koji su se nedavno naselili ocigledna je i mnogi izbegavaju da se mesaju sa "drugom" stranom, osim ako ne moraju.

Neki ogorceni starosedeoci vide pridoslice iz Sandzaka kao seljake koji su unistili duh grada. Prema popularnom stereotipu, stari stanovnici Sarajeva kupuju u prodavnicama polovne robe, dok novopridoslice voze skupe automobile, kupuju u radnjama kao sto su “Versace” i “Beneton” i nose skupe mobilne telefone.

Nema sumnje da se stanovnistvo grada drasticno promenilo. Od popisa iz 1991.godine, kada je Sarajevo imalo 430.000 stanovnika, populacija je opala za jednu cetvrtinu i uvedena je nova kategorija stanovnika – raseljena lica.

Kao rezultat toga etnicki sastav je potpuno izmenjen. Statisticki podaci iz ureda gradonacelnika pokazuju da je broj Bosnjaka (bosanskih Muslimana) porastao za trecinu, dok je broj Srba i Hrvata za toliko opao.

"Struktura stanovnistva se drasticno promenila jer su oni koji su ovde ziveli uglavnom otisli u inostranstvo", zali se Senad Didarevic, prodavac suvenira iz Starog grada, rodjen u Sarajevu. "A doselili su se ljudi koji su za vreme rata proterani iz drugih gradova. Ovde je citavo Podrinje (istocni deo Republike Srpske)."

Arhitektura Starog grada, oko nekadasnjeg osmanskog bazara poznatog kao Bascarsija, odrazava novi imidz grada. Jedna kraj druge stoje dzamija, crkva i sinagoga, a poziv mujezina i zvonjava zvona mesaju se u vazduhu.

Dok brise znoj sa lica, Mehmed Uzicanin, trgovac kozom, pita se da li ce imigracija promeniti sarajevsku tradiciju miroljubive koegzistencije. "Sve se promenilo", kaze on. "Ljudi zele da zive u velikom gradu jer je tako lakse, a njihova kultura ocigledno utice na tradicionalnu kulturu ovog mesta."

Mustafa Kubat, star 74 godine, izjavio je za IWPR da je njegov grad tek apsorbovao veliki talas doseljenika iz cetrdesetih godina, a vec je naisao ovaj novi talas.

"Posledice Drugog svetskog rata jos se mogu osetiti u Sarajevu", kaze on.

"Tada je pristiglo vise od 60.000 izbeglica i bilo im je potrebno 50 godina da se naviknu i prihvate kulturu i nacin zivota u ovom gradu. Sada su dosli svi ovi novi ljudi i treba da vidimo sta ce biti s njima. Hoce li prihvatiti duh grada? To je veliko pitanje."

Jedan lokalni stanovnik, brkati cistac cipela poznat kao Cika Misa, jos je uznemireniji. Musterije koje je dobro upoznao za pedeset godina koliko radi ovaj posao napustile su grad. Dok mu se suze skupljaju u ocima, govori: "Sarajevo vise nije ono sto je bilo. Sa ovim novim ljudima i cipele su se promenile!"

Takvi stavovi su sve sire prihvaceni i nisu ograniceni samo na one koji su rodjeni i odrasli ovom gradu. Jovan Divjak, penzionisani general iz Beograda, objavio je proslog meseca knjigu o ovom gradu, “Sarajevo - mon amour”, u kojoj se pita da li ce mesoviti karakter po kojem je ovaj grad bio poznat preziveti poslednje etnicke promene.

"Kao i svi gradovi u ovoj zemlji, Sarajevo je sve vise monoetnicko", izjavio je za IWPR. "Ako je pre rata u gradu bilo 44 procenta Bosnjaka, 32 procenta Srba i 17 procenata Hrvata – a sada imamo vise od 80 procenata Bosnjaka, onda ne mozemo govoriti o njemu onako kako smo nekada govorili."

Divjak se zali da su stanovnici sada pod pritiskom da prihvate obicaje dominantne etnicke grupe u gradu – Bosnjaka. "Insistiranje na kulturi samo jednog naroda nije dobro, i to je ono sto se promenilo", istice Divjak.

Mada mnogi starosedeoci opisuju pridoslice kao poslovne ljude iz Sandzaka koji na silu zauzimaju njihov grad, vecina pridoslica zapravo su zrtve etnickog nasilja, ljudi koji nisu imali kuda da odu posle kraja rata.

Popularni vicevi odrazavaju pomesana osecanja u vezi sa ovim promenama. U jednom od viceva covek se zali prijatelju da su mu kucu zauzeli ljudi iz Foce, i onda dodaje: "Samo ja sam iz Visegrada!" (Oba grada su etnicki ocisceni 1992. godine.)

Za Kadu Hotic, izbeglicu iz Srebrenice na istoku Bosne, preseljenje u Sarajevo nije bilo pitanje zivotnog stila vec nuzde. Stigla je ovamo nakon sto su njen grad osvojile srpske trupe 1996. godine, sto je predstavljalo uvod u ubistvo vise od 7.000 bosnjackih muskaraca i decaka.

"Sarajevo je utociste u kojem sam pronasla malo mira. U Srebrenici to nikada ne bih pronasla – to mi je oduzeto", kaze ona.

Svesna je da mnogi ljudi preziru pridoslice kao sto je ona. "Mnogi me gledaju kao stranca", kaze ona. "Ali nisam ja kriva za to sto zivim ovde."

Saljo Mrkulic vise odgovara popularnom stereotipu o ambicioznom biznismenu iz Sandzaka. Sarajlije prepricavaju mnostvo viceva o takvim preduzetnicima i preuvelicavaju njihov navodni interes za kupovinu nekretnina. U jednom vicu Crvenkapa kuca na vrata bakine kuce. Umesto uobicajenog kraja bajke u kojoj se pojavljuje vuk, iza vrata se cuje odgovor: "Tvoja baka vise ne zivi ovde. Ja sam dosao iz Sandzaka i kupio kucu."

Mrkulic je zaista otvorio hotel, po imenu “Holivud”, u predgradju Ilidza. On kaze da je zavist glavni izvor ogorcenosti starosedelaca i smatra da bi Sarajlije trebalo da se ugledaju na Amerikance koji su uvek pozdravljali energiju novopridoslica.

"Da ste imigrant u Americi i da zapocnete novi posao, koliko bi bilo ljudi kojima to smeta?", pita Mrkulic.

Rifet Skrijelj, predsednik Udruzenja Bosnjaka iz Sandzaka, koje ima preko 8.000 clanova, veruje da se previse ljudi drzi istorijskih stereotipa i predrasuda.

"Ovo (neprijateljstvo) je reakcija zajednice, i to ne samo prema nama", istice on. "To je tipicno balkanska reakcija – smestanje ljudi u fioke."

Skrijelj naglasava da mnogi ljudi u glavnom gradu rade u firmama ciji su vlasnici dosli iz Sandzaka, sto znacajno doprinosi inace posustaloj ekonomiji. "Takodje ne treba zaboraviti da su mnogi ljudi iz Sandzaka branili Sarajevo za vreme rata", dodao je.

Stari stanovnici Sarajeva verovatno nisu nestali u tako velikom broju kao sto mnogi veruju – oni samo vise ne dominiraju na drustvenoj sceni. Gradski Klub knjizevnika je dobar primer. Mada je zgrada prezivela rat – i potom bila renovirana – klijentela se promenila.

"Nekada su ovamo dolazili pisci i intelektualci, ali takvi ljudi vise nemaju ekonomsku moc koju su nekada imali", kaze direktor restorana Sulejman Kapic, ispustajuci dim cigare.

"Nazalost, teska ekonomska situacija odredjuje da li neko moze da dodje na ovakvo mesto ili ne."

On kaze da se ugostiteljska industrija u Sarajevu znacajno promenila, ali je naglasio da nove musterije nisu poslovni ljudi iz Sandzaka kao sto se veruje, nego stranci. "Posto je ekonomija toliko nerazvijena, Sarajevo se oslanja na 20.000 stranaca koji zive ovde. Svi restorani ocekuju da im oni budu glavni gosti", dodao je.

Profesor Salih Foco, strucnjak za sociologiju sa Univerziteta u Sarajevu, izjavio je da je glavni grad morao proci kroz duboke promene posle traume dugog i strasnog rata.

"Negativno je to sto je vitalniji deo populacije koji se doselio u grad doneo sa sobom primitivniju kulturu. Grad je izgubio mnoge od tradicionalnih vrednosti, kao sto je dobro vaspitanje", kaze Foco.

Ali, Ismet Didarevic, profesor psihologije na univerzitetu, naglasava da su se kroz citavu istoriju lokalni stanovnici opirali doseljavanju autsajedra u njihovo okruzenje. "Njihov stav je da su im oni (pridoslice) oduzeli nesto sto je po pravu njihovo", kaze on.

"Ipak, ne mislim da postoji velika opasnost da ce se imidz grada izmeniti", smatra Didarevic. "Sarajevo ima dusu i to se ne moze tek tako promeniti."

Mirsad Bajtarevic je novinar Prvog programa radija BH u Sarajevu.