SLOVENCI PODIŽU OPTUŽNICU ZA SUKOBE IZ 1991.
Bivši pukovnik jugoslovenske vojske insistira na tome da su se njegovi ljudi ponašali korektno i da su gađali samo legitimne slovenačke vojne mete.
SLOVENCI PODIŽU OPTUŽNICU ZA SUKOBE IZ 1991.
Bivši pukovnik jugoslovenske vojske insistira na tome da su se njegovi ljudi ponašali korektno i da su gađali samo legitimne slovenačke vojne mete.
Slovenački državni tužilac podneo je optužnicu protiv bivšeg pukovnika Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) za zločine koji su u toj bivšoj jugoslovenskoj republici počinjeni nad civilima u julu 1991.
Berislav Popov, koji je u to vreme službovao u Varaždinu (Hrvatska), kaže da ni on ni njegovi ljudi nisu učinili ništa loše.
„Moja jedinica nije učinila ništa što bi ličilo na ratne zločine, jer niko nije bio ni streljan, ni obešen, ni uhapšen“, izjavio je Popov za IWPR.
„Ništa nismo srušili iz besa i nismo napadali prvi. Nisam učinio ništa samovoljno, nego sam poštovao vojna pravila, principe i etiku. Ta akcija je bila zasnovana na naređenjima [jugoslovenske] savezne vlade i vojnim zapovestima.“
Nakon što je 25. juna 1991. Slovenija proglasila nezavisnost, JNA je stupila u akciju preuzimanja kontrole nad graničnim prelazima.
„Došli smo kako bismo pomogli osoblju sa državne granice da ponovo uspostavi red na jugoslovenskim graničnim prelazima“, kazao je Popov.
U sukobima koji su 27. juna 1991. započeli između slovenačke Teritorijalne odbrane (TO) i JNA, ubijeno je 44 vojnika jugoslovenske vojske i 18 Slovenaca. Stradalo je i dvanaestoro stranih državljana, uglavnom novinara i vozača kamiona koji su se zatekli na liniji vatre.
Deset dana kasnije, kao tadašnji predsednik Jugoslavije, Slobodan Milošević je sa slovenačkom vladom zaključio mirovni sporazum, nakon čega se JNA povukla iz te zemlje.
Ovo nije prvi put da je protiv Popova pokrenut sudski postupak.
Okružni sud u Zagrebu ga je – zajedno sa njegovim komandantom, generalom Vladom Trifunovićem, i pukovnikom Sretenom Raduškim – osudio u odsustvu na 15 godina zatvora, i to za ratne zločine počinjene u Varaždinu tokom hrvatskog rata koji je usledio.
Beogradski Vojni sud je pak Popova, Trifunovića i Raduškog osudio na zatvorske kazne zbog izdaje, jer su predali varaždinski korpus JNA, zahvaljujući čemu je hrvatska vojska došla u posed značajnog arsenala oružja i opreme. Sva trojica osuđenika su amnestirani u januaru 1996.
Haški tribunal nije tražio da za zločine koji su počinjeni tokom desetodnevnih sukoba u Sloveniji ikom bude suđeno.
Tužilac Žarko Bajek je za beogradski dnevni list Politika izjavio kako ne veruje da će Popov ikada biti izveden pred sud, te da stoga ni okružni sud nije izdao nalog za hapšenje. On je za novine izjavio da je Popovljev slučaj preuzeo ove godine, nakon što je jedan njegov kolega otišao u penziju.
Slovenačka organizacija Helsinški monitor saglasna je sa stavom da Popov ne bi trebalo da bude izveden pred sud.
Čelnica te organizacije, Neva Miklavčič Predan, kaže da slovenačko sudstvo ni posle istrage koja je trajala 17 godina ne raspolaže nikakvim rezultatima. Stoga ona veruje da će slučaj naposletku biti povučen.
„Oni pokušavaju da stvore utisak da je JNA u Sloveniji počinila stravične ratne zločine, ali to nije istina“, kazala je.
„Na drugoj strani, ratni zločini su činjeni protiv JNA. U Rožici je ubijeno nekoliko civila, ali su te civile pripadnici slovenačkog TO-a koristili kao „živi štit“. Čak su i neki strani državljani, vozači kamiona i deca bili ubijani s onu stranu barikada. Sve je bilo zataškano kako bi se pokazalo da je TO žrtva“, dodala je ona.
Svi raniji slučajevi protiv bivših generala JNA su obustavljeni usled nedostatka dokaza, kazala je.
„Čitajući izveštaj slovenačkih tužilaca . . . shvatila sam da JNA nije počinila ratne zločine. Oni opisuju pljačke benzinskih stanica i krađu sendviča“, zaključila je.
Popov je opisao kako je njegova motorizovana brigada, koja je u Sloveniju poslata iz Varaždina, krećući se duž autoputa naišla na barikade i „žive štitove“.
„Na mostu zvanom ’Bratstvo i jedinstvo’ nalazio se veliki kamion sa poljskim registarskim tablicama, a kao barikade su iskorišćena i mnoga druga vozila. Nisam mogao da im dozvolim da me zaustave. Pošto nismo imali izbora, naši su tenkovi otvorili vatru na taj kamion“, rekao je.
„Izbio je veliki požar. Ugasili smo ga i bili smo spremni da nastavimo naš marš, koji je trebalo da bude strogo čuvana tajna, mada su svi znali gde idemo. U selu Berzaj su žene, deca i starci formirali ’živi štit’. Ispalili smo jedan rafal u vazduh i oni su pobegli. Niko nije bio povređen.“
Između Berzaja i sela Radenci, vojska je – po Popovljevim rečima – probila nekoliko sličnih barikada. A potom su upali u zasedu, jer su ljudi koji su činili „živi štit“ iznenada polegali na zemlju, nakon čega su slovenačke snage počele da dejstvuju po JNA.
„Tada je ubijen naš oficir Mustafa Hadžiselimović. Nije ubijen nijedan civil; ne znam za pripadnike TO-a. Otpor je bio sve snažniji što smo bili bliži državnoj granici. Na ulasku u Gornju Radgonu, na pruzi su bili vagoni prepuni teškog kamenja.“
Sutradan je, po njegovim rečima, bio zaključen mir sa TO, ali su Slovenci nastavili sa napadima i tokom noći.
“Tada smo zapucali po objektima koje su koristili u vojne svrhe. Naravno da smo pucali na jedan snajper u lokalnoj crkvi i na nekoliko snajpera koji su se nalazili po kućama“, kazao je on. „Jesu li to bili civili? A onda me optužuju za varvarsko ponašanje.“
Posle sedam dana, jedinica se u svoju bazu u Varaždinu vratila sa gubicima od pet mrtvih, 17 ranjenih i 30 zarobljenih. Uništeno je – po Popovljevim rečima – i dvadesetak vojnih vozila.
Popovljev advokat, Milan Stanić, požalio se na to što je slovenački tužilac njegovom klijentu poslao optužnicu na kućnu adresu, umesto u srbijansko ministarstvo pravde.
„Takođe, optužnica je bila na slovenačkom, tako da mi nije jasno za koji je zločin Popov optužen“, rekao je Stanić IWPR-u.
Portparol srbijanske Kancelarije tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, izjavio je da njegova kancelarija nije bila upoznata s optužnicom.
„Popov ne može biti izručen Sloveniji, jer to nije moguće po srbijanskom zakonu, niti po zakonima ostalih zemalja iz regije. Ali bi mogao da ima probleme ukoliko bi pokušao da napusti Srbiju, pošto bi slovenačko pravosuđe moglo da izda međunarodnu poternicu“, kazao je on za IWPR.
Aleksandar Roknić je obučeni novinar IWPR-a iz Beograda.
Berislav Popov, koji je u to vreme službovao u Varaždinu (Hrvatska), kaže da ni on ni njegovi ljudi nisu učinili ništa loše.
„Moja jedinica nije učinila ništa što bi ličilo na ratne zločine, jer niko nije bio ni streljan, ni obešen, ni uhapšen“, izjavio je Popov za IWPR.
„Ništa nismo srušili iz besa i nismo napadali prvi. Nisam učinio ništa samovoljno, nego sam poštovao vojna pravila, principe i etiku. Ta akcija je bila zasnovana na naređenjima [jugoslovenske] savezne vlade i vojnim zapovestima.“
Nakon što je 25. juna 1991. Slovenija proglasila nezavisnost, JNA je stupila u akciju preuzimanja kontrole nad graničnim prelazima.
„Došli smo kako bismo pomogli osoblju sa državne granice da ponovo uspostavi red na jugoslovenskim graničnim prelazima“, kazao je Popov.
U sukobima koji su 27. juna 1991. započeli između slovenačke Teritorijalne odbrane (TO) i JNA, ubijeno je 44 vojnika jugoslovenske vojske i 18 Slovenaca. Stradalo je i dvanaestoro stranih državljana, uglavnom novinara i vozača kamiona koji su se zatekli na liniji vatre.
Deset dana kasnije, kao tadašnji predsednik Jugoslavije, Slobodan Milošević je sa slovenačkom vladom zaključio mirovni sporazum, nakon čega se JNA povukla iz te zemlje.
Ovo nije prvi put da je protiv Popova pokrenut sudski postupak.
Okružni sud u Zagrebu ga je – zajedno sa njegovim komandantom, generalom Vladom Trifunovićem, i pukovnikom Sretenom Raduškim – osudio u odsustvu na 15 godina zatvora, i to za ratne zločine počinjene u Varaždinu tokom hrvatskog rata koji je usledio.
Beogradski Vojni sud je pak Popova, Trifunovića i Raduškog osudio na zatvorske kazne zbog izdaje, jer su predali varaždinski korpus JNA, zahvaljujući čemu je hrvatska vojska došla u posed značajnog arsenala oružja i opreme. Sva trojica osuđenika su amnestirani u januaru 1996.
Haški tribunal nije tražio da za zločine koji su počinjeni tokom desetodnevnih sukoba u Sloveniji ikom bude suđeno.
Tužilac Žarko Bajek je za beogradski dnevni list Politika izjavio kako ne veruje da će Popov ikada biti izveden pred sud, te da stoga ni okružni sud nije izdao nalog za hapšenje. On je za novine izjavio da je Popovljev slučaj preuzeo ove godine, nakon što je jedan njegov kolega otišao u penziju.
Slovenačka organizacija Helsinški monitor saglasna je sa stavom da Popov ne bi trebalo da bude izveden pred sud.
Čelnica te organizacije, Neva Miklavčič Predan, kaže da slovenačko sudstvo ni posle istrage koja je trajala 17 godina ne raspolaže nikakvim rezultatima. Stoga ona veruje da će slučaj naposletku biti povučen.
„Oni pokušavaju da stvore utisak da je JNA u Sloveniji počinila stravične ratne zločine, ali to nije istina“, kazala je.
„Na drugoj strani, ratni zločini su činjeni protiv JNA. U Rožici je ubijeno nekoliko civila, ali su te civile pripadnici slovenačkog TO-a koristili kao „živi štit“. Čak su i neki strani državljani, vozači kamiona i deca bili ubijani s onu stranu barikada. Sve je bilo zataškano kako bi se pokazalo da je TO žrtva“, dodala je ona.
Svi raniji slučajevi protiv bivših generala JNA su obustavljeni usled nedostatka dokaza, kazala je.
„Čitajući izveštaj slovenačkih tužilaca . . . shvatila sam da JNA nije počinila ratne zločine. Oni opisuju pljačke benzinskih stanica i krađu sendviča“, zaključila je.
Popov je opisao kako je njegova motorizovana brigada, koja je u Sloveniju poslata iz Varaždina, krećući se duž autoputa naišla na barikade i „žive štitove“.
„Na mostu zvanom ’Bratstvo i jedinstvo’ nalazio se veliki kamion sa poljskim registarskim tablicama, a kao barikade su iskorišćena i mnoga druga vozila. Nisam mogao da im dozvolim da me zaustave. Pošto nismo imali izbora, naši su tenkovi otvorili vatru na taj kamion“, rekao je.
„Izbio je veliki požar. Ugasili smo ga i bili smo spremni da nastavimo naš marš, koji je trebalo da bude strogo čuvana tajna, mada su svi znali gde idemo. U selu Berzaj su žene, deca i starci formirali ’živi štit’. Ispalili smo jedan rafal u vazduh i oni su pobegli. Niko nije bio povređen.“
Između Berzaja i sela Radenci, vojska je – po Popovljevim rečima – probila nekoliko sličnih barikada. A potom su upali u zasedu, jer su ljudi koji su činili „živi štit“ iznenada polegali na zemlju, nakon čega su slovenačke snage počele da dejstvuju po JNA.
„Tada je ubijen naš oficir Mustafa Hadžiselimović. Nije ubijen nijedan civil; ne znam za pripadnike TO-a. Otpor je bio sve snažniji što smo bili bliži državnoj granici. Na ulasku u Gornju Radgonu, na pruzi su bili vagoni prepuni teškog kamenja.“
Sutradan je, po njegovim rečima, bio zaključen mir sa TO, ali su Slovenci nastavili sa napadima i tokom noći.
“Tada smo zapucali po objektima koje su koristili u vojne svrhe. Naravno da smo pucali na jedan snajper u lokalnoj crkvi i na nekoliko snajpera koji su se nalazili po kućama“, kazao je on. „Jesu li to bili civili? A onda me optužuju za varvarsko ponašanje.“
Posle sedam dana, jedinica se u svoju bazu u Varaždinu vratila sa gubicima od pet mrtvih, 17 ranjenih i 30 zarobljenih. Uništeno je – po Popovljevim rečima – i dvadesetak vojnih vozila.
Popovljev advokat, Milan Stanić, požalio se na to što je slovenački tužilac njegovom klijentu poslao optužnicu na kućnu adresu, umesto u srbijansko ministarstvo pravde.
„Takođe, optužnica je bila na slovenačkom, tako da mi nije jasno za koji je zločin Popov optužen“, rekao je Stanić IWPR-u.
Portparol srbijanske Kancelarije tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, izjavio je da njegova kancelarija nije bila upoznata s optužnicom.
„Popov ne može biti izručen Sloveniji, jer to nije moguće po srbijanskom zakonu, niti po zakonima ostalih zemalja iz regije. Ali bi mogao da ima probleme ukoliko bi pokušao da napusti Srbiju, pošto bi slovenačko pravosuđe moglo da izda međunarodnu poternicu“, kazao je on za IWPR.
Aleksandar Roknić je obučeni novinar IWPR-a iz Beograda.
