NEVLADINE ORGANIZACIJE ZAHTEVAJU OSNIVANJE NEZAVISNE KOMISIJE ZA RATNE ZLOČINE
One se nadaju da će prikupljanjem milion potpisa iz čitave bivše Jugoslavije naterati vlade da nešto preduzmu.
NEVLADINE ORGANIZACIJE ZAHTEVAJU OSNIVANJE NEZAVISNE KOMISIJE ZA RATNE ZLOČINE
One se nadaju da će prikupljanjem milion potpisa iz čitave bivše Jugoslavije naterati vlade da nešto preduzmu.
Aktivisti sa područja Balkana založili su se ove sedmice za stvaranje nezavisne komisije koja bi potvrdila navode o ratnim zločinima i sprovela nepristrasnu istragu o ratovima vođenim tokom devedesetih godina.
Sastanak koji su u nacionalnom parku Fruška Gora (nadomak srbijanskog grada Novog Sada) održale tri nevladine organizacije (NVO) – iz Bosne, Srbije i Hrvatske – rezultirao je zajedničkom idejom o regionalnoj komisiji za istragu zločina.
Predstavnici bosanskog Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC), hrvatske Dokumente (Documenta) i beogradskog Fonda za humanitarno pravo (FHP) nameravaju da tokom naredne godine prikupe milion potpisa kako bi izvršili pritisak na vlade zemalja bivše Jugoslavije da osnuju jedno takvo telo.
Ukoliko uspeju da prikupe pomenuti broj potpisa, ove organizacije planiraju da se obrate svojim vladama i pokušaju da ih ubede da pristanu na regionalnu komisiju. Takođe će se založiti za to da se u svim zemljama osnuju kancelarije za prikupljanje podataka o ratnim zločinima i žrtvama.
Da bi komisija bila osnovana, potrebna je saglasnost svih zemalja. Za sada iza ove inicijative nije stala nijedna vlada.
Tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni (1991-5.), a onda i na Kosovu (1998-2000.), ubijeno je preko 120,000 ljudi – dok ih se još 17,158 vode kao nestali.
Izvršna direktorica FHP-a, Nataša Kandić, izjavila je kako NVO-i žele da primoraju vlade da preduzmu mere za otkrivanje istine o onome što se događalo tokom sukoba i utvrde tačan broj žrtava.
„Vlade u regionu su [na ratne sukobe] odgovorile [organizovanjem] nacionalnih suđenja za ratne zločine“, kaže ona. To je prva faza otklanjanja posledica sukoba, ali stvarna slika prošlosti – dodaje Kandićeva – još nije ustanovljena.
Ona je kao primer navela nastavak debate u vezi sa masakrom u Srebrenici, gde su bosanski Srbi u julu 1995. ubili preko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je presudio da je taj pokolj imao razmere genocida. A u parnici koju je zbog genocida Bosna protiv Srbije pokrenula pred Međunarodnim sudom pravde (MSP), sudije su u februaru 2007. donele presudu po kojoj Srbija nije direktno odgovorna za genocid, iako su utvrdile da je propustila da spreči zločin.
Uprkos tim zaključcima, ljudi iz pojedinih zemalja na Balkanu – po Kandićevoj – i dalje na taj događaj gledaju kroz vlastitu prizmu. Svako društvo ima svoju sopstvenu istinu o događajima u Srebrenici, dodala je ona.
Kandićeva je objasnila kako će cilj komisije biti da se dođe do objektivnih istorijskih činjenica i spreče iskrivljene verzije događaja, koje bi u budućnosti dovele do novih zločina.
Ona je rekla da pristalice komisije ne žele da raspodeljuju krivicu, već samo da obezbede činjenice, kako bi se zaustavila dalja upotreba pristrasnih verzija događaja od strane političara.
„Mi želimo činjenice, a da bismo dokazali šta se zaista dogodilo [tokom rata] – mi ne želimo da se bavimo ustanovljavanjem toga ko je započeo rat i zašto“, kaže ona.
Ovo je bio treći sastanak koji su održali NVO-i, dok će se četvrti održati naredne sedmice u Prištini, pošto organizatori nastoje dobiti što veću podršku za ovu ideju.
Inicijativu je već podržalo još preko stotinu NVO-a i udruženja žrtava iz Bosne, Srbije, Hrvatske i sa Kosova.
Ljiljana Helman (Ljiljana Hellman), iz međunarodne NVO za praćenje izbegavanja kažnjavanja (Impunity Watch), kaže da komisija koja je ranije bila osnovana – Komisija za istinu i pomirenje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) – nije doprinela procesu pomirenja.
Njena organizacija se zalaže za to da policijske i arhive tajnih službi budu otvorene. Dodala je i da Srbija „mora ubediti vlastite građane da nije sudelovala u prikrivanju genocida“.
Ona je optužila Beograd da odbija da istraži navode o postojanju masovnih grobnica na teritoriji koja je u njegovoj nadležnosti. Dodala je da vlasti još uvek nisu učinile dovoljno u pogledu upoznavanja javnosti sa ratnim zločinima koji su se dogodili u susednim zemljama.
Novinari koji su prisustvovali sastanku tvrde da i medije treba smatrati krivima zbog toga što ne govore o ratnim zlodelima.
Niku Čobanu iz srbijanskog lista Libertatea – koji izlazi na rumunskom jeziku – izjavio je da bi svi novinari trebalo da govore o počinjenim zločinima.
„To je stvar . . . profesionalne etike“, zaključio je Čobanu.
Bosanski izveštač Aleksandar Trifunović rekao je kako u zemlji iz koje dolazi ne postoji proces pomirenja.
„Retki medijski izveštaji sa suđenja za ratne zločine uglavnom su usmereni na poricanje zločina“, kazao je on.
Po njegovim rečima, mediji govore samo o zločinima počinjenim na drugoj strani i ne pitaju se zbog čega su se zlodela dogodila.
„To znači da bi se ti zločini mogli ponoviti“, rekao je on.
Aleksandar Roknić je obučeni izveštač IWPR-a iz Beograda.
Sastanak koji su u nacionalnom parku Fruška Gora (nadomak srbijanskog grada Novog Sada) održale tri nevladine organizacije (NVO) – iz Bosne, Srbije i Hrvatske – rezultirao je zajedničkom idejom o regionalnoj komisiji za istragu zločina.
Predstavnici bosanskog Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC), hrvatske Dokumente (Documenta) i beogradskog Fonda za humanitarno pravo (FHP) nameravaju da tokom naredne godine prikupe milion potpisa kako bi izvršili pritisak na vlade zemalja bivše Jugoslavije da osnuju jedno takvo telo.
Ukoliko uspeju da prikupe pomenuti broj potpisa, ove organizacije planiraju da se obrate svojim vladama i pokušaju da ih ubede da pristanu na regionalnu komisiju. Takođe će se založiti za to da se u svim zemljama osnuju kancelarije za prikupljanje podataka o ratnim zločinima i žrtvama.
Da bi komisija bila osnovana, potrebna je saglasnost svih zemalja. Za sada iza ove inicijative nije stala nijedna vlada.
Tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni (1991-5.), a onda i na Kosovu (1998-2000.), ubijeno je preko 120,000 ljudi – dok ih se još 17,158 vode kao nestali.
Izvršna direktorica FHP-a, Nataša Kandić, izjavila je kako NVO-i žele da primoraju vlade da preduzmu mere za otkrivanje istine o onome što se događalo tokom sukoba i utvrde tačan broj žrtava.
„Vlade u regionu su [na ratne sukobe] odgovorile [organizovanjem] nacionalnih suđenja za ratne zločine“, kaže ona. To je prva faza otklanjanja posledica sukoba, ali stvarna slika prošlosti – dodaje Kandićeva – još nije ustanovljena.
Ona je kao primer navela nastavak debate u vezi sa masakrom u Srebrenici, gde su bosanski Srbi u julu 1995. ubili preko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je presudio da je taj pokolj imao razmere genocida. A u parnici koju je zbog genocida Bosna protiv Srbije pokrenula pred Međunarodnim sudom pravde (MSP), sudije su u februaru 2007. donele presudu po kojoj Srbija nije direktno odgovorna za genocid, iako su utvrdile da je propustila da spreči zločin.
Uprkos tim zaključcima, ljudi iz pojedinih zemalja na Balkanu – po Kandićevoj – i dalje na taj događaj gledaju kroz vlastitu prizmu. Svako društvo ima svoju sopstvenu istinu o događajima u Srebrenici, dodala je ona.
Kandićeva je objasnila kako će cilj komisije biti da se dođe do objektivnih istorijskih činjenica i spreče iskrivljene verzije događaja, koje bi u budućnosti dovele do novih zločina.
Ona je rekla da pristalice komisije ne žele da raspodeljuju krivicu, već samo da obezbede činjenice, kako bi se zaustavila dalja upotreba pristrasnih verzija događaja od strane političara.
„Mi želimo činjenice, a da bismo dokazali šta se zaista dogodilo [tokom rata] – mi ne želimo da se bavimo ustanovljavanjem toga ko je započeo rat i zašto“, kaže ona.
Ovo je bio treći sastanak koji su održali NVO-i, dok će se četvrti održati naredne sedmice u Prištini, pošto organizatori nastoje dobiti što veću podršku za ovu ideju.
Inicijativu je već podržalo još preko stotinu NVO-a i udruženja žrtava iz Bosne, Srbije, Hrvatske i sa Kosova.
Ljiljana Helman (Ljiljana Hellman), iz međunarodne NVO za praćenje izbegavanja kažnjavanja (Impunity Watch), kaže da komisija koja je ranije bila osnovana – Komisija za istinu i pomirenje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) – nije doprinela procesu pomirenja.
Njena organizacija se zalaže za to da policijske i arhive tajnih službi budu otvorene. Dodala je i da Srbija „mora ubediti vlastite građane da nije sudelovala u prikrivanju genocida“.
Ona je optužila Beograd da odbija da istraži navode o postojanju masovnih grobnica na teritoriji koja je u njegovoj nadležnosti. Dodala je da vlasti još uvek nisu učinile dovoljno u pogledu upoznavanja javnosti sa ratnim zločinima koji su se dogodili u susednim zemljama.
Novinari koji su prisustvovali sastanku tvrde da i medije treba smatrati krivima zbog toga što ne govore o ratnim zlodelima.
Niku Čobanu iz srbijanskog lista Libertatea – koji izlazi na rumunskom jeziku – izjavio je da bi svi novinari trebalo da govore o počinjenim zločinima.
„To je stvar . . . profesionalne etike“, zaključio je Čobanu.
Bosanski izveštač Aleksandar Trifunović rekao je kako u zemlji iz koje dolazi ne postoji proces pomirenja.
„Retki medijski izveštaji sa suđenja za ratne zločine uglavnom su usmereni na poricanje zločina“, kazao je on.
Po njegovim rečima, mediji govore samo o zločinima počinjenim na drugoj strani i ne pitaju se zbog čega su se zlodela dogodila.
„To znači da bi se ti zločini mogli ponoviti“, rekao je on.
Aleksandar Roknić je obučeni izveštač IWPR-a iz Beograda.
