Nasleđe Gavrila Principa još uvek sporno

Dve decenije nakon osnivanja Haškog tribunala, nerealna očekivanja u pogledu njegovog mogućeg uticaja ostavila su mnoge stanovnike Bosne i Hercegovine (BiH) razočaranima – konstatovali su prošle sedmice učesnici dveju panel-diskusija, koje su održane u Sarajevu i Londonu.

Radi se o dvema raspravama koje su organizovane povodom nedavnog IWPR-ovog članka "Haški tribunal: istina, pravda – ali i pomirenje", koji se ticao nasleđa koje Tribunal ostavlja za sobom u trenutku kada se priprema da okonča svoj rad – a pre svega njegovog uticaja na zajednice koje su sudelovale u ratu koji je u BiH vođen u periodu od 1992. do 1995. godine.

Osnovan 1993. godine, u vreme dok je još uvek besneo rat, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je imao zadatak da "donese pravdu onima koji su odgovorni za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena u bivšoj Jugoslaviji počev od 1991., te da time doprinese uspostavljanju i održanju mira u regionu".

Od tada su presude MKSJ-a, kako se navodi na zvaničnoj internet-stranici tog suda, "doprinele utvrđivanju istorijskih činjenica, borbi protiv poricanja i sprečavanju pokušaja revizionizma, te obezbedile osnovu za buduće inicijative koje se tiču tranzicione pravde u regionu".

Panelisti obeju IWPR-ovih rasprava ukazali su na razliku između dva unekoliko suprotstavljena cilja, tvrdeći kako – uprkos tome što MKSJ jeste obezbedio privođenje svih osumnjičenika i organizovao im suđenje – šira svrha doprinosa trajnom miru i pomirenju možda nikada nije ni bila realistična.

"Ja zaista verujem da je MKSJ bio neophodan – što tvrdim i kao neko ko dolazi iz akademske sredine, i kao praktičar", kazao je Kevin Heler (Kevin Heller), profesor krivičnog prava na londonskoj Školi za afričke i orijentalne studije, na skupu koji je 19. juna održan u kancelariji IWPR-a u Londonu. "Problem je u tome što je međunarodno krivično pravo, a pogotovo MKSJ, pod velikim pritiskom zbog tolikih ciljeva i nada, što nas je moralo dovesti do razočarenja."

Osnovna svrha ovog suda – "osuditi ljude koji su krivi za zločine i izolovati ih" – jeste ispunjena, rekao je Heler.

Na raspravi koja je 12. juna održana u Sarajevu, panelista Almir Alić je, kao MKSJ-ov oficir za vezu u Sarajevu, kazao kako IWPR-ov članak "percepciju ove institucije od strane lokalnih zajednica stavlja u širi kontekst pomirenja i tranzicione pravde u Bosni i Hercegovini".

On je odao kako je očigledno da su u prvim posleratnim godinama Bosanci i Hercegovci imali "veoma nerealna očekivanja" od MKSJ-a, te da su se naknadno razočarali granicama njegovog mandata.

"Ono što su ljudi očekivali da će MKSJ uraditi daleko prevazilazi granice mandata ove institucije, koji se sastojao u krivičnom gonjenju pojedinaca odgovornih za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava u bivšoj Jugoslaviji", kaže Alić.

Napominjući da se često smatralo kako MKSJ ima obavezu da doprinosi pomirenju, Alić kaže kako je taj stav zamaglio potrebu za time da tu odgovornost preuzmu prevashodno lokalne zajednice; ona ne može biti nametnuta spolja.

Alić je potom analizirao različite istorijske narative koji u Bosni i Hercegovini – uprkos činjenicama izloženim u MKSJ-ovim presudama – još uvek postoje.

"Pitanja istine, istorijskih činjenica, reparacija za žrtve, memoralizacije – a sva su spomenuta u specijalnom izveštaju IWPR-a – predstavljaju deo šire slike tranzicione pravde i pomirenja, dok se suđenja za ratne zločine pred MKSJ-om tiču samo sudske pravde", kaže on. "Ovde je veliki problem to što se bosansko-hercegovačko društvo odlikuje potpuno kontradiktornim istorijskim narativima, koji svi pretenduju da poseduju ekskluzivno pravo na istinu. Postoji široko rasprostranjena kultura poricanja zločina nad ’drugima’, a stvorena je i potreba da se ekskluzivni status žrtve obezbedi isključivo za vlastitu zajednicu."

Kao jedna od autorki izveštaja, Velma Šarić je u okviru sarajevske diskusije iznela vlastite impresije iz nekoliko bosansko-hercegovačkih gradova i sela koje je – u sklopu istraživanja za potrebe pisanja članka – posetila zajedno sa koautorkom Rejčel Irvin (Rachel Irwin).

Šarićeva je rekla kako je bila zapanjena "poricanjem ratnih zločina koje je i dalje prisutno na svim tim mestima, kao i činjenicom da ljudi toliko oklevaju da prihvate činjenice o bosansko-hercegovačkom ratu koje je ustanovio Haški tribunal".

U svom obraćanju u Londonu, Rejčel Irvin je kazala da je – premda Tribunal jeste imao "konkretan mandat da ljudima donese pravdu" – to uvek bilo nešto "više od pukog pravljenja evidencije"

Međutim, u Bosni i Hercegovini se "svaka grupa još uvek drži vlastite verzije događaja", dodala je ona.

Viši predavač na Univerzitetskom koledžu u Londonu, Erik Gordi (Eric Gordy), kaže kako je bilo nerealno očekivati da dotadašnje zaraćene strane postignu konsenzus.

"Razvijanje zajedničkog narativa je cilj koji ne može biti postignut i koji nigde nije ni postignut", rekao je on, napominjući da su mnogi osnovni elementi bosansko-hercegovačkog ratnog narativa još uvek sporni. "Ne postoji dogovor o datumu početka sukoba, ni o broju žrtava – što su osnovne činjenice koje je potrebno utvrditi."

Komunikacijski problemi su pratili postupke vođene pred MKSJ-om, ali i ono što Gordi vidi kao "veoma nizak" nivo lokalnog učešća u njegovom radu. "Ako bi se ljudi iz regiona i pojavili, bili bi u ulozi optuženika ili svedoka", rekao je on.

Urednik IWPR-a za Afriku, Sajmon Dženings (Simon Jennings), kaže da ta pitanja predstavljaju jednu od mnogih pouka koju je potrebno izvući iz iskustva sa MKSJ-om, zarad unapređenja međunarodne pravde. On je napomenuo da se i Međunarodni krivični sud (MKS), ćije je sedište takođe u Hagu, suočava sa brojnim izazovima.

Jedan od tih izazova je i princip "komplementarnosti" – ideja da nacionalna pravosuđa treba da procesuiraju osumnjičenike nižeg, dok se MKS bavi slučajevima višeg ranga. To je imalo ograničen uspeh.

"MKS je optužio lidere u Keniji, Ugandi i DRK-u (Demokratska Republika Kongo), ali postoje samo veoma ograničeni mehanizmi koji su uspostavljeni da bi se većini počinitelja sudilo lokalno", kaže Dženings. "U Ugandi postoji Odeljenje za ratne zločine Višeg suda, ali ima mandat jedino da krivično goni odmetnute trupe, dok su vladine snage izuzete".

Da bi preneo sopstvenu poruku, MKS po Dženingsovim rečima "treba da dopre do ljudi u udaljenim delovima zemalja; potrebno je da ode tamo i objasni svoj slučaj. MKS je počeo prilično loše u delovima DRK-a i severne Ugande, ali je kasnije bilo bolje. Više čini u Keniji, a u Čadu i za Darfur, jer MKS ne može da uđe u [sudanski] Darfur."

Konačno, postojao je sporazum oko toga da su procesi pred MKSJ-om potrebni, pa makar bili i nesavršeni.

"Razočarana sam učinkom koji je MKSJ imao na terenu", kaže Merdijana Sadović, regionalna direktorka IWPR-a za Zapadni Balkan, koja je u londonskoj diskusiji sudelovala posredstvom video-linka. "Jedino što mi pruža nadu su mladi ljudi u Bosni i Hercegovini i Srbiji, kao i u drugim delovima Balkana. Oni su otvoreniji za različite narative, što smo utvrdili na osnovu vlastitog iskustva."

Međutim, dodala je: "Ne postoji alternativa MKSJ-u. Tačno je da ne prihvataju svi u Bosni i Hercegovini njegove presude, ali je njegov rad izuzetno važan i ja se nadam da će činjenice koje je ovaj sud utvrdio jednom biti prihvaćene, i da će ih deca učiti u školama – možda za deceniju ili dve."

Sarajevska panelistkinja Lajla Mamut, koordinatorka za ljudska prava pri organizaciji za borbu protiv nekažnjivosti (TRIAL), takođe je naglasila važnost mladih ljudi za dugoročne društvene promene.

"Tranziciona pravda je proces koji direktno utiče na našu budućnost, pa je stoga veoma važno da se analiziraju njegove tačke dodira sa mlađom generacijom u Bosni i Hercegovini i inostranstvu", rekla je ona u okviru sarajevske diskusije. "Veoma sam zadovoljna time što je izveštaj ukazao na teška iskušenja sa kojima se suočavaju mlađe generacije koje žive u ovim post-konfliktnim vremenima."

Alić kaže da se pitanja tranzicione pravde u bosansko-hercegovačkom obrazovnom sistemu trenutno ne obrađuju, što po njegovim rečima "dovodi do toga da je veoma teško, ako ne i nemoguće, da mladi ljudi nauče kako da se izbore sa vlastitom prošlošću".

Gordi tvrdi da su sudski procesi koji su vođeni pred Tribunalom rezultirali materijalom od neprocenjive vrednosti, koji će buduće generacije proučavati.

"Konačna vrednost MKSJ-a ne zavisi toliko od onoga što je uradio sud, već od onoga šta drugi ljudi rade sa onim što je urađeno", kaže on. "Postoji ogromna istorijska građa."