Hrvatice opisuju ratni progon
Na suđenju Hadžiću govorilo se o policijskom času, deportacijama i zlostavljanjima koja su vršili srpski vojnici.
Hrvatice opisuju ratni progon
Na suđenju Hadžiću govorilo se o policijskom času, deportacijama i zlostavljanjima koja su vršili srpski vojnici.
U procesu protiv političkog lidera hrvatskih Srba, Gorana Hadžića, dve svedokinje su ove sedmice dale iskaz o surovostima koje su doživele nakon što je 1991. godine izbio rat u Hrvatskoj.
Svedokinja optužbe GH-061 je svoj iskaz dala uz iskrivljenje lika i glasa, pri čemu se veći deo tog iskaza odigrao iza zatvorenih vrata.
Tužilaštvo je pročitalo sažetak njenog svedočenja u kojem je objašnjeno da je ona Hrvatica sa vukovarskog područja, koja je pre rata živela u selu koje su "naseljavali Hrvati, nešto Srba, kao i ostale nacionalnosti".
Svedokinja je sudu ispričala kako je jednog jesenjeg dana 1991. – nije mogla da navede tačan datum – Jugoslovenska Narodna Armija (JNA) upala u selo i "uvela režim kontrole i nadzora" za tamošnje Hrvate i ostale ne-Srbe.
"Prisiljeni smo bili da predamo dokumenta i bilo nam je dozvoljeno da koristimo samo neke puteve u selu, nikada nismo smeli da idemo sami i uvek su nas pratili vojnici koji su delovali kompletno naoružani", kazala je ona.
GH-061 je izjavila i da su vojnici JNA uveli policijski čas u selu, koji je počinjao svake večeri od 17 sati.
Svi Hrvati su morali da nose „bele trake na rukama", te da se svakodnevno javljaju lokalnoj opštinskoj kancelariji, gde su im pripadnici JNA dodeljivali poslove – na primer, čišćenje kuća koje su pripadale Srbima, ili rad na njihovim imanjima.
"Dok smo izvršavali te zadatke, mi smo . . . uvek strahovali od toga da bismo mogli biti ubijeni, ili uhapšeni, ili deportovani u neizvesnost", kazala je svedokinja. Dodala je i da su mnogi meštani, "njih tridesetak", doživeli to da im kuće zauzmu pripadnici "kako JNA, tako i drugih" vojski.
Svedokinja je rekla da je i ona bila pritvarana i ispitivana, te da ju je "vređala i pretila joj" osoba koja ju je uhapsila.
"Uspela sam da pobegnem iz sela u januaru 1992., nakon čega se nešto još gore dogodilo mojoj majci, koja je bila ispitivana, vređana i prisiljavana da oda gde se sakrila njena ’ustaška’ kćerka", kazala je svedokinja.
Ustaški pokret je Hrvatskom upravljao za vreme nacističke vlasti tokom Drugog Svetskog rata, da bi taj pojam kasnije postao pežorativni naziv za Hrvate.
U vreme trajanja sukoba, Hadžić je obavljao visoke političke funkcije na onom području Hrvatske koje je bilo pod srpskom kontrolom. U periodu od februara 1992. do decembra 1993. bio je predsednik Republike Srpske Krajine (RSK).
Hadžić je po 14 tačaka optužen za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, koji su početkom devedesetih godina u Hrvatskoj bili počinjeni nad hrvatskim i drugim nesrpskim stanovništvom – uključujući progone, istrebljenje, ubijanje, pritvaranje, mučenje, nečovečna dela, okrutno postupanje, deportaciju, bezobzirno razaranje i pljačku.
Zajedno sa ostalim političkim i vojnim zvaničnicima, on je navodno sudelovao u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“, čija je svrha bilo "trajno i prisilno raseljavanje većine hrvatskog i ostalog nesrpskog stanovništva sa približno jedne trećine teritorije Republike Hrvatske", kako bi bila stvorena država u kojoj bi dominirali Srbi.
Tokom unakrsnog ispitivanja svedokinje GH-061, koje je većim delom bilo tajno, ona je potvrdila da je u selu boravio veliki broj "srpskih vojnika", pri čemu su neki na sebi imali uniformu JNA, a neki maskirnu.
"Bilo je očigledno da govore kao da su iz Srbije, da ne govore kao lokalno stanovništvo", kazala je ona odbrani.
Druga zaštićena svedokinja, GH-085, svedočila je anonimno, ali bez iskrivljenja lika i glasa. I njeno svedočenje se uglavnom odigralo iza zatvorenih vrata.
GH-085 je u oktobru 1991. bila uhapšena u svojoj kući u selu Opatovcu (područje Vukovara), odakle je bila odvedena u Šid (grad u Srbiji, na granici s Hrvatskom).
"Bila je to policijska stanica, u kojoj smo pretreseni, prisiljeni da ćutimo, pognemo pogled i podnosimo batine i mučenje", kazala je ona.
Iz Šida je odvedena u Begejce, improvizovani pritvorski logor o kojem je već bilo reči na nekoliko saslušanja u slučaju Hadžić.
"To je bilo stravično mesto. Svi smo bili u velikim štalama, na vrlo prljavim mestima gde smo prisiljavani da spavamo na podu i trpimo batine."
Svedokinja je rekla da je i sama bila podvrgavana "u više navrata teškim batinama, možda tri puta".
Ispričala je kako je u Begejcima provela dva meseca, te kako se njena situacija dodatno iskomplikovala time što je bila u drugom stanju. Rekla je da je njena trudnoća ostala neprimećena zbog toga što je, uporedo sa uvećavanjem stomaka, gubila na težini zbog oskudne ishrane u logoru.
Uprkos tome, nakon što je u decembru 1991. bila oslobođena prilikom razmene zarobljenika, rodila je zdravo dete.
Suđenje se nastavlja naredne sedmice.
Velma Šarić izveštava za IWPR iz Sarajeva.
