Svedok na suđenju Hadžiću seća se premlaćivanja u logoru
Bivši zatočenik opisuje "stravične" uslove u pritvoru.
Svedok na suđenju Hadžiću seća se premlaćivanja u logoru
Bivši zatočenik opisuje "stravične" uslove u pritvoru.
Svedok na suđenju bivšem političkom lideru hrvatskih Srba, Goranu Hadžiću, opisao je ove sedmice kako je bio teško premlaćivan u jednom zatvorskom logoru u Srbiji.
Svedok optužbe Mladen Lončar, po zanimanju psihijatar, bivši je zatočenik pritvorskog centra Begejci – logora osnovanog u jesen 1991., kada se u onim delovima Hrvatske koji su proglašeni srpskima pojavio veliki broj ratnih zarobljenika.
"Nije bilo toaleta, niti bilo kakve higijene, snabdevanje hranom i vodom je bilo oskudno . . . Bili smo prisiljeni da ležimo licem nadole kako ne bismo videli šta se dešava u logoru. Bilo je to stravično iskustvo – užas od batina", kazao je Lončar sudu.
Ovo je bilo Lončarevo treće pojavljivanje pred Haškim tribunalom. Prethodno je iznosio dokaze u svojstvu psihijatra i svedočio o traumi koju je lokalno stanovništvo doživelo za vreme rata.
Hadžić je po 14 tačaka optužen za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, koji su početkom devedesetih godina u Hrvatskoj bili počinjeni nad hrvatskim i drugim nesrpskim stanovništvom – uključujući progone, istrebljenje, ubijanje, pritvaranje, mučenje, nečovečna dela, okrutno postupanje, deportaciju, bezobzirno razaranje i pljačku.
Zajedno sa ostalim političkim i vojnim zvaničnicima, on je navodno sudelovao u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“, čija je svrha bilo "trajno prisilno raseljavanje većine hrvatskog i ostalog nesrpskog stanovništva sa približno jedne trećine teritorije Republike Hrvatske", kako bi bila stvorena država u kojoj bi dominirali Srbi.
U vreme trajanja sukoba, Hadžić je obavljao visoke političke funkcije na onom području Hrvatske koje je bilo pod srpskom kontrolom. U periodu od februara 1992. do decembra 1993. bio je predsednik Republike Srpske Krajine (RSK).
Svedočeći ove sedmice, Lončar je samoga sebe opisao kao "vrlo običnog građanina, poreklom iz Iloka", hrvatskog grada koji se pruža duž granice sa Srbijom.
Lončar, koji je po nacionalnosti Hrvat, kaže kako "nikoga u stvari nije bilo briga za njegovu ili nacionalnost bilo koga drugoga", sve do uspona srbijanskog predsednika Slobodana Miloševića. Svedok je rekao da je medicinu studirao na srbijanskom Univerzitetu u Novom Sadu, koji je bio "Iloku najbliži univerzitet".
U osvit rata, Lončar se – kako je kazao – upustio u politiku i osnovao "lokalni ogranak hrvatske političke partije u Vojvodini", srbijanskoj pokrajini čiji je glavni grad Novi Sad.
Svedok je objasnio kako je, u trenutku kada je u njegovom rodnom gradu 1991. godine izbio rat, on još uvek radio i živeo u Novom Sadu. Reagovao je tako što je poslao javni apel kojim je od međunarodne zajednice zatražio da zaustavi nasilje u Iloku i pomogne lokalnom stanovništvu čije je živote ozbiljno ugrozila "humanitarna kriza" koja je usledila.
Ubrzo potom, u oktobru 1991., uhapsili su ga policajci, za koje je svedok sumnjao da su pripadnici srbijanske obaveštajne službe.
"Pretpostavljam da je to bilo zbog javnog apela koji sam poslao i zbog moje političke karijere, koliko god da je ona bila kratka", kazao je Lončar.
Pušten nakon "otprilike dan i po", ali ne pre no što je "teško pretučen po glavi [i] telu". Takođe je bio prisiljen da piše "izveštaje o onome o čemu je, po njihovim rečima, trebalo da pišem kao o nečemu što se ’zaista’ dešava u Iloku".
Lončar je 3. novembra 1991. bio ponovo uhapšen, ali je ovoga puta bio odveden u kasarnu Jugoslovenske Narodne armije (JNA) u Srbiji, u mesto Paragovo, gde je bio "uguran u jednu prostoriju sa još desetoro ljudi.
"Unutra smo bili ostavljeni skoro bez vazduha, a kamoli prostora za nekakav odmor. Premlaćivali su nas. Činilo se da nas iz sata u sat tuku, ispituju i izvode iz prostorije", kazao je on, dodajući da je u Paragovu proveo tri dana, a da su ga onda prebacili u Begejce.
"Kad smo došli u Begejce, sve je delovalo nadrealno; to je bila dobro čuvana tvrđava i mesto brutalnih premlaćivanja, gde nisu postojali nikakvi uslovi za život", kazao je Lončar.
On je izneo procenu po kojoj je u tom logoru boravilo oko 600 ljudi, uglavnom hrvatske nacionalnosti, uključujući "otprilike par desetina žena". Te žene su po Lončarevim rečima bile "stalno silovane i pozivane kad god je logorskim stražarima ili komandantima bilo potrebno seksualno zadovoljstvo".
Lončar je potvrdio da je u logoru, osim Hrvata, boravio i izvestan broj stranaca, uključujući i neke ljude "iz Šri Lanke, koji su očito bili samo na proputovanju". Šrilančane su, dok su ih batinali, primoravali da pevaju srpske pesme.
"Jednom su ih toliko pretukli da sam bio pozvan da proverim jesu li uopšte još živi", rekao je Lončar.
Jedan mentalno zaostali četrnaestogodišnji dečak, inače najmlađi zatočenik logora, "koji je na neki perverzni način tretiran kao zvezda, bio je prisiljavan da pred kamerama recituje kako je ubijao Srbe".
Lončar je potvrdio da je ime komandanta logora bilo Miroslav Živanović.
Dodao je i da je 10. decembra 1991. bio neočekivano razmenjen za grupu jugoslovenskih kontraobaveštajnih zvaničnika, uhapšenih u hrvatskoj prestonici Zagrebu.
Lončar je ispričao kako je bio odveden do aviona, kako je pretučen pre no što je ukrcan, te kako mu se potom pridružio general JNA Aleksandar Vasiljević, koji se nedavno takođe pojavio kao svedok optužbe na suđenju Hadžiću (Više o tome vidi u tekstu "Obavestili smo Hadžića o paravojnim zločinima – tvrdi jugoslovenski general".)
Tokom kratkog unakrsnog ispitivanja, branilac je svedoka upitao da li je Vasiljević video kako ga tuku pripadnici JNA.
"Mislim da jeste. Mora biti da je to video", kazao je Lončar. "Ali se ponašao kao de se ništa ne dešava. U avionu se šalio, davao je ljudima cigarete."
Vasiljević je u svom svedočenju tvrdio da bi JNA pred vojni sud izvela svakog svog vojnika za koga se sumnja da je počinio zločine ili se ponašao protivno Ženevskoj konvenciji.
Suđenje se nastavlja naredne sedmice.
Velma Šarić izveštava za IWPR iz Sarajeva.