KARADŽIĆ SE SUKOBIO SA SVEDOKINJOM IZ SARAJEVA

Rachel Irwin

Senior Reporter

Sunday, 9 May, 2010

The link has been copied

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 644, 9. maj 2010.)

Bivša glavna medicinska sestra iz jedne od najvećih sarajevskih bolnica negirala je ove sedmice da je taj objekat bio korišćen u napadima za Srbe, tvrdeći da Radovan Karadžić – kome se pred Haškim tribunalom sudi za ratne zločine – „govori neistine“.

„Vi niste pošteni i iskreni“, kazala je optuženiku svedokinja Fatima Zaimović (63), koja je tokom bosanskog rata radila kao glavna sestra na dečjem hirurškom odeljenju bolnice Koševo.

„Vi ste uništili grad koji Vas je obrazovao i dao Vam sve“, rekla je ona Karadžiću suznih očiju. „Zašto se ne pokajete? Samo recite: ’Ja sam to učinio.’ Ubijali ste nedužne ljude!“

Sukob Zaimovićeve i Karadžića protekao je u znaku izvesne prisnosti. Naime, Karadžić je više godina bio zaposlen kao psihijatar u bolnici Koševo; osim toga, svojevremeno je čak i studirao sa Zaimovićkinim suprugom. Njih dvojica su bili prijatelji, rekao je Karadžić.

Zaimovićeva se ove sedmice pojavila pred Haškim tribunalom kako bi svedočila o onome što je doživela tokom opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca. Karadžić je optužen da je nadzirao artiljerijsku i snajpersku kampanju u kojoj je poginulo bezmalo 12,000 ljudi.

Budući da je svedokinja već dala iskaz na suđenju generalu vojske bosanskih Srba, Stanislavu Galiću – koji je zbog minobacačkih i snajperskih napada na Sarajevo osuđen na doživotnu robiju – tužioci su je protekle sedmice samo kratko saslušali.

Zaimovićeva je rekla kako je tokom opsade bolnica neprekidno bila granatirana, te da u njoj nije bilo ni struje, niti tekuće vode.

„Možete li da zamislite kako je bilo raditi u tim uslovima?“, pitala je Zaimovićeva.

Takođe je rekla da su deca iz bolnice – koja su obično bila ranjena gelerima, a katkada i fosfornim granatama – često bila toliko istraumirana da su redovno mokrila u krevet i trzala se na svaku buku.

Svedokinja je rekla kako su samo tokom 1992. na kliniku bila dovezena 163 deteta, od kojih je devetoro preminulo.

„Sva ta deca su neprestano bila sa mnom“, kazala je Zaimovićeva. „Ja ih se sećam.“

A kada je na Karadžića došao red da postavlja pitanja, on je nastojao da ospori verziju događaja koju je iznela Zaimovićeva. Rekao je kako je dotična bolnica bila „mesto mučenja“ srpskih pacijenata, te kako je bolničko osoblje srpske nacionalnosti bilo zastrašivano i prisiljavano da ode.

Zaimovićeva je pak kazala da je najveći deo srpskog osoblja svojevoljno otišao nakon izbijanja rata, te da se „nikome nije pretilo“.

Rekla je i da nema nikakvih saznanja koja bi se ticala navodnog mučenja pacijenata srpske nacionalnosti, nazivajući te tvrdnje „čistim izmišljotinama“.

„Znate li da je u bocama za kiseonik bio švercovan barut?“, upitao je Karadžić, koji je insistirao na tome da je bosanska vojska iz bolničke zgrade izvodila borbena dejstva.

„A kako bih to mogla znati?“, uzvratila je svedokinja.

Kasnije joj je Karadžić postavio i pitanje koje se odnosilo na jednog lekara srpske nacionalnosti, koji je po njegovim rečima bio izbačen kroz prozor. Zaimovićeva je pak kazala kako je čula da je taj lekar doživeo nervni slom, te da je počinio samoubistvo skočivši s prozora.

„Mislim da ste izgovorili mnoštvo laži“, rekla je Zaimovićeva. „Stravično je to slušati.“

Karadžić je Zaimovićevoj predočio i nekoliko vojnih dokumenata, posredstvom kojih je nameravao da pobije njene tvrdnje da je bolnica – kao i obližnja svedokinjina kuća – bila granatirana od strane srpskih snaga.

Zaimovićeva je u više navrata naglasila kako se ne razume u vojna pitanja, pa je postajala sve nezadovoljnija činjenicom da je Karadžić nastavio da je ispituje o dokumentima i ljudima koji su joj nepoznati.

U jednom je trenutku Karadžića optužila da joj se „ruga“.

„Gospodine Karadžiću, pitate me o stvarima koje ne znam, a Vi ste proterali hiljade i hiljade ljudi“, uzviknula je ona. „Kako Vas nije stid da me pitate takve stvari?“

Pre no što je okončano svedočenje, Zaimovićeva je Karadžića pogledala u oči i upitala ga da li posle svega što je učinio mirno spava.

„Gledam vas u oči. Pogledajte me!“, uzviknula je ona, pošto je on izbegavao njen pogled. „Obraćam Vam se kao majka.“

Pre no što je napustila sudnicu, Zaimovićeva je rekla kako je „govorila samo istinu iz svoje duše“.

„Verujem da će to biti i dokazano pred ovim sudskim većem“, zaključila je ona.

Ubrzo potom je iskaz dao i sledeći svedok, Dejvid Harland (David Harland).

U periodu od juna 1993. do decembra 1995., Harland je bio službenik za civilne poslove i politički savetnik komandanta Zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija (UNPROFOR) u Bosni. On je pred Tribunalom već svedočio u dva navrata, uključujući i suđenje bivšem srbijanskom predsedniku Slobodanu Miloševiću.

Svedok je tužiocima rekao da je rukovodstvo bosanskih Srba, uključujući i Karadžića, kontrolisalo Sarajevo posredstvom „slavine terora“, podešavajući razmere snajperske i artiljerijske vatre kako mu odgovara.

„Ukoliko bi postojala eksplicitna pretnja [vojnom] intervencijom [NATO-a] protiv bosanskih Srba . . . pritisak bi dramatično oslabio sve dok ne prođe neposredna pretnja vojnom intervencijom“, kazao je Harland. „A ukoliko bi pretnja [intervencijom NATO-a] bila slaba, nastavilo bi se sa korišćenjem slavine terora.“

Usledilo je i ispitivanje koje se ticalo dva minobacačka napada koja su na sarajevsku pijacu Markale izvršena 5. februara 1994. i 28. avgusta 1995., i u kojima je ukupno ubijeno oko stotinu ljudi, dok ih je ranjen skoro 250.

Karadžić je u više navrata rekao kako je te napade bosanska vojska inscenirala da bi izazvala stranu intervenciju, te kako dotične granate nisu mogle biti ispaljene sa položaja pod kontrolom bosanskih Srba.

Prema dokumentima predočenim sudu, Momčilo Krajišnik je – kao član rukovodstva bosanskih Srba – nakon prvog napada tvrdio da su leševi bili „lutke odevene tako da izgledaju kao žrtve“.

Harland je te tvrdnje okarakterisao kao „potpuno bizarne“.

„Ja sam iz svog vlastitog osoblja poslao jednog lekara, dovoljno kvalifikovanog da [prepozna] razliku između leševa i lutki“, rekao je on tužiteljki Kerolin Edgerton (Carolyn Edgerton). „Cela ta priča je neverovatna.“

Nakon drugog napada, koji je na Markale izvršen u avgustu 1995., komandant UNPROFOR-a Rupert Smit (Rupert Smith), izdao je saopštenje u kojem je naveo kako je nejasno odakle je dospela granata – kazao je Harland.

Harland je rekao da je to bilo učinjeno uprkos činjenici da po njihovom mišljenju „nije bilo sumnje“ da su granate bile ispaljene sa položaja koje su kontrolisali bosanski Srbi.

Kao što je Harland već posvedočio na suđenju generalu vojske bosanskih Srba, Dragomiru Miloševiću, Smit je time hteo da „kupi vreme“ pre no što počne ofanziva NATO-a protiv bosanskih Srba.

Naime, Smit je želeo da obezbedi to da bude u stanju da sa teritorije bosanskih Srba povuče trupe UN-a iz svih zemalja-članica NATO-a i tako spreči da pripadnici tih trupa budu uzeti za taoce ili iskorišćeni kao živi štit.

„[Činilo se da je] najbolji način da se osigura to da bosanski Srbi ne uzmu taoce [bio] taj da se u međuvremenu izda saopštenje u kojem će se reći kako ne znamo ko je ispalio tu granatu, što bi značilo da nismo počeli . . . da se pripremamo za vazdušne udare većih razmera“, kazao je Harland ove sedmice.

„Smatram da je to doprinelo trajnom sporu oko toga ko je ispalio granatu“, dodao je on.

Očekuje se da će Karadžićevo unakrsno ispitivanje Harlanda biti nastavljeno i sledeće sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.