ANALIZA: POVRATAK NA POCETAK

Pise: Mirko Klarin iz Haga (TU No. 281, 16-21 septembar, 2002)

Posto je u prvoj trecini dokaznog postupka rekonstruisalo kako se

u prolece 1999. odvijala i kako je zavrsena "kosovska avantura" Slobodana

Milosevica, tuzilastvo ce se u nastavku procesa vratiti na pocetak

dogadjaja opisanih u tri optuznice protiv bivseg predsednika Srbije i

Jugoslavije.

Zadatak optuzbe da Milosevica poveze sa dogadjajima u Hrvatskoj i Bosni i

Hercegovini pocetkom i u prvoj polovini protekle decenije, ujedno je i

tezi

i laksi nego sto je bio u prvoj, kosovskoj fazi dokaznog postupka. Tezi

jer Miloseviceva veza sa snagama koje su vrsile zlocine u Hrvatskoj i

Bosni i Hercegovini nije tako tako direktna, jasna i formalna kao sto je

bila u kosovskom slucaju. Dok je 1999 kao predsednik FRY bio de facto i de

jure vrhovni komandant vojnih i policijskih snaga angazovanih na Kosovu; u

periodu koji pokrivaju optuznice za Hrvatsku i Bosnu Milosevic je bio

"samo" predsednik Srbije. A Srbija, kako je u to vreme cesto i sa ponosom

isticao, "nije bila u ratu." Rat je bio "negde drugde" i u njemu su

ucestvovali "neki drugi", a ne on i njegovi podanici. Naprotiv, i on i

Srbija su se i u Hrvatskoj i u Bosni - kako je rekao u svom opening

statement na pocetku sudjenja u februaru - "borili za mir."

Vise je razloga zbog kojih bi zadatak optuzbe u hrvatsko-bosanskoj fazi

dokaznog postupka mogao da bude laksi od onog koji je imala u prethodnoj,

kosovskoj fazi. Lakse ce, pre svega, biti dokazati da su se zlocini

opisani

u optuznicama za Hrvatsku i, posebno, Bosnu i Hercegovinu, zaista

dogodili,

buduci da je to vec utvrdjeno u vise dosadasnjih tribunalovih sudjenja i

presuda. U tim je presudama, pored ostalog, utvdjeno da su ti zlocini

imali "sistematski i rasprostranjen karakter " (zlocini protiv

covjecnosti), da su izvrseni u kontekstu medjunarodnog oruzanog sukoba

(teska krsenja Zenevskih konvencija), kao i da su neki od tih zlocina

(Srebrenica, na primer), dosegli razmere genocida.

Milosevic, naravno, odbija da prihvati te "presudjene cinjenice", ali

tuzilastvo nece imati problema da ih iznova dokaze. Tim pre sto, nakon

visegodisnjih istraga, raspolaze sa obiljem dokaza iz mnogo raznovrsnijih

izvora, nego sto je to bilo u kosovskom slucaju. Hrvatska i bosanska

istraga je tako dugo trajala i optuznice su tako kasno podignute (oktobar

i novembar 2001) upravo zato sto je trazeno resenje za onaj vec pomenuti

tezi problem: povezivanje Slobodana Milosevica i struktura pod njegovom de

facto ili de jure kontrolom, sa srpskim

politickim i vojnim liderima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pod cijom

su neposrednom komandom pocinjeni zlocini opisani u optuznicama. Resenje

do

kojeg je tuzilastvo doslo i koje je izlozeno u optuznicama (vidi Dnevnik

tribunala br. 239 i 245), naci ce se sada na stvarnoj probi, pred sudom.

U najkracem, tuzilastvo treba da dokaze svoju tezu - identicnu u obe

optuznice - da je Milosevic, od 1987 do kasne 2000, bio "dominantna

politicka figura" u Srbiji i SFRJ/SRJ i da je "uspostavio kontrolu nad

svim aspektima vlasti u Srbiji, ukljucujuci i nad policijom i snagama

drzavne bezbjednosti". Sa te pozicije, Milosevic je "ucestvovao u

zajednickom zlocinackom poduhvatu " ciji je cilj, kako se navodi, bilo

"nasilno i krajnje odstranjivanje vecine ne-Srba sa velikih podrucja "

(Hrvatske i Bosne i Hercegovine) i to "kroz zlocine."

Tuzilastvo, dalje, treba da dokaze da je i u Hrvatskoj i u Bosni Milosevic

"ispoljavao veliki uticaj kao i da je pomagao politicko vodjstvo" lokalnih

Srba, kao i da je u oba slucaja "omogucavao finansijsku, logisticku i

politicku pomoc" lokalnim srpskim vojnim, policijskim i paravojnim

snagama. Sta vise, na tuziocu je da dokaze i tvrdnju da je Milosevic licno

ucestvovao u formulaciji, pripremama i sprovodjenju plana da se ne-Srbi

odstrane sa odredjenih teritorija Hrvatske i Bosne.

Kako ce tuzilastvo sve to dokazati?

U pred-pretresnom podnesku tuzilastva za optuznice za Bosnu i Hrvatsku,

objavljenom jos krajem maja ove godine, najavljuje se da ce "dokazi o

planiranju biti ne samo direktni (ukljucujuci iskaze svedoka i

dokumentaciju) nego takodje i posredni. U Hrvatskoj je postojalo svestrano

razumevanje da je postojala generalna politika koja je nastojala da ukloni

Hrvate iz Srpskih autonomnih oblasti (SAO) i Republike Srpske Krajine

(RSK), kao i da su ovu politiku odobrili i delomicno sproveli kljucni

likovi is Republike Srbije. U Bosni, brojni navodi i presretnuti

telefonski razgovori izmedju clanova vodjstva Bosanskih Srba (i u nekim

slucajevima samog optuzenog), zajedno sa obrascem zlocina pokazuje

postojanje slicne politike. Generalno, rasprostranjene i simultane

ilegalne aktivnosti koje su poduzele JNA i paravojne grupacije kroz celi

teritorij Hrvatske i Bosne pokazuju takvu koordinaciju da su se mogli

odviti samo kroz znacajno i daleko unaprijed planiranje koje je

ukljucivalo optuzenog."

Tuzilastvo, za sada, nije javno otkrilo identitet svedoka koji ce

nastupiti

u drugoj fazi sudjenja Slobodanu Milosevicu. Saopsten je, samo, broj

"zivih svedoka" koji ce direktno svedociti: ukupno 177, od toga 71 za

Hrvatsku i 106 za Bosnu. Izvestan broj svedoka - posebno insajderi,

strucnjaci i medjunardoni svedoci - pokrice obe, ili cak sve tri,

optuznice.

Tuzilastvo, inace, namerava da hrvatsko-bosanski slucaj tretira kao

"jedinstvenu celinu" i da ukazuje na "medjusobnu povezanost" i "zajednicki

opsti kurs razvoja dogadjaja." Prvih 50 do 60 svedoka, koji bi trebalo da

nastupe do bozicne pauze sredinom decembra, ce prema najavi vodje

tuzilackog tima Geoffrey Nice "pruziti celoviti pregled dogadjaja po obe

optuznice." Za razliku od kosovskog dela dokaznog postupka, takozvani

"svedoci sa mesta zlocina" - koji ce govoriti ili podneti pisane iskaze o

konkretnim incidentima, odnosno zlocinima - nastupice pred kraj dokaznog

postupka, koji prema sadasnjem rasporedu treba da se okonca do 16. maja

2003.

Pored toga sto detaljno izlaze tuzicev slucaj protiv Milosevica,

pred-pretresni podnesak u fusnotama naznacava ne cemu se zasnivaju,

odnosno kako ce se dokazivati, pojedine teze optuzbe. Identitet svedoka

zaklonjen je

siframa, od kojih se samo jedna moze pouzdano "desifrovati". Naime, B-1230

je, izvesno, oznaka za aktuelnog predsednika Hrvatske Stipu Mesica, posto

se navodi da ce taj svedok, pored ostalog, govoriti kako je organizovao

tajni sastanak Milosevica i Tudjmana 25. marta 1991 na kojem je postignut

dogovor o podeli Bosne. Mesic je o tome vec svedocio pred Tribunalu:

jednom

javno (na sudjenju za Vukovar) a drugi put na zatvorenoj sednici (na

sudjenju hrvatskom generalu Blaskicu, za zlocine u Srednjoj Bosni).

Od ostalih dokaza koji se navode u fusnotama, pada u oci ogroman broj

dokumenata: borbenih i drugih vojnih izvestaja JNA/VJ i srpskih snaga u

Hrvatskoj i Bosni; zatim zapisnika sa zatvorenih sastanaka na raznim

nivoima - od Predsednistva Jugoslavije, preko "strateskih" tajnih sednica

parlamenata Bosanskih i Hrvatskih Srba, do sednica srpskih Ratnih

predsednistava i Kriznih stabova u raznim opstinama sirom Hrvatske i

Bosne.

Tu su, takodje, i transkripti sa razgovora delegacija hrvatskih i

bosanskih

Srba sa Milosevicem; dokumenti o primopredaji naoruzanja, platni spiskovi

oficira Vojske Republike Srpske koji su placani iz Beograda i razni drugi

dokumenti od znacaja za dokazivanje tuziocevog slucaja.

Uz ogroman broj dokumenata, upadljivo je i obilje snimaka prisluskivanih

telefonskih razgovora. Medju njima je desetak snimaka telefonskih

konverzacija Milosevica sa Radovanom Karadzicem, presretnutih izmedju maja

1991 i februara 1992, u kojima se otvoreno govori o planovima za

preuzimanje vlasti, o naoruzavanju bosanskih Srba iz arsenala tadasnje

JNA, kao i o tome sta ce se dogoditi sa Muslimanima ("nestace") ukoliko ne

prihvate diktat iz Beograda i sa Pala. Dva takva snimka, vrlo

kompromitujuceg sadrzaja, su vec emitovana pred sudom, u okviru uvodne

reci Geoffrey Nice na otvaranju sudjenja 12. februara.

Karadzic je, uopste, bio najprisluskivanija licnost sa spiska ucesnika u

zajednickom zlocinackom poduhvatu. Osim sa Milosevicem, u pred-pretresnom

podnesku se navode i intercepts iz Karadzicevih razgovora sa generalima

JNA Blagojem Adzicem i Nikolom Uzelcem, zatim sa sefom Miloseviceve tajne

policije Jovicom Stanisicem, kao i sa predsednikom Jugoslavije 1992-93

Dobricom Cosicem.

Presretani su, takodje, i Karadzicevi razgovori sa ostalim liderima

Bosanskih Srba, Momcilom Krajisnikom i Biljanom Plavsic, kao i sa liderom

Srba u Hrvatskoj Milanom Babicem. Registrovan je i jedan razgovor Biljane

Plavsic sa stabom Zeljka Raznatovica "Arkana" u Zvorniku, neposredno nakon

sto su "Tigrovi" upali u taj grad na granici BiH sa Srbijom. Kao

kuriozitet, pomenimo i jedan presretnuti razgovor Miloseviceve supruge

Mire

Markovic sa generalom Blagojem Adzicem, nakon sto je Milosevic - u

razgovoru koji je takodje snimljen - uputio Karadzica na "nazove Miru" i

od

nje trazi Adzicev broj telefona.

Na dosadasnjim sudjenjima pred tribunalom, snimci su prihvatani u

dokazni materijal ukoliko je tuzilastvo uspelo da dokaze njihovu

autenticnost. Medju dokazima koji se navode u fusnotama pred-pretresnog

podneska su i memoari i dnevnici srpskih i jugoslovenskih politicara i

generala. Posebno cesto, citiraju se delovi iz knjiga dvojice autora koji

su u optuznicama protiv Milosevica navedeni kao njegovi saucesnici u

"zajednickom zlocinackom poduhvatu."

Prvi je Borisav Jovic, predsednik Predsednistva SFRJ neposredno pred rat u

Sloveniji i Hrvatskoj i, nakon toga, vodeca licnost "krnjeg Predsednistva"

preko kojeg je Milosevic kontrolisao tadasnju JNA. Njegova knjiga

"Poslednji dani SFRJ " je zaprepascujuce iskreni prikaz priprema za ratove

u

Hrvatskoj i Bosni i nacina na koji su Milosevic i Jovic manipulisali

drzavnim institucijama i, posebno, JNA. Medju tuziocevim "bestselerima" je

i knjiga tadasnjeg nacelnika Generalstaba JNA, generala Veljka

Kadijevica -

"Moj pogled na rapad" - u kojoj se podjednako iskreno objasnjava

evolucija JNA od jugoslovenske do srpske vojske.

Pred-pretresni podnesak, takodje, navodi i brojne samohvalne (i samo

kompromitujuce) izjave nekih od ostalih ucesnika u "zajednickom

zlocinacxkom poduhvatu ", u kojima su se razmetali svojim doprinosom

"srpskoj stvari" i

hvalili se svojim kontaktima sa Milosevicem ili zapovednicima JNA. Medju

njima su Vojislav Seselj, vodja radikala i "cetnicke" paravojske; zatim

pokojni Zeljko Raznatovic "Arkan", vodja zloglasnih "Tigrova", pa Milan

Martic, predsednik tzv. Republike Srpska Krajina (trenutno u Hagu, optuzen

za granatiranje Zagreba). Navodi se i jedna izjava generala Ratka Mladica

u

kojoj se izricito priznaje da se strateski ciljevi Bosanskih Srba mogu

ostvariti iskljucivo - genocidom.

Prema beleskama za 16. Skupstine, tajnog zasedanja na kojem su

u maju 1992 definisani strateski ciljevi bosanskih Srba, Mladic je

komentarisuci prvi cilj - podela etnickih grupa - rekao:

"Ljudi nisu uvek pijuni niti su kljucevi u necijem dzepu koji se mogu

prebacivati kako se kome svidi. To je nesto sto je lakse receno nego

izvodivo....Ljudi, to bi bio genocid."

U slicnu kategoriju samo-kompromitujucih izjava ulazi i Milosevicevo

objasnjenje - iz zalbe koju je nakon hapsenja u aprilu 2001. podneo sudu u

Beogradu - da sredstva za ciju je proneveru optuzeni nije uzeo za sebe,

vec

ih je potrosio za pomoc "braci preko Drine". Tuzilastvo je vec u aprilu

prosle godine trazilo od Beograda original te zalbe, ali ga jos nije

dobilo, a u pred-pretresnom podnesku je naveden deo koji je objavljen u

novinama:

"... U pogledu resursa potrosenih za naoruzanje, municiju i druge potrebe

Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, ti su troskovi konstituisali

drzavnu tajnu i zbog drzavnih interesa nisu mogli biti naznaceni u Zakonu

o budzetu, koji je javni dokument..."

Jedna od najzanimljivijih izjava iz pred-pretresnnog podneska pripisana je

Jovici

Stanisicu, bivsem svemocnom sefu Miloseviceve tajne policije, koji u

optuznicama za Hrvatsku i BiH takodje figurira kao jedan od ucesnika u

"zajednickom zlocinackom poduhvatu." Tuzilastvo tu izjavu tumaci kao

"priznanje autoriteta optuzenog", mada bi se ona mogla protumaciti i kao

implicitna pretnja optuzenom, to jest Milosevicu. Na svecanosti povodom

Dana policije, 13. maja 1997, Stanisic se okrenuo prema Milosevicu i

rekao: "Sve sto smo do sada ucinili, ucinili smo pod vasom kontrolom i s

vasim odobrenjem."

Milosevic je, ocito, to protumacio drugacije od tuzioca i Stanisic je

ubrzo

pao u nemilost i smenjen je. Cije je tumacenje pravilnije mogao bi da

objasni sam Stanisic, ukoliko se jednog dana pojavi u Hagu, kao optuzeni

ili kao svedok. Ili u oba svojstva.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine

i glavni urednik novinske agencije SENSE.