Visoki srpski oficir tvrdi da je Karadžić bio vrhovni autoritet
Svedok optužbe bio je načelnik štaba vojske bosanskih Srba.
Visoki srpski oficir tvrdi da je Karadžić bio vrhovni autoritet
Svedok optužbe bio je načelnik štaba vojske bosanskih Srba.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 732, 9. mart 2012.)
Bivši načelnik glavnog štaba vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS) izjavio je ove sedmice pred Haškim tribunalom da je Radovan Karadžić bio najviši ratni autoritet i da je vrhovna vojna komanda bila pod njegovom ličnom kontrolom.
Nekadašnji predsednik bosanskih Srba, koji se u sudnici brani samostalno, tvrdi pak da VRS tokom rata nije bila potčinjena samo njemu kao šefu države, nego i svom vrhovnom komandantu – generalu Ratku Mladiću.
Naime, Karadžić je ove sedmice izjavio da je Mladić – koji je u maju 2011. uhapšen nakon 16 godina provedenih u bekstvu – imao „barem podjednak autoritet“.
Sa time se nije složio svedok tužilaštva Manojlo Milovanović, koji je kao načelnik glavnog štaba bio direktno potčinjen Mladiću.
„Sećate se, gospodine predsedniče, da smo mi iz glavnog štaba sve vreme bili pod Vašom ličnom komandom, kao i da ste Vi bili jedini član vrhovne komade koji je mogao da nam komanduje, što nije mogao niko drugi“, kazao je svedok okrivljenom u sudnici.
Tužioci tvrde da je Karadžić, koji je bio predsednik samoproglašene bosanske Republike Srpske (RS) od 1992. do 1996. godine, odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog razmeštanja stanovništva, čime je „doprineo ostvarenju cilja – trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.
On je optužen i za opsadu Sarajeva – koja je trajala 44 meseca, i u kojoj je poginulo gotovo 12,000 ljudi – kao i za masakr koji je u julu 1995. godine počinjen nad 8,000 muškaraca i dečaka u Srebrenici.
Karadžić je uhapšen u Beogradu, jula 2008., nakon što je 13 godina proveo u bekstvu. Iskazi svedoka na njegovom suđenju traju od aprila 2010.
Okrivljeni je pred sudom upitao svedoka da li se „seća čitavog onog sukoba koji je on [Karadžić] imao sa Mladićem“. Svedok je odgovorio da se seća.
„Nije bilo lako komandovati zajedno sa njim, on je bio tvrd momak, osoba sa zbilja jakom voljom“, nastavio je Karadžić.
On je potom rekao da je Mladićevu funkciju glavnokomandujućeg VRS-a ponudio i samom Milovanoviću. Svedok je potvrdio da je to istina, rekavši da tu ponudu nije prihvatio zbog toga što mu je Karadžić „tu funkciju ponudio u strateški katastrofalno doba za VRS, kada su se gubili položaji, a samo bi budala prihvatila da bude komandant u tom periodu“.
Prethodno je Milovanović – koji je svedočio i na nekim drugim suđenjima pred Haškim tribunalom – tužiocima rekao da je Karadžića poznavao „manje ili više od samog početka“, ali da je „još duže poznavao Ratka Mladića“.
On je rekao da je Mladića upoznao 1981. i da je odnos između njih dvojice podrazumevao „povremene sukobe i konkurenciju“. To se promenilo početkom 1992. godine, kada je svedok ušao u glavni štab VRS-a.
„S obzirom na moj čin pukovnika u Jugoslovenskoj Narodnoj Armiji (JNA), bio sam imenovan za načelnika glavnog štaba, i postao sam drugi u komandnom lancu VRS-a, odmah iza Mladića“, kazao je Milovanović. „Otuda je naš odnos vremenom sve više jačao.“
Svedok je rekao da je u čin generala unapređen 1996. godine, te da je nakon toga 1998. napustio vojsku da bi obavljao dužnost ministra odbrane RS-a.
Milovanović je rekao da su tokom bosanskog rata „mnogi zločini bili počinjeni od strane svakakvih ljudi“, uključujući i paravojne lidere poput Željka Ražnatovića „Arkana“ – komandanta Srpske dobrovoljačke garde, poznatije pod nazivom Tigrovi. Reč je o jedinici koja je bila ozloglašena zbog svoje brutalnosti prema civilima.
Arkan je ubijen u jednom beogradskom hotelu 2000. godine, pre no što je mogao da bude izručen Haškom tribunalu, koji ga je teretio za ratne zločine.
„[Arkanova] jedinica je sudelovala u ratnim zločinima počinjenim nezavisno od države“, kazao je Milovanović. „Ali to ne znači da je država ignorisala tu jedinicu. U stvari, Arkan se lično susreo sa čitavim državnim rukovodstvom Republike Srpske u avgustu 1995.“.
Svedok je ukazao i na to da je lično prisustvovao tom susretu.
„Imali smo problema sa disciplinom njegove [Arkanove] jedinice; bilo ih je gotovo nemoguće integrisati“, kazao je Milovanović. „Ja sam lično pokušavao da učinim sve što sam mogao kako bih se otarasio tih izgrednika, ali se sećam kako mi je sam Ratko Mladić rekao da će se to rešiti.“
Svedok je objasnio da je kasnije shvatio kako je ovo „rešiti“ podrazumevalo to da se od „jedinice zvanično oprostio lično Karadžić, koji im se zahvalio i nazvao ih istinskim braniteljima srpskih domova i srpske zemlje“.
Govoreći o Karadžićevoj ulozi u komandnoj strukturi, svedok je rekao da su predsednik i „ostali ljudi iz vrhovne komande“ bili odgovorni za „taktičke direktive u vezi sa pravcem u kojem bi rat trebalo da se odvija“.
„Praktično, svaka direktiva bi vrhovnim zapovednicima, odnosno na Karadžićev sto, bila upućivana dva puta: jednom na razmatranje i utvrđivanje teksta, a drugi put na potpisivanje i autorizaciju“, kazao je Milovanović.
Tako je bilo i u martu 1995. godine, u slučaju „Derektive br. 7“, koja je sadržavala instrukcije za stvaranje „nepodnošljivih uslova potpune nesigurnosti, bez ikakve nade za dalji opstanak ili život“ stanovnika istočnobosanskih enklava Srebrenice i Žepe.
Karadžić je, po rečima svedoka, znao za transfer stanovništva koji se obavljao posredstvom takozvanih „putničkih agencija“ – tačnije, preko lokalnih komandanata koji su naplaćivali pravo na „bezbedan prolaz“. Na jednom sastanku koji je bio održan u martu 1995., Karadžić je – kako je naveo svedok – rekao da su te aktivnosti „dobra stvar i da je zapravo njegova želja da u Republici Srpskoj ostane što manje Muslimana, i to bez mešanja države u čitav taj posao“.
Tokom unakrsnog ispitivanja, Karadžić je kazao da su njegove opaske iz 1995. „pogrešno shvaćene“; naime, on je navodno pokušavao da obezbedi da „ti ljudi ostanu zdravi i čitavi, i izvan ratnog područja“.
Svedok ga je u tom trenutku prekinuo, rekavši da iako Karadžić „može pokušavati da interpretira činjenice, njegove rečenice ostaju sasvim jasno navedene u protokolu tog sastanka“.
Na samom kraju unakrsnog ispitivanja, Karadžić se osvrnuo i na svedokovu knjigu pod nazivom „Istine i laži o ratu u Bosni i Hercegovini“, koja je objavljena 2005. godine. On je ukazao na tvrdnje koje se u toj knjizi iznose, a po kojima „nema dokaza da je VRS ikada vršila teror nad civilima u Sarajevu“, i po kojima je „rat sasvim jasno započela muslimansko-hrvatska koalicija, dok su Srbi vojsku formirali samo zato da bi se odbranili“.
Svedok se sa Karadžićem saglasio oko toga da su zločini u Sarajevu – uključujući i bombaški napad na pijacu Markale u februaru 1994., kada je ubijeno oko 60 ljudi – bili „inscenirani“ od strane vojske bosanske vlade, kako bi se naškodilo ugledu VRS-a.
Karadžić je svedoka pitao i da li je postojao projekat proterivanja Muslimana i Hrvata sa teritorije bosanskih Srba. Milovanović je odgovorio sa „ne“ i potom rekao kako je „nasuprot tome, u isto vreme preko 150,000 Srba bilo proterano, i kako ih je i do sedam hiljada bilo ubijeno u Sarajevu, pod muslimanskom kontrolom“.
Kada ga je sudija O-Gon Kvon (O-Gon Kwon) upitao ima li dokaz za tu tvrdnju, svedok je rekao kako „ne može pružiti kvalifikovan odgovor“, pošto to nije njegova stručna oblast.
Suđenje se nastavlja iduće sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
