Na saslušanju rečeno da suđenje Ganiću u Srbiji neće biti pravično

Piše: Rory Gallivan iz Londona (TU br. 653, 11. jul 2010.)

Bivši član bosanskog predsedništva, Ejup Ganić, ne bi trebalo da bude izručen Srbiji kako bi mu se sudilo za ratne zločine, jer to suđenje ne bi bilo pravično – rekao je njegov advokat na ovosedmičnom saslušanju o ekstradiciji, koje je održano u Londonu.

Srbija traži da joj se izruči Ganić, koji je uhapšen 1. marta u Londonu, da bi mu se sudilo zbog navodnog učešća u napadu na jugoslovenske vojnike koji su se tokom rata povlačili iz sarajevskih kasarni, odnosno iz bosanske prestonice koja je bila pod opsadom.

Optužbe protiv Ganića odnose se na ono što se dešavalo uoči i za vreme incidenta u Dobrovoljačkoj ulici, koji se odigrao 3. maja 1992., kada su – dan nakon što je bosanski predsednik Alija Izetbegović zarobljen – konvoj kamiona Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) napali bosanski vojnici.

„Ne može se posumnjati u to da dr Ganić ne bi dobio pravično suđenje“, rekao je Ganićev branilac Edvard Ficdžerald (Edward Fitzgerald). On tvrdi da tužilaštvo nije iznelo nikakve relevantne dokaze koje već nisu razmatrali Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i bosanski tužilac – koji su te događaje istražili i zaključili da ne treba pokretati sudski postupak.

Prvi svedok koji je dao iskaz, Filip Alkok (Philip Alcock) – bivši međunarodni tužilac bosanskog državnog suda – saglasio se sa Ficdžeraldovom tvrdnjom da je akcija koja je pokrenuta protiv Ganića zapravo politički motivisana.

Alkok je za bosanski sud radio u periodu od 2005. do 2009., kada je i započeo istragu o onome što se dešavalo 2. i 3. maja 1992.

On je rekao kako se nije susreo ni sa kakvim dokazima za to da je Ganić tokom rata izdavao naređenja da se ubijaju ratni zarobljenici, otvara vatra na vozila saniteta, ili napadne vojna bolnica – što su optužbe na kojima Srbija insistira.

Pravni zastupnik Srbije, Džejms Luis (James Lewis), naveo je da se sa Ganićem pak mogu dovesti u vezu sledeća dešavanja: napad na klub oficira JNA u Sarajevu, 2. maja izjutra; napad na vozila hitne pomoći, oko podneva istog dana; dva napada na bolnicu, takođe istog dana; te napad na kolonu, koji se odigrao sutradan. On je Alkoka pitao da li se slaže sa time da je nad vojnicima JNA 2. maja počinjen ratni zločin.

Alkok je odgovorio da se ne slaže, naglasivši kako postoje dokazi o tome da je dotična bolnica bila korišćena u vojne svrhe. Rekao je i da ne postoje dokazi ni za navod po kojem je Ganić 3. maja najpre odobrio da vojni konvoj napusti sarajevsku kasarnu, a onda naredio napad na taj konvoj.

Drugi svedok koga je izvela Ganićeva odbrana, Dam Arnaut – inače pravni savetnik bošnjačkog člana bosanskog predsedništva, Harisa Silajdžića – opisao je kako je nakon Ganićevog hapšenja sudelovao u razgovorima koji su uz posredovanje Turske vođeni između Bosne i Srbije sa ciljem postizanja sporazuma čiji bi deo bio i slučaj Ganić.

Po svedokovim rečima, trebalo je da Srbija pristane na to da se Ganiću sudi u Bosni, a da Bosna u zamenu za to ne kritikuje deklaraciju srbijanskog parlamenta o srebreničkom masakru iz 1995., u kojoj se taj masakr ne opisuje kao genocid.

Srbijanski parlament je u martu usvojio rezoluciju kojom se osuđuju zločini koji su se odigrali 1995. u Srebrenici. Međutim, u tekstu te rezolucije se ni na jednom mestu ne spominje reč „genocid“.

Arnaut je objasnio da se, iako pomenuti sporazum nije postignut, Silajdžić uzdržao od kritikovanja srbijanske rezolucije kako bi čitavu stvar držao otvorenom.

Potom je rekao da se Beograd zalagao i za sporazum po kojem je osumnjičenicima za ratne zločine trebalo da se sudi u matičnim zemljama. Istakao je, međutim, da bosanski državljani nisu počinili nijedan ratni zločin na teritoriji Srbije, što znači da je predloženi sporazum išao „isuviše u prilog“ Srbiji.

„Moj zaključak bio je da se igralo na emocije u Bosni, kako bi se na nju izvršio pritisak da pristane na zahtev Srbije“, rekao je on opisujući kako do nagodbe između Bosne i Srbije ipak nije došlo.

Treći svedok koga su pozvali Ganićevi advokati bio je Kristijan Švarc-Šiling (Christian Schwarz-Schilling) – bivši nemački političar, koji je u Bosni od 2006. do 2007. obavljao funkciju Visokog predstavnika međunarodne zajednice, i koji takođe smatra da je zahtev Srbije za Ganićevim izručenjem politički motivisan.

On je rekao i da je srbijanski predsednik Boris Tadić davao izjave u kojima je sugerisao da je rasprava o Ganiću već okončana.

Na Ficdžeraldovo pitanje o tome da li se od sudija u Srbiji može očekivati da budu nezavisne, Švarc-Šiling je odgovorio kako, prema njegovom vlastitom iskustvu – kako iz Nemačke, tako i iz Srbije – „izlazak iz diktature traje čitavu jednu generaciju“.

On se osvrnuo na suđenje koje je prošle godine okončano u Srbiji, a na kojem je jedan bosanski vojnik – Ilija Jurišić – osuđen na 12 godina zatvora zbog učešća u napadu na konvoj JNA u severnobosanskom gradu Tuzli, polovinom maja 1992. Svedok je naglasio da suđenje Jurišiću nije bilo izvedeno u skladu sa evropskim standardima, ukazujući na to da je Jurišić „kažnjen sa 12 godina zatvora iako nije jasno za šta je osuđen“.

Tokom saslušanja, Luis je negirao da je postupak protiv Ganića politički motivisan. On je rekao da je Srbija danas odgovorna parlamentarna demokratija i da je njena kancelarija za ratne zločine nezavisna od bilo kakvog političkog upliva.

U nastojanju da pobije navod odbrane da je nalog za Ganićevo hapšenje bio tempiran tako da se poklopi sa početkom suđenja lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću 1. marta, Luis je ukazao na to da je zahtev koji je upućen Interpolu da izda nalog za hapšenje bio upućen u maju 2009.

Govoreći o incidentu u Dobrovoljačkoj ulici, Luis je rekao da vojnici koji su evakuisani nisu bili borci, i da su po Ženevskoj konvenciji bili zaštićeni.

Luis je nastojao da pobije i navod po kojem je ono što se desilo u Dobrovoljačkoj ulici bio „napad mafije“, te da pokaže kako je u pitanju „koordinisani napad komandne strukture na čijem je vrhu bio Ganić“, koji je u Izetbegovićevom odsustvu preuzeo kontrolu.

Saslušanja se održavaju u Prekršajnom sudu Vestminster (Westminster), pred okružnim sudijom Timotijem Vormenom (Timothy Workman), i trebalo bi da budu okončana ispitivanjem dvoje svedoka odbrane – istoričara Kerol Hodž (Carole Hodge) i Noela Malkolma (Noel Malcolm).

Rory Gallivan je saradnik IWPR-a iz Londona.