KOMENTAR: SRPSKI 'TAJNI RAT'

Dosadasnji tok dokaznog postupka po optuznici za Hrvatsku se od prethodnog, kosovskog dela postupka protiv Slobodana Milosevica, najupadljivije razlikuje po etnickom poreklu svedoka optuzbe. Dok su u prvom delu postupka to u ubedljivoj vecini bili kosovski Albanci, pocetak drugog dela protekao je u znaku svedoka - Srba. Od 10 dosadasnjih svedoka, cak osam su bili Srbi: iz Hrvatske, Crne Gore i same Srbije. Od njih osam, pet je svedocilo sa zasticenim identitetom i likom, a povremeno i na rasprava zatvorenim za javnost.

Pored etnickog porekla, zajednicko za tu petoricu svedoka je i to sto su pre pocetka sukoba 1991. ziveli u Hrvatskoj i sto (sa mogucim izuzetkom svedoka C-020) i dalje u njoj zive. Neki od njih bili su aktivni u Srpskoj demokratskoj stranci (SDS) osnovanoj 1990. u Hrvatskoj i/ili u Teritorijalnoj odbrani u koju su pred rat mobilisani lokalni Srbi. Jedan od proslonedeljnih svedoka - koji nije prihvatao politiku SDS-a, odbivsi da se u njoj angazuje - bio je oktobra 1991. uhapsen i umalo streljan od strane lokalne srpske policije i paravojske. Peti iz ove kategorije svedoka, vec pomenuti C-020, prosao je "ratni put" od lokalne Teritorijalne odbrane, preko Arkanovih "Tigrova", do "Crvenih beretki" - specijalne policijske jedinice iza koje je stajala srpska Sluzba drzavne bezbednosti.

Svi oni se, u zargonu Tribunala, nazivaju "svedoci iz osetljivih izvora" i svima su im - zbog bezbednosti njih i njihovih porodica - odobrene mere za zastitu identiteta. Sva pitanja koja bi mogla da otkriju identitet takvih svedoka po pravilu se postavljaju na takozvanim zatvoreni raspravama, kada se u sudnici iskljucuju kamere i mikrofoni.

Mada ne propusta priliku da javno prigovori na "tajne svedoke" i za javnost zatvorene rasprave, Slobodan Milosevic vrlo cesto svojim pitanjima i komentarima prisiljava sudije da iskljuce javnost. Najdrasticniji takav primer dogodio se upravo protekle sedmice, tokom svedocenja zasticenog svedoka C-020.

I pre nego sto je usao u sudnicu, Milosevic je tog svedoka okvalifikovao kao "obicnog ubicu, kriminalca i pljackasa." Zatim je, na kraju direktnog ispitivanja - koje je najvecim delom bilo na zatvorenoj raspravi - odrzao govor protiv "tajnih sudjenja" koja pripadaju proslosti i rekao kako je njemu, "u interesu istine", stalo da se unakrsno ispitivanje obavi u javnoj sednici. A odmah potom je, u jednom dahu, sasuo seriju podataka o poreklu i ratnim aktivnostima svedoka C- 020 koji bi mogli da otkriju njegov identitet, prisiljavajuci sudiju da nalozi prelazak na zatvorenu raspravu. Pre nego sto su mikrofoni iskljuceni, sudija May je nalozio da se podaci koje je otkrio Milosevic brisu iz javnog transkripta i sa video-snimka rasprave.

Sudije Richard May, jednako kao i tuzioc Geoffrey Nice upozorili su novinare i ostale prisutne, pre nego sto su napustili galeriju za publiku, da ce se objavljivanje ili sirenje podataka koje je otkrio Milosevic smatrati i kazniti, kao nepostovanje suda.

Dosadasnje Milosevicevo ponasanje u sudnici ukazuje da ovakvi "incidenti" nisu posledica "nesnalazenja optuzenog koji se sam brani", vec predstavljaju svestan pokusaj da se zastrase svedoci - kako aktuelni tako i buduci - i da im se stavi do znanja da im inicijali i elektronska zastita lika ne garantuju potpunu anonimnost, odnosno zastitu identiteta. S druge strane, Milosevic je i te kako postovao "pravila igre" u retkim javnim delovima unakrsnog ispitivanja, kada je na osnovu prethodne pismene izjave svedoka bio siguran da ce C-020 potvrditi neke od teza koje mu odgovaraju. Tako je, na primer, od svedoka dobio potvrdu da je u borbene misije u Bosni isao kao "dobrovoljac" zato sto je poreklom iz tog kraja; ili da je JNA posle pada Vukovara stitila zarobljene Hrvate od osvete lokalnih srpskih paravojski; ili da su se Arkanovi "Tigrovi" borili 1993. u Hrvatskoj na poziv i pod komandom takozvane Republike Srpske Krajine, kao i da su tom prilikom bili angazovani iskljucivo na linijama fronta i nisu imali nikakve kontakte sa civilima.

Svedok C-020 ima sve razloge da krije svoj identitet, kako od zrtava paravojnih formacija u kojima se borio, tako jos vise i od svojih bivsih "saboraca" sa frontova u Istocnoj Slavoniji, takozvanoj Kninskoj Krajini i u Zapadnoj Bosni. U kratkom, javnom uvodu u svedocenje, C- 020 je rekao kako je sredinom 1991. mobilisan u Teritorijalnu odbranu (TO) u Borovu Selu, srpskom predgradju Vukovara, da im je oruzje stizalo iz Srbije, da su lokalne jedinice Teritorijalne odbrane i paravojne formacije iz Srbije bile ukljucene u lanac komandovanja JNA, kao i da se JNA u jesen 1991. - tokom "vukovarske operacije" - otvoreno stavila na, kako je rekao, "nasu", odnosno srpsku, stranu.

Svedocenje je zatim zatvoreno za javnost a C-020 je, prema predraspravnom podnesku Tuzilastva, koji je javni dokument, trebalo da govori o nekim konkretnim zlocinima Arkanovih "Tigrova" i lokalnih jedinica TO u Istocnoj Slavoniji, ciji je bio ocevidac, a mozda i ucesnik. Na njegovo ucesce u tim zlocinima upravo je aludirao Slobodan Milosevic u "incidentu" na pocetku unakrsnog ispitivanja, kojim je prisilio sudije da iskljuce javnost.

U javnim fragmentima svedocenja potom se culo da je C-020 1992. kao "dobrovoljac" otisao na planinu Ozren u Zapadnoj Bosni, kao i da se pocetkom sledece godine sa Arkanovim "Tigrovima" borio u Kninskoj Krajini, na strani i pod komandom takozvane Srpske Vojske Krajine. Nakon sto je u martu te godine ranjen, C-020 se vratio u Istocnu Slavoniju i po oporavku se ukljucio u obuku "Super Tigrova" koje je predstavio kao Arkanovu "elitnu jedinicu", opremljenu najsavremenijim naoruzanjem i vojnom opremom.

Poslednji i za tuzioca svakako najzanimljiviji i najvazniji deo "ratne biografije" svedoka C-020 je njegovo ucesce u sarolikoj formaciji "Super Tigrova", drugih paravojnih grupa i specijalne jedinice srpske policije, angazovanih u "tajnom ratu" u Zapadnoj Bosni. Posto su se odazvali na Arkanov poziv i okupili u njegovom "glavnom stabu" u Beogradu, svedok i ostali "Super Tigrovi" morali su da predaju sve licne dokumente koji bi ih mogli identifikovati, a onda su saslusali "moralno predavanje" svojih komandanata Zeljka Raznatovica "Arkana" i Miodraga Ulemeka "Legije" u kojem im je receno da idu u tajnu misiju u Bosnu. Zatim su prebaceni u bazu specijalne jedinice srpske policije pored Beograda odakle su posle par dana, u konvoju policijskih autobusa i slepera sa naoruzanjem i vojnom opremom, krenuli prema Bosni.

Sredinom 1994., duz granice izmedju Srbije i Bosne i Hercegovine, u to su vreme,bili su rasporedjeni medjunarodni posmatraci koji su nadzirali da li Srbija postuje dvostruki embargo na oruzje i ratnu opremu: kako onaj koji su 1991. zavele UN, tako i onaj koji je 1993. zavela sama Srbija, zbog odbijanja tadasnjeg vodjstva bosanskih Srba da prihvate Vance-Owen mirovni plan. U pismenoj izjavi, C-020 opisao je kako su na granici sacekali par sati, da na duznost stupi "ruska smena", posto se "Ruse moze potkupiti." U direktnom svedocenju se donekle ispravio i rekao kako je, zapravo, mislio da se "s Rusima moze dogovoriti o prelasku granice."

Posto su se "dogovorili", konvoj je presao granicu i nastavio do planine Petrova Gora na zapadnoj granici BiH sa Hrvatskom. Onde je uspostavljen stab i logisticka baza tajne operacije. "Dobrovoljcima" je tu saopsteno da je njihova misija da pomognu snage Fikreta Abdica - lokalnog muslimanskog lidera koji se odmetnuo od vlade u Sarajevu, proglasio svoju "Autonomnu republiku" i borio se protiv snaga Petog korpusa Armije BiH. Da bi bili "jednoobrazni" svi su dobili crvene beretke koje su u to vreme bile "zastitni znak" jedinice za specijalne operacije Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije, kojom je komandovao visoki funkcioner te sluzbe Franko Simatovic, "Frenkie". "Frenkie" je licno, po svedocenju C-020, iz staba na Petrovoj Gori komandovao operacijama "bratske pomoci" snagama Fikreta Abdica u njihovom sukobu sa snagama Armije BiH.

Nakon sto su u prvim borbenim operacijama pretrpeli znacajne gubitke, uklucujuci i pogibiju nekih visokih oficira "Tigrova" i srpske policije, priroda misije se promenila i "Frenkie" je - rekao je svedok - naredio da se "crvene beretke" vise ne angazuju u direktnim borbama, vec iskljucivo na obuci, osmatranju i koordinaciji Abdicevih snaga. Razlog za promenu misije bio je u tome sto je pogibije srpskih oficira i vojnika "bilo tesko opravdati kod kuce", posto Srbija tada "nije bila u ratu" i posto u Bosni "nije bilo ni vojske ni policije iz Srbije", rekao je svedok.

Bitan za tezu optuzbe o umesanosti zvanicne Srbije u tajnu operaciju "bratske pomoci" muslimanskim pobunjenicima u Zapadnoj Bosni, kao i o sprezi srpske policije i privatnih paravojnih formacija, je i podatak da su C-020 i ostali "dobrovoljci" dobijali plate iz dva dela. Jedan deo na terenu a ostatak po povratku u Beograd, u Arkanovom stabu. Koliko je njemu poznato, rekao je C-020, "novac je dolazio delom od Ministarstva unutrasnjih poslova Srbije, a delom od Arkana."

Slobodan Milosevic, barem u javnom delu unakrsnog ispitivanja, nije uspeo da dovede u pitanje svedokovu verziju tajnog rata u Bosni kao neke vrste "zajednickog poduhvata" srpske tajne policije i privatnih paravojnih formacija. Ova epizoda se, po svemu sudeci, nece zavrsiti svedocenjem C-020 posto tuziocu ostaje da izvede svedoke koji ce potvrditi veze optuzenog sa Abdicem i ukazati da je u Milosevicevoj Srbiji 1994. takav "zajednicki poduhvat" bio apsolutno nezamisliv bez znanja i odobrenja politickog vrha.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR-a za pitanja Tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.